Ana Štajdohar: Glas koji zna kako se menja svetlo 

Ana Štajdohar je tokom karijere prošla kroz različite muzičke i medijske svetove, ali se nijednom od njih nije prepustila toliko da izgubi sopstveni glas. Od prvog aplauza koji je doživela kao devojčica, preko grupe Tap 011, studijskih i koncertnih saradnji i petnaest godina televizijskog iskustva, do autorskog albuma „Psiholuks“, učila je da glas nije samo instrument kojim se peva. On može biti oslonac drugome, prostor ranjivosti, način povezivanja, ali i javni stav koji ponekad zatvara vrata koja bi ćutanje lako otvorilo. U razgovoru za BOLD, Ana govori o autentičnosti, estradi kojoj nikada nije potpuno pripadala, koncentraciji pred kamerama, ljubavi pronađenoj na muzičkim putovanjima, usamljenosti sveta opsednutog brojkama i potrebi da se ponovo okrene radosti, plesu i stvarnim susretima. Ovo je razgovor sa umetnicom koja zna da se svetlo menja, ali da glas vredi samo dok ostaje njen.

Ana, vaša karijera traje dovoljno dugo da vas publika pamti iz različitih faza, od hora, Tap 011, televizijskih nastupa, saradnji, do autorskog rada. Kada danas pomislite na svoj glas, da li ga doživljavate kao isti instrument koji vas prati od detinjstv, ili kao nešto što se menjalo zajedno sa vama?

Rekla bih da se moj glas nije mnogo promenio kroz vreme. Promenio se način na koji ga koristim. Svakako sam vremenom spontano došla do drugačijeg izraza i tehnike pevanja, ali sam i osvestila činjenicu da glas može da se upotrebi i za kolektivno dobro kada se njime progovori u javnosti. Ove dve vrste upotrebe glasa blisko su povezane, rekla bih. Iznošenje stavova najčešnje sužava ili gotovo briše prilike za pevanje. Ćutanje i klimanje glavom, s druge strane, otvaraju mnoga vrata.

Čini se da ste rano ušli u svet muzike, ali ne kao neko ko je samo želeo scenu, već kao neko ko je morao da peva. Da li se sećate prvog trenutka u kojem ste osetili da glas nije samo talenat, već način da postojite u svetu?

Da, vrlo dobro se sećam tog trenutka. Imala sam 4,5 godine kada sam na jednoj audiciji na Hvaru izabrana da otvorim koncert tada vrlo popularnog pevača njegovim ogromnim hitom “Džuli”. Pamtim fragmente, binu, ljude sa intrumentima na njoj, veliki broj očiju koji me posmatra iz polumraka, a potom zagrljaja Danijela Popovića koji je istrčao na binu kada sam završila pesmu poklonivši mi svoju ploču. A najjači utisak ostavio mi je aplauz. Mislim da je on tada napravio najveći uticaj na mene. Ta vrsta interakcije sa drugima. Bila je to kao neka lavina sreće koju sam po prvi put osetila. Želela sam da se ponovi, da je opet doživim.

I tako je sve počelo.

Bili ste deo grupe Tap 011 u periodu kada je pop muzika još uvek imala moć velikog, zajedničkog iskustva. Šta ste iz te ere poneli kao lekciju, a šta ste morali da ostavite iza sebe da biste nastavili dalje?

Ponela sam razna iskustva. Lepa, smešna, ružna, poučna… Tada sam, zapravo, prvi put zakoračila u svet estrade. 

Ne volim tu reč, da budem iskrena. Imala sam dvadeset godina i nula iskustva u tom ambijentu. Ipak, nisam bila sama što je dovoljno olakšavalo stvari. Nisam osećala da u potpunosti pripadam tom svetu, bila sam u svojoj glavi negde izmedju Ane pevačice i Ane studentkinje Filološkog fakulteta. Sećam se nekog snimanja novogodišnjeg programa na jednoj televiziji kada sam na pitanje: “Šta očekujem u Novoj godini?” kao iz topa izgovorila – “Uspeh na fakultetu”. Ceo studio je prasnuo u smeh. Nisam razumela zašto, mada mi je bilo drago da sam ih oraspoložila. Valjda je to bio najmanje očekivan odgovor od nekoga ko se bavi pevanjem.

Vaš put je zanimljiv jer ste istovremeno prisutni u mejnstrimu, ali delujete kao neko ko se nikada nije potpuno predao njegovim pravilima. Koliko je teško ostati autentičan u prostoru koji često traži prepoznatljivu formulu?

Ne postoji konkretan recept za uspeh, da se razumemo, ali postoje stavke koje ako ispunite povećavaju verovatnoću uspeha. Uglavnom se vrte oko para i moći, poznanstava i dobrih odnosa sa onima koji to poseduju, biranja muzičkog i estetskog pravca koji je blizak širokom broju ljudi, naravno tu bih dodala i faktor sreće. 

Ja nisam nikada želela da gradim odnose iz koristi ili da pevam muziku koja se meni ne dopada da bih podilazila ukusu drugih. To može da se shvati i kao mana i vrlina, zavisi ko i iz kog ugla posmatra.

Mnogo godina ste bili deo televizijskog benda u emisiji Veče sa Ivanom Ivanovićem, što znači da muziku izvodite u prostoru koji je brz, duhovit, nepredvidiv i živ. Kako vas je taj format promenio kao izvođačicu?

Tada sam pre svega naučila da se snadjem u momentu. Emisija se jeste snimala unapred, ali je snimanje izgledalo kao da se emituje uživo. Greške nisu bile poželjne. Sve bi moralo da stane, zahtevalo bi čekanje da se proces snimanja ponovo pokrene. Takvi momenti u studiju nikome nisu mili. Naučila sam da budem 1000% fokusirana da svoj deo zadatka, zajedno sa bendom, izvedem najbolje što znam u tom prvom “tejku”. Baš nisam želela da se zbog mene ponavlja.

Praćenje kamera koje snimaju i koje se sve vreme smenjuju, komunikacija sa njima, svest o položaju tela, pokretima, izrazima lica, svaka stavka otkine deo koncentracije koja treba najviše da bude usmerena na pesmu i pevanje. Televiziju čine i slika i zvuk, sve je važno. Kroz studio su prošli mnogi gosti, neki su me oduševili svojom pričom, neki svojim ponašanjem van kamere, bilo je i onih koji su ostavili nešto manje lep utisak na mene, promenili smo tri televizije, snimili trocifren broj epizoda.  Tih 15 godina čine dobar deo mog života, veoma lep i nestanak svega toga mi je bio tužan. Dugo me je držao taj osećaj. Ipak, promene su u životu neminovne i neophodno je prihvatiti ih.

Pevali ste prateće vokale nekim od najvećih regionalnih izvođača. Prateći vokal je često nevidljiva, ali presudna snaga pesme. Šta se nauči kada morate da budete oslonac tuđem glasu, a da ipak ne izgubite svoj?

U tom delu života sam naučila da “pročitam” kako neko peva. Poslušam, registrujem gde uzima dah, kako izgovara reči, koji je stil i onda se “nalepim” svojim glasom na njega. Prateći vokali se ne pevaju tako da zvučite kao glavni glas, već kao podrška. Svidjalo mi se neko vreme da se bavim time u okviru studijskog rada. Pevala sam kasnije i kao back vokal na koncertima Zdravka Čolića i tada vrlo popularnih “Flamingosa”. Volela sam putovanja sa njima, pre svega zbog ekipice muzičara sa kojima je svako putovanje bilo kao ekskurzija. Kakvi su se sve razgovori vodili u kombiju, tu je bila najbolja zabava. Uostalom, baš tu sam upoznala i jednog saksofonistu, sveže doplomiranog muzičara sa amsterdamskog konzervatorijuma, moju buduću ljubav života.

Album Psiholuks zvuči kao naslov koji spaja psihu, svetlo, možda i luksuz iskrenosti prema sebi. Šta je za vas bio najvažniji unutrašnji razlog da se taj album dogodi baš sada?

Momenat nije bio poslovno proračunat, objavila sam ga kada sam osetila da je stiglo vreme da ga prikažem publici. Na njemu su i neke vrlo lične pesme, tačnije, vrlo lična osećanja i misli koje sam pomešala sa dozom opšteg. Ispostaviće se da je objavljen u čudno vreme, da ga tako nazovem. Vreme početka promena. Nisam mogla da ignorišem dešavanja. Bilo mi je neprijatno da se bavim promocijom albuma dok ljude gaze po ulicama. Radila sam u medjuvremenu na spotovima koje sam kreirala uz pomoć veštačke inteligencije koja mi je poslužila kao odličan alat da slike iz moje glave prebacim u format vidljiv drugima. Taj kreativni rad mi je bio ventil. Posle dužeg vremena odlučila sam da organizujem promociju i koncert, da okupim prijatelje, publiku 20. novembra i nadam se da ćemo imati razloge da budemo veoma srećni. Svi zajedno. 

Kada umetnik dugo postoji pred publikom, ljudi ponekad misle da ga poznaju, iako poznaju samo njegove javne oblike. Da li vam je autorski rad doneo priliku da se predstavite iz neke privatnije, preciznije ili ranjivije perspektive?

Baš je tako. Ljudi vas gledaju preko medija i mreža i stiču neke utiske o vama. Najčešće vide samo deo vas, a možda ni toliko, ipak, imaju utisak da vas poznaju. Kroz pesme imate priliku da im otkrijete još neki deo sebe, ukoliko želite. Možete i da se predstavite na potpuno drugačiji način od onoga što jeste. Meni je bilo izazovno da kroz album pričam o nekim temama koje su meni intrigantne, a tu je i ranjivost. Strana koju svi imamo, ali je najčešće skrivamo. Današnji svet je mesto nikad povezanijih i nikad usamljenijih ljudi. Povezivanje u realnom svetu stvara zajedničku energiju koja je neophodna za istinsku sreću. Nikakvi lajkovi, foloveri i brojke sa tim ne mogu da se mere.

U vašem glasu postoji vedrina, ali i iskustvo, kao da pesma može da bude lagana, a da ipak ne bude površna. Koliko vam je važno da pop muzika sačuva inteligenciju, emociju i karakter?

Važno mi je da muzika ne potcenjuje publiku. Ne mislim da pesma mora da bude komplikovana da bi bila pametna. Naprotiv, meni je mnogo teže da napravim nešto što zvuči lako, a da iza te lakoće ipak postoji neka misao, emocija ili stav.

Volim pop muziku, na njoj sam odrasla. Volim ga upravo zato što može da bude neposredan, zavodljiv i zabavan, a da se ne odrekne karaktera. Volim i da publici ostavim dovoljno prostora da u pesmi pronađe nešto svoje, da učita neku svoju priču. 

Završili ste italijanski jezik i književnost, a to je svet ritma, melodije jezika, nijansi i prevoda značenja. Da li vam književnost i jezik pomažu da drugačije čujete muziku?

Mislim da na odabir muzike koju slušam ili izvodim ne utiče samo ono što sam pročitala i naučila na fakultetu. Na taj izbor utiče mnogo faktora. Ono odakle ste potekli, ambijent u kom ste rasli, ljudi sa kojima ste bili u interakciji, iskustva, dogadjaji, kako ste vi sve to obradili i doživeli, vaša načela, stavovi, saznanja, pogledi na svet, vaša emotivna stanja i interesovanja, sve se to spakuje zajedno u vaš muzički izbor. Prija vam ona muzika koja je u saglasju sa vama. Vi se menjate, pa se tako menja kroz život i muzika koja vas privlači. 

U vremenu u kojem se od muzičara očekuje da stalno bude prisutan, dostupan, vidljiv i komunikativan, kako čuvate prostor tišine u kojem pesma zaista može da nastane?

Ja volim taj prostor tišine i drago mi je da ga imam. Samo ću reći da mi je deset godina unazad telefon “na sajlentu”.

Ako biste morali da zamislite pesmu koja još ne postoji, ali vas čeka negde ispred, kakva bi ona bila, hrabra, nežna, nepristojno iskrena, plesna, bolna, ili nešto što još nema ime?

Uželela sam se plesne muzike, bržeg tempa, ritma i atmosfere koja pokreće. Uželela sam se radosti. Takve pesme me čekaju u budućnosti, sigurna sam.

Pratite i podržite Anin rad:

• Instagram: ana.stajdohar
• Facebook: ana.stajdohar.351
• YouTube: @anastajdohar
• Spotify

Photo credit: Braca Nadeždić, Ivan Dinić