Antarktik: Muzika za duge noći i tople unutrašnje pejzaže

Antarktik je beogradski duo koji hladno ime pretvara u topao, sanjiv i hipnotički zvuk. Njihova muzika nema vokal, ali ima naraciju, nema reči, ali ima pejzaže, vožnje, noći, drvene kolibe, šum starih ritam mašina i osećaj sigurne izolovanosti od sveta koji je postao prebrz i preglasan. Iza benda stoje Ilija Duni i Ivan Đorđević, muzičari koji kroz gitaru, bas, ritam mašinu, reverb, delay i lo-fi teksture grade mali paralelni svet, negde između ambijentalne psihodelije, nostalgije i minimalističkog instrumentalnog popa. Povodom debi albuma Antarktik, sa njima razgovaramo o toplini pod hladnim imenom, instrumentalu koji „peva“, Beogradskoj sceni, šumu kao sećanju i muzici koja slušaocu ostavlja dovoljno prostora da u nju upiše sopstvenu priču.

Subotička publika imaće priliku da ovaj zvučni svet doživi uživo već ove subote, 13. juna, od 20:30 časova, u prostorijama udruženja Klara i Rosa, u ulici Petefi Šandora 15. Antarktik u Suboticu donosi svoje psihodelične mini-simfonije, lo-fi ritam mašine, magnetofonske teksture i atmosferu zvezdanih noći, dok će iste večeri nastupiti i Vukašin Đelić, poznat kao Woo, koji kroz gitarske interferencije, ritam mašine, semplere i improvizovane melodijske tokove gradi sopstvene zvučne pejzaže. Ulaz je na bazi preporučene donacije od 500 dinara, a za sve koji žele da na trenutak izađu iz svakodnevne buke, ovo je jedan od onih koncerata koji se ne sluša samo ušima, već i zatvorenim očima.

Ime benda priziva hladnoću, daljinu i sneg, a vaša muzika deluje toplo, sanjivo i gotovo intimno. Kako je nastao naziv Antarktik i koliko vam je važna ta igra između hladnog imena i toplog zvuka?

Ime je nastalo iz želje da stvorimo vezu sa mestom koje postoji, ali nije lako dostupno. Privlačila nas je ideja nečeg što je naizgled nedostižno, pusto, čisto i prostrano, na samom kraju sveta. Međutim, vremenom se ispostavilo da ono ima mnogo dublje veze sa muzikom koju sviramo, pa je efekat toplo hladno izbio u prvi plan.

Ta igra nam je s vremenom postala baš zabavna. Volimo momenat iznenađenja: ljudi podsvesno očekuju oštar, hladan ili mračni ambijentalni noise, a dobiju toplinu i zagrljaj gitara. Taj kontrast stvara interesantan zaplet.

Antarktik je duo, ali vaša muzika često zvuči kao mali filmski prostor, kao pejzaž koji se širi. Kako ste pronašli zajednički jezik između gitare, basa, ritam mašine i te atmosfere?

Zajednički jezik smo pronašli kroz svesno ostavljanje prostora onom drugom. Kada ste duo, jednostavno nema mesta za ego i pretrpavanje aranžmana. Svaki ton mora da ima svoju težinu i jasan razlog zašto je tu. Ritam mašina postavlja hipnotički oslonac, dok se bas gitara i gitara prepliću i plešu kroz melodijske linije.

Pošto nas je samo dvojica, prirodno se oslanjamo na efekte kao što su reverb i delay, pa muzika zbog toga dobija široki, filmični prostor.

Vaše pesme nemaju vokal, ali imaju vrlo jasnu naraciju. Da li dok stvarate razmišljate u slikama, scenama i raspoloženjima ili muzika nastane kao čista melodija?

Skoro uvek razmišljamo u slikama i raspoloženjima. Muzika za nas retko nastaje kao matematičko sklapanje akorda, ona je više pokušaj da rekreiramo određeni vizuelni ili emotivni kadar. Tokom džemovanja često putujemo kroz razne predele: budimo asocijacije i reference kao što su italijanski indie film, ili zamislimo vožnju vozom kroz planinske predele.

Ta vizuelna naracija nam zapravo menja tekst. Ako uspešno prenesemo sliku iz naših glava u zvučnike, znamo da je pesma uspela.

Gitara i bas kod vas preuzimaju ulogu glasa. Koliko je teško napraviti instrumental koji „peva“, a da mu ne nedostaje reč?

To je verovatno najveći izazov, ali ujedno i najveća lepota instrumentalne muzike. Da bi instrumental pevao, melodijska linija gitare ili basa mora da ima ljudsku artikulaciju, mora da zna kada da udahne, kada da napravi pauzu i kada da podigne dinamiku, baš kao pravi vokal.

Prednost ovakvog pristupa je što odsustvo reči ostavlja slušaocu potpunu slobodu. Konkretna reč te često zaključa u samo jedno značenje, dok instrumentalna melodija omogućava svakome da u nju upiše sopstvenu priču, patnju ili radost.

Debi album Antarktik objavljen je krajem 2025. godine. Kada danas pogledate taj materijal kao celinu, šta vam se čini da je njegova glavna emocija?

On je naš dokument izolovanja od buke i ludila svakodnevnog života. Album nudi utočište, neku vrstu melanholije koja te ne vuče nadole, već te umiruje. Dok svim čulima upijamo lepotu trenutka u kome živimo, istovremeno osećamo i nostalgiju za prošlim vremenima, ali i uzbuđenje dok iščekujemo budućnost.

U opisu vaše muzike pominju se duge zvezdane noći, snežni sever, posmatranje iz topline drvene kolibe… Da li je to dobra slika za ono što pokušavate da proizvedete kod slušalaca – taj osećaj udaljenosti, ali i sigurnosti?

To je apsolutno savršena slika. Mi želimo da kod slušaoca izazovemo specifičan osećaj sigurne izolovanosti. Udaljenost od sveta ne mora nužno da znači usamljenost, ona može da znači slobodu i prostor da se ponovo povežeš sa sobom. Ta drvena koliba u našem zvuku je zvučni zid koji te štiti od svega što je spolja previše brzo, agresivno i glasno.

U vašem zvuku ima ambijentalnosti, psihodelije, nostalgije i minimalističkog pristupa. Da li minimalizam za vas znači manje elemenata ili više prostora da slušalac uđe u pesmu?

Definitivno ovo drugo, minimalizam je za nas kreiranje prostora. Kada u pesmu ne natrpaš previše instrumenata, ukrasa i prelaza, ostavljaš prazna mesta u koja slušalac može slobodno da zakorači. Manje elemenata znači da ono malo što je ostalo dobija ogroman značaj. Svaki udarac doboša ili ton na basu dobija svoj prostor i odjek. Slušalac u našem minimalizmu zapravo postaje treći član benda, jer svojom pažnjom i maštom dopunjuje prazan prostor.

Koristite lo-fi ritam mašine i efekte sa magnetofonskom trakom. Šta vas privlači u zvuku koji nije savršen – u šumu, izobličenju i toj blagoj tehničkoj nesavršenosti?

Privlači nas humanost i organski život koji ta nesavršenost nosi sa sobom. Današnja digitalna produkcija je često previše sterilna, matematički tačna i savršena – a samim tim i hladna. Često namerno dajemo prednost čak i blago pokvarenim mašinama kako bismo dobili autentičan šum i blago zavijanje tona.

Topli starih ritam mašina zapravo imitira ljudsku nesavršenost i sećanje. Sećanja nisu kristalno jasna i u visokoj rezoluciji, ona su zamućena, imaju šum i izbledela su na ivicama. Ta tehnička nesavršenost daje našem zvuku teksturu, patinu i duh najlepše muzičke epohe.

Kako izgleda proces nastanka jedne pesme Antarktika? Da li sve kreće od rifa, ritma, basa, atmosfere ili od neke slike koju želite da pretvorite u zvuk?

Nema strogog pravila, ali najčešće kreće od jednostavnog ponavljanja, odnosno loop-a. To može biti hipnotički ritam na ritam mašini koji nas ubaci u određeni trans, ili neka jednostavna, repetitivna bas linija.

Kada se uspostavi ta ritmička petlja koja nam drži pažnju, preko nje počinjemo da razvijamo gitarske rifove i uklapamo atmosferu. U tom procesu, ona slika o kojoj smo pričali počinje sama od sebe da se prikazuje. Pesma je gotova onog trenutka kada osetimo da nas je ta zvučna petlja odvela na mesto sa kojeg više ne želimo da odemo.

Nastupali ste na festivalima Changeover, PIN, TamTam, Karusel, otvarali koncerte za Obojeni Program, a pesma „Mamba“ našla se na kompilaciji The Music of the Secret Society That Owns Belgrade. Šta vam je do sada najviše pomoglo da osetite da vaša muzika pronalazi svoj put do publike?

Najviše su nam pomogli upravo živi nastupi i učestvovanje na kompilaciji. Kada sviraš instrumentalnu muziku, uvek postoji onaj mali strah da li ćeš uspeti da zadržiš pažnju ljudi.

Međutim, koncerti na gradskim festivalima poput Changeover-a, gde te publika možda vidi prvi put, pružaju skroz drugačije iskustvo od npr. TamTam-a – koji nam je omiljeni festival, gde se svira pored mora i gde se već svi međusobno znamo. U svakom slučaju, i jedni i drugi nastupi su nam pokazali da ljudi vole prostor koji kreiramo. Predivan je osećaj kada tokom koncerta pogledaš u publiku i vidiš zatvorene oči, ili s druge strane, skroz drugačiji, dinamičniji pristup poput spontanog đuskanja. Uživamo u tome da se iznova pronalazimo u ljudima koji nas slušaju.

Beogradska scena poslednjih godina deluje razuđeno, živo i žanrovski slobodno. Gde vi vidite Antarktik u tom prostoru – kao bend koji pripada sceni ili kao mali paralelni svet koji postoji po sopstvenim pravilima?

Vidimo sebe kao mali paralelni svet koji raste na marginama te scene. Beogradska scena je trenutno sjajna, prepuna je hrabrih bendova i autora, i mi se zaista osećamo delom te šire porodice i zajednice po duhu i slobodi.

Ipak, zvučno i estetski, trudimo se da ostanemo u svom mikrokosmosu. Ne želimo da se uklapamo u trenutne žanrovske trendove ili formate. Najsrećniji smo kada postojimo po sopstvenim pravilima.

Ako je prvi album bio ulazak u svet Antarktika, šta biste voleli da bude sledeći korak? Novo putovanje kroz isti pejzaž, promena klime, širenje zvuka ili nešto što još ne želite da imenujete?

Sledeći korak će verovatno biti širenje palete zvukova i blaga promena atmosfere, ali bez napuštanja našeg kontinenta.

Eksperimentisaćemo sa nekim idejama, možda uvesti još instrumenata, ali jezgro ostaje isto – topla nostalgija usred zime. Neke stvari, ipak, želimo da ostanu neimenovane dok se same ne materijalizuju u studiju.

Pratite i podržite rad Antarktik benda:

• Instagram: antarktik.band

Photo credit: Antarktik bend, Milica Kolarić