Anđela Ristović: Gde tišina ima boju mora

Na njenim platnima more nije pejzaž nego disanje. Anđela Ristović – na Instagramu jednostavno „water and seascape oil painter“ – uljem gradi svet u kome se nijanse stapaju kao talasi, a tišina miriše na so i večernju svetlost. Prvu sliku prodala je sa osamnaest godina kolekcionarki iz Australije; danas, kao studentkinja Multimedijalnog dizajna i mlada preduzetnica, gradi sopstveni umetnički brend između inspiracije i discipline, buke svakodnevice i spokoja na platnu. Voda je njen živi sagovornik: promenljiva, neuhvatljiva, uvek nova – baš kao i unutrašnji pejzaž koji slika.

Sa Anđelom smo razgovarali o neraskidivoj vezi mora i slikarstva, sporosti ulja koja razbistruje um, o trenutku kad se motiv „uhvati“ i o onim delima koja čuva samo za sebe. Uđite u te mirne horizonte koji istovremeno razbuktavaju — i sasvim utišavaju.

Šta je prvo stiglo – tvoja ljubav prema moru ili prema slikarstvu? I da li jedno može postojati bez drugog u tvom svetu?

Istina je da ljubav prema moru i ljubav prema slikarstvu trenutno u mom svetu imaju nerazdvojivu vezu. Međutim, moje prvo sećanje na samo slikarstvo nema veze sa morem niti sa vodom. Oduvek sam volela da se oprobavam u mnoštvu kreativnih praksi, i može se reći da sam počela strastveno da crtam i slikam još sa nekih 6-7 godina. Ljubav prema moru je, naravno, bila prisutna i u detinjstvu, međutim pretočena je u sliku tek odnedavno – preciznije, pre nekih 5 godina.

Na tvojim slikama more nikada nije samo pejzaž – ono je osećaj, ritam, disanje. Kako biraš trenutak koji ćeš „uhvatiti“ na platnu?

Kada mi se određeni predeo svidi, kada u meni probudi neku emociju, moja prva misao je uvek ta da želim taj predeo da ovekovečim na platnu. Zapravo, to ne mora nužno ni biti morski pejzaž.

Međutim, iako me razne stvari suštinski inspirišu, voda jeste predmet koji najviše volim da prenesem na platno. More i voda kao takvi predstavljaju neiscrpan izvor inspiracije. Uvek skloni promeni. Nikada isti. Neuhvatljivi. Mogu biti mirni, a i razorni. Posežu za novim mestima, probijajući sebi nove puteve, iznova zauzimajući nove oblike, uvek ostavljajući trag na mestima koja su dotakli. 

Funkciju vode možemo svesti na ispunjavanje određenih fizioloških potreba živih bića, međutim ne možemo negirati njen stimulativan i opuštajući uticaj na našu psihu i na našu spiritualnost,  što je za mene čini nečim mnogo većim od samog H2O. Iako je voda izvor života, ona sama će uvek biti živa.

Kako je onda moguće da more posmatram i na svoje slike prenosim isključivo kao pejzaž, kada ima toliku dubinu?

Ulje na platnu je zahtevna tehnika – spora, strpljiva, poput mora koje slikaš. Da li ti upravo ta sporost pomaže da se povežeš dublje sa sobom dok stvaraš?

Ulje na platnu jeste tehnika u kojoj sam se najviše pronašla. Celokupan proces slikanja uljanim bojama za mene predstavlja jedno veoma divno iskustvo, koje nisam pronašla u drugim tehnikama.

Takođe, smatram da su uljane boje najbolji medij za slikanje realističnih prikaza vode, jer pružaju mnoštvo vremena da se sve nijanse utope jedna u drugu i tako kreiraju divne gradijente koje na vodi možemo videti. Iako je slikanje uljanim bojama samo po sebi zaista opuštajuć proces, mislim da je slikanje fluidne materije, kao što je voda, zaista dobar način za razbistriti um i preporučila bih svakome da se u tome oproba.

Na koji način se tvoj lični unutrašnji pejzaž menjao kroz godine – i kako se te promene odražavaju na tvojim slikama?

Za mene je ovo veoma zahtevno pitanje jer ne znam u kom periodu svog života sam počela svesno da razmišljam o umetnosti i tome da bih želela da ispoljim nešto svoje, unutrašnje kroz sliku. 

Iako mislim da je to bilo mnogo pre nego što sam počela da slikam uljanim bojama, za potrebe ovog odgovora posmatraću samo taj period, odnosno poslednjih 5 godina mog života. 

Moram priznati da je sadržaj koji sam viđala na društvenim mrežama u početku dosta uticao na to kako sam slikarstvo i umetnost posmatrala i koje sam motive želela da prikazujem. To je bio period otkrivanja, period uvežbavanja. Ne mogu reći da sam tada znala da će slikarstvo postati moja najveća pasija. Tada je to za mene bio samo hobi koji me je veoma ispunjavao. Međutim, kako je vreme prolazilo, postajalo je sve očiglednije da je slikarstvo za mene mnogo više od hobija. Pronašla sam osećaj najveće inspiracije kraj mora, a zatim sam počela da imam sve složenija razmišljanja i o vodi izdvojenoj od morskog pejzaža. U meni se polako oformljavao umetnički glas. Oduševljavala sam se sa pojedinim idejama koje su mi se javljale i dobijala sam sve veću želju da ih prenesem na platno. Konačno sam se osećala kao da nekim delom ispunjavam svrhu svog postojanja. 

Iako sam sve više zadovoljna putem kojim me moja kreativnost vodi, mislim da će se moja razmišljanja, a samim tim i motivi koje želim da prikazujem, uvek u manjoj ili većoj meri menjati.

Ono što međutim znam je činjenica da u meni postoji osećaj neraskidive povezanosti sa vodom, stoga ne znam da li ću se ikada u potpunosti odvojiti od prikazivanja iste u svojim delima.

Kada posmatrač stane ispred tvoje slike – šta bi volela da oseti, a da ne mora da kaže ni reč?

Konkretna emocija zavisi od toga koju sliku neko posmatra. Takođe, svako će u određenom delu pronaći nešto svoje, specifično. Ali kada bih morala da izdvojim jedan osećaj, to bi verovatno bio mir. Bilo da slikam uzburkano more u oluji ili mirnu površinu vode na kojoj se prelamaju sunčevi zraci, ja u svim svojim slikama pronalazim neki spokoj. Volela bih da to i drugi osete.

More je sloboda, opasnost i nostalgija. Koje značenje ima za tebe? Da li si ikada pokušala da ga naslikaš bez ijednog talasa?

Svaki put kada se vratim moru, kada stanem ispred njega, ono me u potpunosti obuzme. Tada na svetu ne postoji niko osim mene i tog beskrajnog plavetnila koje čuva neke od mojih najlepših uspomena. Ono me dovodi u ravnotežu sa ostatkom sveta i rešava moje probleme, pokazujući mi da su oni samo deo veće slike koju nisam uvek u stanju sama da osmotrim. 

Trenutno, u svom sećanju ne pamtim da sam ikada videla more u potpunosti bez talasa, stoga ga nisam nikada ni naslikala.

Tvoje slike nose tišinu – onu retku, plemenitu tišinu koja miriše na so i večernju svetlost. Kako čuvaš tu tišinu u svakodnevici?

Moja svakodnevnica je sve samo ne tiha. Možda postoje periodi tišine u mom životu kada mi je potreban mir i prostor za razmišljanje, međutim češće me možete zateći u pokretu, razgovorima sa prijateljima, radu na raznim projektima. Nisam sigurna da li bih uopšte mogla da živim neki previše miran i tih život, mislim da bi mi vrlo brzo postalo dosadno. Čak i dok sam u potpunosti uronjena u proces slikanja, u pozadini obično trešti neki preterano pojačan rok. 

Moglo bi se reći da moje slike i moj život onda uopšte nemaju dodirnih tačaka, da je taj mir koji predstavljam u kontradiktornosti sa mojim svakodnevnim životom. Međutim ne. Moje slike su inspirisane onim momentima koji nikako nisu moja svakodnevnica i nikada ne bih želela ni da postanu, a samim tim su za mene od najvećeg značaja. 

Na Instagramu se predstavljaš jednostavno – kao „water and seascape oil painter“. Šta se sve krije iza tih nekoliko reči?

Te reči su pokušaj uopštavanja onoga što ja na svojoj Instagram platformi plasiram. Kada sam to napisala, tražila sam kratak a adekvatan način da opišem ono čime se bavim. Smatram da sam za sada poprilično uspela da kroz tih pet reči sažmem ono što na mom profilu možete videti, te da se iza tih reči zapravo ništa i ne krije. 🙂

Svakako, van Instagrama sigurno ne bih sebe mogla da predstavim u samo pet reči. 

Slikarka, preduzetnica, žena koja gradi svoj umetnički brend – kako balansiraš između inspiracije i discipline, između stvaranja i prodaje?

Bilo bi idealno kada bih mogla po ceo dan da slikam, razgovaram sa prijateljima, čitam knjige i razmišljam o idejama za nove radove, bez da ikada pomislim na prodaju slika ili novac uopšte. Međutim, realnost naravno nije takva. 

Jedan od najemotivnijih trenutaka u mom životu definitivno je bio onaj kada sam prodala svoju prvu sliku. Imala sam 18 godina i maštala sam o tome da mogu da živim od slikarstva, stoga je bilo logično da sam želela da svoje slike prodajem. Postavila sam neke od mojih radova na moj sajt, ispod njih napisala neke brojke koje su me tada uzbuđivale i za manje od nedelju dana prodala prvu sliku kolekcionarki iz Australije. Do tada sam se, moram priznati, jako radovala potencijalnom profitu koji mogu ostvariti, ali taj trenutak je zauvek promenio način na koji posmatram prodaju svojih radova. Tek tada sam shvatila da je ono što zaista pokreće moju želju da od slikanja napravim karijeru zapravo osećaj koji moje slike pružaju drugim osobama. Uvek se mogu rasplakati kada pomislim da se moje slike nalaze širom sveta i da krase tuđe domove i imaju poseban značaj za svaku osobu koja se odlučila da neku od njih udomi. I dalje mi je to neverovatno.

Iako je građenje umetničke karijere veoma zahtevno (pogotovo ako živite u Srbiji 😂), smatram da istovremeno nikada nije bilo jednostvanije nego danas, zahvaljujući društvenim mrežama. Specifičnije, nikada nije bilo lakše doći do željenog publiciteta i odgovrajuće publike. Kada do toga dođete, tek onda nastupa ovaj teži deo, a to je kako to iskoristiti tako da od umetnosti napravite karijeru. 

S druge strane, slikarstvo, kao i bilo koja druga umetnost, zahteva određeno vreme, određen prostor, kako fizički tako i mentalni, u kome umetnik može neometano da stvara. Društvene mreže i život uopšte, često znaju biti ogromna distrakcija i ubice kreativne energije. Ponekad je jako teško balansirati sve obaveze i održati kreativnu energiju u životu. 

Veoma sam zahvalna i na tome što studiram Multimedijalni dizajn, i iako je ponekad skoro nemoguće da radim i na privatnim i na fakultetskim projektima istovremeno, smatram da je to jedan od razloga zašto nikada nisam u potpunosti izgubila svoju inspiraciju i dodir sa svojom kreativnom stranom. 

Postoji li slika koju nikada ne bi prodala? I ako postoji – zašto?

To bi možda bili neki od mojih početnih radova na kojima sam jasno videla kako su moje slikarske veštine evoluirale iz slike u sliku. Jako sam vezana za svoje prve slike rađene tehnikom ulje na platnu. Volim da ih s vremena na vreme posmatram i upoređujem sa svojim najskorijim radovima. Tek tada zapravo uviđam napredak.

Koji trenutak u stvaralačkom procesu ti je najintimniji – onaj prvi dodir četkice o platno, ili onaj poslednji, kad znaš da je slika završena?

Svaki trenutak slikarskog procesa je veoma intiman. Često mi se dešava da počnem da plačem kada sednem da slikam nakon trenutaka veće pauze. Mada, često mi se dešava da plačem i dok slikam iako nije bilo nikakve pauze. Hoću reći da za mene ne postoji trenutak koji nije intiman dok slikam. Kako bi i postojao kada smo tu samo platno, boje, četkice i ja. To je direktna interakcija mene, tj. onoga što je u meni, sa platnom. Pretvaranje nečega misaonog, nedodirljivog, u nešto fizičko.

Na tvojim slikama nema ljudi, ali se njihovo prisustvo oseća. Da li je more tvoj način da pričaš o ljudima bez da ih naslikaš?

Iako sam sklona personifikaciji vode, mislim da niko ne može u mojim slikama osetiti tačno ono što sam ja osećala dok sam određeno delo slikala. Međutim, voda, tj. more je moj način da se ljudima obraćam. Genralno smatram da ni jedna umetnička praksa ne može funkcionisati bez drugih ljudi, bez posmatrača. Tako da je sve što naslikam zapravo neka vrsta razmene informacija sa drugima.

Svaki čovek koji dobije određeno osećanje od slike koju posmatra je već sebe integrisao u tu sliku. Stoga, osećaj prisutnosti ljudi na mojim slikama na kojim ih zapravo nema proističe iz subjektivne percepcije mojih dela, nečega stečenog sopstvenim iskustvom. Tako da se možda može reći da u svakom umetničkom delu možemo osetiti prisustvo ljudi, jer je za percepciju svakog dela potreban posmatrač koji sebe u isto uključuje.

Samo kroz posmatrača delo postoji van granica svoje fizičke egzistencije.

Za kraj – Kada bi mogla da naslikaš jednu uspomenu koju nikada ne želiš da zaboraviš — kako bi izgledala ta slika?

Takvih uspomena je zaista bezbroj. Verujem da sam neke već naslikala, međutim ne mislim da su bile naslikane na odgovarajućem platnu. Kada bih sada slikala neke od njih ponovo, definitivno bih izabrala platno većih dimenzija jer verujem da velike slike baš zbog svojih dimenzija deluju impozantnije i posmatrača više uvlače u svoj sadržaj. Svakako, uvek sam želela da takve uspomene i ideje ovekovečim na velikim platnima i nadam se da ću pojedine zamisli za takve slike uspeti da u skorije vreme realizujem.

Odgovore priredila: Anđela Ristović

Photo credit: Anđela Ristović