„Like we could almost live forever“
Arhiva života između fotografije i sećanja
Samostalna izložba italijanske fotografkinje Carlotte Guerre povezuje više od 100 fotografija sa rukom ispisanim fragmentima ličnih dnevnika, gradeći intimnu priču o odrastanju, ljubavi i vremenu koje ne možemo zaustaviti.
Fotografišemo jer se bojimo da ćemo zaboraviti. Pišemo jer ponekad ni slika ne može da sačuva sve. Između ta dva pokušaja nastaje „Like we could almost live forever“, izložba Carlotte Guerre koja će biti otvorena 24. septembra u Italijanskom institutu za kulturu u Beogradu.
Postavka obuhvata više od 100 fotografija nastalih tokom šest godina i rukom ispisane fragmente iz dnevnika koje je umetnica vodila čitavu deceniju. Fotografije i reči zajedno prate deset godina njenog života, ali ne pokušavaju da ih pretvore u urednu autobiografiju.
Umesto hronologije, Guerra gradi fragmentarnu arhivu. Susreti, sobe, tela, pejzaži, odnosi i prolazni trenuci pojavljuju se kao delovi sećanja koje nikada ne možemo da obnovimo u potpunosti. Kustos izložbe je David Pujadó.
Život između dva kontinenta
Fotografski svet Carlotte Guerre prostire se između Emilije Romanje u Italiji i Južne Kalifornije. Između njih nalazi se okean, ali i iskustvo života koji se odvija na dva kontinenta, među različitim pejzažima, jezicima i osećajima pripadnosti.
Takav život ne proizvodi samo dve grupe fotografija. On menja način na koji se posmatraju dom, udaljenost i povratak. Mesto koje napustimo nastavlja da postoji u sećanju, dok ono u koje stignemo dugo ostaje istovremeno stvarno i strano.
Guerra fotografiše naizgled jednostavne prizore svakodnevice. To mogu biti prolazni susreti, intimni prostori, odnosi ili trenuci koji bi izvan fotografije lako nestali bez traga. Njihov značaj ne proizlazi iz spektakularnosti, već iz činjenice da su jednom nekome pripadali.
Kada se takve slike povežu, one prestaju da budu pojedinačni zapisi. Postaju mapa života koji se stalno pomera između blizine i udaljenosti, sigurnosti i promene.
Fotografija ne objašnjava tekst
Reči u projektu „Like we could almost live forever“ nisu legende uz fotografije. One ne govore publici šta se nalazi na slici niti nude tačno tumačenje prizora.
Fragmenti dnevnika postoje paralelno sa fotografijama. Ponekad se njihova značenja dodiruju, a ponekad ostaju odvojena, kao dve uspomene iz istog perioda koje više ne mogu da se spoje u jednu celinu.
Upravo u tom prostoru između viđenog i napisanog nastaje ritam izložbe. Fotografija može da sačuva lice, gest ili svetlost određenog dana, dok dnevnik beleži ono što je umetnica tada mislila, osećala ili nije uspevala da izgovori.
Ni jedan od ta dva zapisa nije potpun. Zajedno ne rekonstruišu prošlost, već pokazuju koliko je sećanje fragmentarno, promenljivo i zavisno od trenutka iz kojeg mu se vraćamo.
Odrastanje kao napuštanje sigurnosti
U središtu projekta nalazi se odrastanje i postepeno napuštanje sigurnosti detinjstva. Taj proces nije predstavljen kao jedan dramatičan prekid, već kao niz malih udaljavanja.
Ljudi se menjaju, odnosi dobijaju drugačiji oblik, mesta ostaju iza nas, a ono što je nekada delovalo trajno postaje uspomena. Odrastanje kod Carlotte Guerre znači učenje kako da živimo sa promenom, razdvajanjem i činjenicom da ne možemo sačuvati sve što volimo.
Ipak, „Like we could almost live forever“ nije samo priča o gubitku. U fotografijama postoji radoznalost prema svetu, nežnost prema ljudima i snažna želja da se prolazni trenuci zadrže makar u deliću sekunde.
Naslov projekta nosi upravo tu napetost. Znamo da ne možemo živeti zauvek, ali fotografija nam ponekad dopušta da poverujemo kako bi jedan pogled, dodir ili popodne ipak mogli da potraju malo duže.
Lično koje postaje zajedničko
Kustos David Pujadó u svom tekstu ističe sposobnost Carlotte Guerre da duboko lična iskustva pretvori u nešto u čemu se mogu prepoznati i drugi.
„Svi imamo svoje male trenutke. Svi čuvamo slike kojih se niko drugi ne seća“, piše Pujadó.
U toj rečenici nalazi se ključ izložbe. Privatna arhiva umetnice ne postaje univerzalna zato što svi živimo iste živote. Postaje bliska zato što svako poseduje sopstvenu zbirku prizora čiju važnost možda niko drugi ne može potpuno da razume.
To su slike koje ne završavaju nužno u porodičnim albumima. Miris neke sobe, svetlost na licu osobe koju više ne viđamo, put kojim smo jednom prošli ili običan trenutak koji je tek mnogo kasnije dobio značenje.
Izložba ne traži od posetilaca da usvoje tuđa sećanja kao svoja. Ona ih podstiče da kroz njih prepoznaju način na koji čuvaju sopstveni život.
Od monografije do galerijskog prostora
Izložba je inspirisana istoimenom prvom monografijom Carlotte Guerre, koju je u maju 2025. godine u Nemačkoj objavila izdavačka kuća Kettler Verlag.
Knjigu je dizajnirala Hannah Feldmeier, uz saradnju Alexa Beckera. Prenošenjem projekta iz knjige u galerijski prostor menja se način na koji publika prolazi kroz njegovu priču.
Knjiga određuje redosled listanjem stranica. Izložba omogućava pogled koji luta, vraća se, povezuje udaljene fotografije i slučajno pronalazi odnos između slike i rečenice. Posetilac tako ne prati unapred utvrđen narativ, već gradi sopstvenu putanju kroz autorkinu arhivu.
Samostalna izložba „Like we could almost live forever“ biće otvorena 24. septembra 2026. godine u 18 časova, u Italijanskom institutu za kulturu u Beogradu.
Možda ne možemo sačuvati vreme. Ali možemo sačuvati tragove koji dokazuju da smo kroz njega prošli.
Photo credit: Carlotta Guerra
