„Boje Afrike“ otvorene u Muzeju afričke umetnosti
Kada kreativnost mladih postane deo ozbiljnog razgovora o odrastanju
Muzeji ne moraju da budu mesta u kojima samo gledamo ono što je neko drugi već stvorio. Ponekad mogu da postanu prostor u kojem se prvi put uzima glina u ruke, pravi grafički otisak, upoznaje druga kultura ili otkriva da umetnost nije nešto udaljeno i rezervisano za profesionalce.
Upravo takva ideja stoji iza izložbe „Boje Afrike“, koja je otvorena 30. avgusta u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu i koju publika može da pogleda do 6. septembra.
Na izložbi su predstavljeni radovi srednjoškolaca nastali tokom besplatnog letnjeg programa u kojem je više od 30 mladih tokom dve nedelje istraživalo keramiku i grafiku. Otvaranje je bilo deo celodnevnog programa posvećenog umetnosti, igri i odrastanju, tokom kojeg je u muzeju i njegovoj bašti održan i šesti Dan ranog detinjstva.
Tako su se na jednom mestu susrele dve generacije, srednjoškolci koji kroz umetnost traže sopstveni izraz i najmlađi posetioci kojima je igra još uvek osnovni način upoznavanja sveta.
Kada muzej mladima daje prostor da sami stvaraju
Program „Boje Afrike“ nije zamišljen kao klasično vođenje kroz muzej nakon kojeg se posetioci vraćaju kući sa nekoliko novih činjenica.
Tokom dve nedelje srednjoškolci su aktivno radili.
Upoznavali su keramiku i grafiku, učili različite postupke, eksperimentisali sa materijalima i pokušavali da ono što su naučili prevedu u sopstveni vizuelni jezik.
Rezultat tog procesa sada se nalazi pred publikom.
Izložba zato nije samo pregled konačnih radova. Ona je trag jednog iskustva u kojem su mladi dobili priliku da se prema muzeju ne odnose samo kao posetioci, već kao ljudi koji u njemu mogu nešto da proizvedu.
To je važna promena perspektive.
Institucija tada prestaje da bude mesto u kojem se umetnost samo čuva i postaje mesto u kojem ona može da počne.
Zašto je važno da prvi rad završi na zidu galerije
Za profesionalnog umetnika izlaganje predstavlja očekivani deo prakse. Za srednjoškolca može biti potpuno drugačije iskustvo.
Rad koji je nastao na radionici odjednom više nije samo nešto što pokazujemo prijatelju ili odnesemo kući.
Postavljen je u muzeju.
Gleda ga neko koga ne poznajemo.
Dobija prostor, svetlo i status koji nas tera da i sami prema njemu počnemo da se odnosimo ozbiljnije.
Takva potvrda možda neće od svakog učesnika napraviti budućeg umetnika, niti bi to trebalo da bude cilj. Mnogo je važnije pokazati mladom čoveku da njegovo stvaralaštvo može imati javni prostor.
Neko će posle toga nastaviti da crta.
Neko će upisati umetničku školu ili fakultet.
Neko će se vratiti keramici tek za deset godina.
A neko će samo zapamtiti da je jedno leto proveo praveći nešto sopstvenim rukama.
Sve su to jednako legitimni rezultati.
Umetnost kao način upoznavanja Afrike
Muzej afričke umetnosti pruža ovom programu dodatni kontekst.
Susret sa Afrikom ovde ne mora da ostane na nivou geografije ili istorijskih informacija. Materijal, boja, forma i vizuelni motiv postaju načini da se druga kultura upoznaje kroz stvaranje.
To je posebno važno u radu sa mladima.
Učenje o kulturi koja nam nije neposredno bliska lako može postati zbir činjenica koje se pamte za test, a zatim zaboravljaju. Kada se znanje poveže sa praktičnim radom, odnos postaje mnogo ličniji.
Učenik više nije samo neko ko sluša.
Mora da posmatra.
Da izabere.
Da protumači.
Da pogreši.
I da na kraju napravi nešto što nosi trag tog susreta.
„Boje Afrike“ upravo taj trag sada izlažu javnosti.
Jedan dan u kojem su se umetnost i detinjstvo prirodno spojili
Otvaranje izložbe nije organizovano kao izolovan događaj.
Istog dana Muzej afričke umetnosti ugostio je šesto izdanje Dana ranog detinjstva, manifestacije održane pod sloganom „Vratimo detinjstvo deci. Održivost počinje u detinjstvu.“
Program je organizovalo udruženje „Žute Patalone: Inicijativa za proučavanje detinjstva“ u saradnji sa Muzejom afričke umetnosti.
U centru čitavog dana nalazila se igra.
Ne kao pauza između ozbiljnijih aktivnosti, već kao jedna od najvažnijih aktivnosti detinjstva.
Dete kroz igru istražuje svet, odnose, prostor i sopstvene mogućnosti. Uči da rešava probleme, razvija motoriku i jezik, pregovara sa drugom decom, zamišlja drugačije situacije i proverava granice sopstvene samostalnosti.
U tom smislu igra nije suprotnost učenju.
Ona je jedan od njegovih najprirodnijih oblika.
„Vratimo detinjstvo deci“
Sam slogan ovogodišnje manifestacije otvara pitanje koje prevazilazi jedan muzejski program.
Šta danas zapravo očekujemo od detinjstva?
Deca sve ranije dobijaju rasporede koji počinju da podsećaju na kalendare odraslih. Škola, strani jezici, treninzi, dodatne aktivnosti, privatni časovi i ekran koji je neprestano prisutan između svega toga.
Želja roditelja da detetu pruže što više mogućnosti lako može da preraste u život u kojem gotovo više nema praznog vremena.
A upravo u tom praznom vremenu često nastaje igra.
Bez cilja.
Bez rezultata koji treba izmeriti.
Bez sertifikata.
Bez potrebe da se postane bolji u nečemu.
Pitanje održivosti detinjstva zato ne mora da se odnosi samo na ekološku budućnost koju ostavljamo deci. Može da se odnosi i na pitanje kakav život im danas pravimo.
Otpad koji dobija drugi život
Tokom Dana ranog detinjstva održano je i autorsko vođenje kroz izložbu „Reci: Art, Otpad kao resurs“, kao i dečja radionica „Reciklažom se čuva i stvara: Šareni svet afričkih životinja“.
Ideja da odbačeni predmet može dobiti novu funkciju posebno dobro spaja kreativnost i održivost.
Detetu koncept reciklaže ne mora prvo da bude objašnjen kroz statistike o zagađenju.
Može početi mnogo jednostavnije.
Predmet koji je neko proglasio otpadom još uvek može postati nešto drugo.
Životinja.
Igračka.
Umetnički predmet.
Materijal za novu priču.
Takva promena perspektive možda je i jedna od najvažnijih lekcija održivosti. Problem nije samo u tome koliko stvari proizvodimo, već koliko brzo prestajemo da u njima vidimo vrednost.
Igračke koje rade nešto više od zabave
Poseban deo programa bila je godišnja smotra „Igračke sa svrhom“, posvećena razvojnim, inkluzivnim i društveno odgovornim igračkama.
Među izlagačima su se našli Mankala Muzeja afričke umetnosti, Azbuka Azbrka, Bloom Toy, Piktoknjiga, Bamboo Centre of Development i drugi, dok je PINO TOYS pripremio poklone za najmlađe.
Sam naziv „Igračke sa svrhom“ može na prvi pogled zvučati neobično, jer dobra igračka ne bi trebalo da zahteva posebno opravdanje svog postojanja.
Ali svrha ovde nije da igru pretvori u još jedan školski zadatak.
Naprotiv.
Dobra igračka ostavlja prostor detetu.
Ne određuje svaki potez unapred.
Ne mora da svetli, govori i objašnjava šta treba raditi.
Može da podstakne finu motoriku, govor, logiku, maštu ili socijalnu interakciju upravo zato što dete postaje aktivni učesnik, a ne samo posmatrač.
Kada podrška roditeljima postane deo priče o detetu
U bašti muzeja bilo je organizovano i razvojno savetovalište namenjeno roditeljima.
Razgovaralo se o responzivnom roditeljstvu, ranoj intervenciji, senzornoj integraciji i razvoju govora i jezika.
Takav segment programa podseća na nešto što se u pričama o razvoju dece lako izgubi: podrška detetu često počinje podrškom odraslima koji o njemu brinu.
Roditeljstvo je prepuno pitanja na koja ne postoji jedan univerzalan odgovor.
Da li se dete razvija očekivanim tempom?
Kada treba reagovati?
Da li određeno ponašanje predstavlja fazu ili signal da je potrebna dodatna podrška?
Kako pomoći, a ne preuzeti sve?
Što stručne informacije postanu dostupnije u prostorima u kojima se roditelji osećaju slobodno da postave pitanje, to je veća šansa da pomoć stigne onda kada zaista može mnogo da znači.
Muzej je tog dana tako postao više od mesta umetnosti.
Postao je prostor susreta kulture, obrazovanja i podrške porodici.
Šta zajedničko imaju umetnost i dobra igra
Naizgled, izložba srednjoškolskih radova i manifestacija posvećena ranom detinjstvu pripadaju potpuno različitim programima.
Ali između njih postoji jednostavna veza.
I umetnost i igra zahtevaju mogućnost da nešto pokušamo bez garancije kakav će biti rezultat.
Dete koje gradi nešto iz igre ne zna nužno šta će nastati.
Mladi umetnik koji prvi put radi u novoj tehnici takođe ne zna.
U oba slučaja važan je proces istraživanja.
Šta će se dogoditi ako uradim ovo?
Kako ovaj materijal reaguje?
Mogu li drugačije?
Da li moram da poštujem prvobitnu ideju?
Ta vrsta radoznalosti kasnije često nestane pod pritiskom da sve što radimo mora imati preciznu svrhu, rezultat i merljiv uspeh.
Možda je zato podjednako važno sačuvati igru u detinjstvu i eksperiment u umetnosti.
Bez njih oba procesa postaju samo izvršavanje zadatka.
Izložba ostaje otvorena do 6. septembra
Dan ranog detinjstva završen je 30. avgusta, ali jedan njegov važan trag ostaje u Muzeju afričke umetnosti.
Izložba „Boje Afrike“ može da se pogleda do nedelje, 6. septembra.
Pred publikom su radovi više od 30 srednjoškolaca koji su deo leta proveli upoznajući keramiku i grafiku, ali možda još važnije, proveravajući šta se dogodi kada im neko pruži vreme, materijal i prostor za stvaranje.
U velikim kulturnim pričama često govorimo o već afirmisanim imenima.
O umetnicima sa biografijama, nagradama i velikim izložbama.
Mnogo ređe gledamo trenutak pre svega toga.
Trenutak u kojem neko prvi put shvati da voli da radi sa glinom.
Da mu grafika odgovara.
Da želi još jednom da proba.
„Boje Afrike“ upravo takve početke stavljaju na zid muzeja.
I možda u tome leži njihova najveća vrednost.
Ne moramo znati šta će od tih početaka nastati.
Dovoljno je što su dobili prostor da se dogode.
Photo credit: MAU
