Slobodni mediji i nezavisna kultura brane isti javni prostor

Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije pružila je podršku redakcijama koje kontinuirano prate kulturu, kao i sindikatima i zborovima kulturnih radnika, uz poziv na očuvanje profesionalne autonomije, radnih prava i javnog karaktera kulturnih institucija.

Kultura ne postaje nevidljiva tek kada se ugasi pozornica, zatvori galerija ili otkaže program. Ona nestaje i kada više nema redakcija koje će njen rad pratiti, novinara koji će postavljati pitanja i prostora u kojem će umetnost biti posmatrana kao važan deo javnog života.

Sa druge strane, kulturna institucija može formalno ostati otvorena, a ipak izgubiti svoj javni karakter ukoliko se zaposleni suočavaju sa pritiscima, zastrašivanjem i posledicama zbog građanskog ili profesionalnog angažmana.

Upravo tu vezu između slobodnih medija, nezavisne kulture i radnih prava ističe Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije u dva saopštenja objavljena 30. oktobra i 3. novembra. U njima NKSS pruža podršku redakcijama koje godinama prate kulturnu i umetničku scenu, ali i sindikatima, zborovima i kolektivima zaposlenih u ustanovama kulture.

Kultura bez medija ostaje bez javnog pamćenja

NKSS je izrazila solidarnost sa novinarkama, novinarima, uredništvima i saradnicima medija Radar, Nova, Vreme, Danas, N1 i Nova S, za koje navodi da se suočavaju sa neizvesnošću u pogledu budućnosti svojih redakcija i uslova za nastavak rada.

Asocijacija podseća da su upravo ovi mediji među prostorima u kojima su kultura i umetnost tokom prethodnih godina dobijale kontinuiranu pažnju. Njihove redakcije pratile su rad umetnika, nezavisne kulturne scene, inicijativa i organizacija civilnog društva, ali i borbu kulturnih radnika za stabilno finansiranje, dostojanstvene uslove rada i slobodno javno delovanje.

Bez takvog novinarstva, kulturni život ne ostaje samo bez promocije. Ostaje bez dokumenta o vremenu u kojem je nastajao.

Tekstovi, intervjui, kritike i izveštaji predstavljaju deo kulturnog pamćenja jednog društva. Oni beleže ne samo premijere, izložbe i festivale, već i okolnosti u kojima umetnost pokušava da opstane. Kada se redakcije smanjuju, saradnje prekidaju, a resursi za profesionalni rad nestaju, posledice ne osećaju samo zaposleni u medijima. Gubitak oseća i čitava kulturna scena.

„Slobodni mediji i nezavisna kultura deo su istog javnog prostora“, poručuje NKSS, povezujući medijski pluralizam sa mogućnošću da umetnost, kulturni aktivizam i društvena kritika ostanu vidljivi.

Ostavka nije isto što i odgovornost

U istom saopštenju Asocijacija se osvrće i na rukovodioce medija i javnih servisa za koje smatra da su učestvovali u urušavanju profesionalnih standarda i stavljanju uređivačke politike u službu interesa vlasti.

NKSS ocenjuje da njihove ostavke mogu predstavljati samo početak procesa i poziva na utvrđivanje odgovornosti za uređivačke odluke, kršenje profesionalnih standarda i posledice koje je takvo izveštavanje ostavilo na javnost.

„Ostavke ne mogu biti zamena za odgovornost“, zaključuje se u saopštenju.

Ovakva poruka širi pitanje medijske slobode izvan same smene pojedinaca. Profesionalna autonomija ne završava se promenom imena na rukovodećoj funkciji. Ona podrazumeva jasne standarde, transparentne odluke i uslove u kojima novinari mogu da rade bez političkih, poslovnih i drugih pritisaka.

Podrška sindikatima i zborovima u kulturi

U drugom saopštenju, objavljenom 3. novembra, NKSS pruža punu podršku kolektivima zaposlenih u ustanovama kulture i umetnosti, posebno sindikatima i zborovima kulturnih radnika koji su tokom prethodne dve godine nastajali kao odgovor na prijavljene pritiske, kršenje radnih prava i narušavanje autonomije institucija.

Asocijacija poziva ove kolektive da nastave da se organizuju, povezuju i zajednički deluju u odbrani profesionalnog integriteta i javnog karaktera kulturnih ustanova.

Samoorganizovanje zaposlenih ovde nije predstavljeno samo kao pitanje boljih radnih uslova. Ono postaje način da se institucije kulture sačuvaju kao mesta koja pripadaju javnosti, a ne političkim strukturama ili trenutnim rukovodstvima.

NKSS istovremeno poziva direktore i direktorke ustanova koji su, prema navodima Asocijacije, učestvovali u pritiscima, zastrašivanju ili represiji nad zaposlenima da preuzmu odgovornost i podnesu ostavke.

Posebna poruka upućena je rukovodiocima koji su i sami bili izloženi političkim pritiscima, ali su ih zatim prenosili na zaposlene. Asocijacija naglašava da spoljašnji pritisak ne može biti opravdanje za kršenje radnih prava, diskriminaciju ili javni progon.

Odgovornost ne prestaje na vratima institucije

Saopštenje ukazuje i na odgovornost funkcionera državnih, pokrajinskih i lokalnih vlasti za koje NKSS tvrdi da su vršili pritiske na rukovodioce kulturnih ustanova.

Asocijacija navodi slučajeve zahteva da se zaposleni kažnjavaju zbog građanskog angažmana, da se prekida saradnja sa studentima i organizacijama nezavisne kulturne scene ili da se građanima ograničava pristup javnim ustanovama kulture.

Ovi navodi deo su šireg procesa dokumentovanja pritisaka u kulturnom sektoru. NKSS je krajem septembra predstavila izveštaj „Hronike represije“, zasnovan na svedočanstvima o otkazima, pretnjama, neprodužavanju ugovora, promenama radnih mesta, otkazivanju programa i ukidanju finansijske podrške. Prema tada objavljenim podacima, za mesec dana prikupljeno je gotovo četrdeset svedočanstava iz više gradova Srbije.

Poziv kulturnim radnicima da podele iskustva

Kulturni radnici koji su bili izloženi pritiscima, uslovljavanju, zastrašivanju ili ucenama mogu svoja iskustva podeliti putem upitnika koji sprovodi Zajednica umetnosti i kulture.

Upitnik je moguće popuniti anonimno ili sa potpisom, a cilj je istraživanje i dokumentovanje različitih oblika represije u kulturnom sektoru.

Upitnik je dostupan na ovom linku.

Dva saopštenja NKSS povezuje ista osnovna poruka. Slobodno novinarstvo, nezavisna umetnost i radna prava kulturnih radnika nisu odvojene teme. Pripadaju istom javnom prostoru i zavise od iste mogućnosti da se govori, pita, kritikuje i deluje bez straha od posledica.

Solidarnost je zato važna, ali sama po sebi nije dovoljna. Posle nje moraju doći zaštita profesionalnih standarda, javno dokumentovanje pritisaka i odgovornost onih koji su zloupotrebljavali svoje položaje.

U suprotnom, institucije mogu ostati otvorene, mediji formalno nastaviti da postoje, a javni prostor ipak postati tiši, uži i siromašniji.

Photo credit: NKSS