Janoš Jáne Sekereš: Kako se piše grad

Janoš Jáne Sekereš od Subotice do Nemačke — naš sagovornik piše kao neko ko menja adrese, ali ne i koordinate srca. U ovom razgovoru govori kako ga je Subotica trajno „ukrojila“, kako se posao, bašta i vikendi pretaču u ritam pisanja, zašto misli i piše na srpskom, i kako je iz želje da mladima otvori siguran prostor nastao Urlik.

Otkriva hibrid knjige „Subotička na(Ra)cija“ (poezija + proza + dijalog s bogom Sunca), predlaže da umesto „tradicijskih dana“ imamo Mesec kulture, govori o roditeljstvu i odlasku, o merama koje čuvaju čoveka od „radnog odela“, o trenutku kada reči same dođu — i nudi mini-plan aktivizma za sedam dana, uz tri traga za radoznale.

Rođen u Kikindi, deo života u Subotici, danas u Nemačkoj — kako su te tri adrese promenile ton tvog pisanja?

Za Kikindu ne znam, ona je u mojim genima i to je sve. Jesam rođen tamo, tamo mi je deo familije, ali do odlaska u Nemačku ja sam živeo u Subotici, odakle mi je bio otac. Perioda do preseljenja u Suboticu se ni ne sećam, bio sam beba. Trideset i pet godina sam bio u Subotici. Nije malo. Za sebe kažem da sam subotičanin. Subotica me oblikovala, isto tako je oblikovala i moje pisanje. Naravno selidbom, drugačijim načinom života se menja sve. Menja se i način pisanja, ali i dalje Subotica preovladava.

Kažeš da voliš baštu, pisanje i umetnost: koja se od tih praksi najbrže “preliva” u drugu i kako izgleda taj prelaz u tvom danu?

Posao je posao. Maksimalno se posvetiš. Srećom posao mi je davao dovoljno vremena da se igram sa mislima, a misli zapisujem na pauzama. Ideje za stvaranje sam na poslu razvijao. Zamisli da imaš četiri pet sati dnevno samo o umetnosti da razmišljaš dok obavljaš rutinske zadatke i još si plaćen za to. I onda odeš kući. Niko te sa posla ne zove. Bašta. Skineš cipele i osetiš zemlju između prstiju. Povežeš se sa prirodom. Sva ta stvaralačka energija se akumulira, da bi se vikendom stvaralo. Ne samo vikendom, ali da, tako nekako.

Kao Mađar iz Srbije koji sada živi u Nemačkoj — kojim jezikom najčešće “misliš” dok pišeš, a kojim jezikom finalno zapisuješ? Šta prevod menja u smislu ritma i nijansi?

Mislim i pišem na srpskom, on mi je maternji jezik. Mađarski mi je drugi jezik, govorim ga, čitam, pišem, ali ne na književnom nivou te ne pišem poeziju na njemu. Retko, ali se desi, da nešto napišem na engleskom, ali je ta misao onda i krenula na engleskom. Imam prevode na engleski i mađarski, ali nisu moji i objavim ih tek ako osetim istu emociju koju želim preneti sa istim tekstom na srpskom jeziku.

Bio si idejni tvorac grupe Urlik u Subotici. Šta je bio ključni impuls za pokretanje, a šta si naučio kada su mlađi preuzeli štafetu? / Godina si se bavio mladima, kulturom i subkulturom, odakle želja i potreba za time?

Odrastao sam u radničkom kraju. Nismo imali mnogo, ali smo bili srećni. Na Zorci smo imali sve što nam je bilo potrebno, biblioteku, kuglanu, džudo klub, vrtiće, školu, ambulantu, poštu, igrališta, igrali smo fudbal, družili se po kraju, kod žutog igrališta, kod bunkera, sve u svemu bili smo srećni. Za sreću je potrebno tako malo. Krov nad glavom. Nešto da se pojede i dobri prijatelji. Ipak polako sa odrastanjem menja se i ta percepcija sreće. Vidimo više, samim tim i želimo više. Otišao sam u vojsku, gde sam imao dovoljno vremena da razmišljam o životu. Odrastanje uz Hip hop kulturu i pisanje rep tekstova je tada već bio čitavu deceniju u mom životu i jedna od definicija kaže da je Hip hop poslednji glas potlačenog naroda.

Odrastanje pod sankcijama i ratovima, potlačena država, i društvo u njoj, nije baš sjajno, ali mi smo bili srećni. Nego, tada u vojsci sam bio na raskrsnici, prihvatiti poziv u sedamdeset i drugu ili ići kući i tako je došla misao da ja nisam imao gde da idem na žurke, pa ću da omogućim drugim mladima da imaju i to u svom gradu. Tako je i bilo, krenuo sam sa Hip hop žurkama, puno mi je pomogao moj dobri prijatelj Jožef Frank, hvala mu na tome, elem na tim žurkama sam pričao sa mladima, nisam samo puštao muziku. Te žurke su postale moj alat u nečemu što nisam znao ni da postoji, a to je omladinski rad. Zahvaljujući tom neformalnom radu sa mladima sam i zvanično postao omladinski radnik, sa željom da pružim mladima nešto što ja nisam imao, a to je siguran prostor i podrška u izazovima koji ih okružuju u vremenu koje je ubacilo u šestu brzinu. Post traumatski sindrom devedesetih. Gubitak osnovnih vrednosti. Roditelji u trci za novcem sa manjkom vremena za decu. Žalosno, ali istinito.

Moja generacija odrasla je u devedesetim, nismo imali kome da se obratimo, niti smo imali potrebu – teška vremena stvaraju jake ljude, tako kažu, ali ostavljaju i traume. Zbog neulaganja u kulturu, u mlade, nastala je potreba, a ja sam želeo da se nađem tim novim mladima. Zato sam i nastavio da razvijam svoju ideju – ja nisam imao, oni će imati. Nije bilo doma omladine da se mladi predstave, nije bilo omladinskih sekcija, osmislio sam Urlik. Naravno nisam mogao sam, imao sam divan tim prijatelja sa kojima sam davao šansu mladima iz Subotice, sa prostora Srbije i okolnih zemalja da pokažu u čemu su dobri, bila to poezija, gluma, muzika, bilo koji vid umetnosti. Imao sam želju, a potreba je postojala sama po sebi. Ta potreba i dalje postoji, sada više nego ikada. Na žalost, samo godinu dana nakon mog odlaska je Urlik kao takav funkcionisao. Književni klub nije prestao sa radom, Gorana Francišković zajedno sa članovima kluba ga i dalje drže u životu i sjajno funkcioniše. Nema više organizacije umetničkih večeri. Urlik će po nekim najavama nastaviti da radi, ali u sasvim drugačijem obliku. Ostaje da se vidi.

„Subotička na(Ra)cija“ spaja poeziju i prozu i uvodi dijalog s Ra, bogom Sunca. Zašto si izabrao taj hibridni oblik i koju priču o Subotici si želeo njime da osvetliš?

Zahvaljujući Sofiji Živković iz NoRules Publishing izdavačke kuće je nastala ta knjiga koja bi uskoro trebalo da se nađe u knjižarama. Informisao sam se kod Sofije o uslovima izdavanja knjige pesama, i ona je ta koja je nakon čitanja nekih mojih proznih tekstova predložila da pišem o Subotici. Taj hibridni oblik, to sam ja, poezija i proza. Jedno bez drugog ne ide. Generalno, svaka moja pesma bi mogla da se piše u proznom obliku, sve je to lirska proza. Priča koju pričam u knjizi je priča o gradu koji volim i koji je moj dom. Priča o domu koji sam ostavio, mestima i ljudima koji me vežu za njega. Kroz tu knjigu pričam priče koje nisu ispričane na Wikipediji.

Neke su se zaista desile, a neke su romatizovane ili izmišljene, kao što su razgovori sa Ra. Bili su neki protesti, kada se osvrnem kao da nisu ni prestajali, osetio sam tada da se moj Grad, moji divni ljudi dele na naše i njihove, osetio sam tugu i iako se ne molim, nisam religiozan, na neki način sam to radio kroz razgovore sa Ra – egipatskim bogom sunca od kog sam tražio da osvetli moje ljude i moj grad i da ih sačuva od svih nevolja. Takođe, ovom knjigom želim da osvetlim, u lepom svetlu predstavim naš Grad mojoj ćerki, jer bih voleo da ga i ona voli, kao što ga ja volim.

Više puta si govorio da je “kultura podeljena” i da fali interkulturalni susret. Kako bi izgledali tvoji “Tradicionalni dani Subotice” koji bi zaista spojili zajednice — program, lokacije, publika?

Tradicionalne dane bih ukinuo. I napravio bih Mesec kulture u Subotici. Napravi se nestranačka stručna komisija i biraju se učesnici po kategorijama, na primer savremeno stvaralaštvo, lepa umetnost, tradicionalna umetnost i da ne nabrajam dalje. Pa onda ko šta voli neka izvoli. Svako ima šansu da se predstavi. Subotica nije samo tradicija, Subotica je i savremena umetnost. Subotica je i dužijanca i performasi. Subotica može biti i sećanje na korene i gledanje u budućnost.

Naravno, ovakvu ideju nije lako realizovati, potrebno je uložiti puno truda i naravno treba malo političke volje. Bivši dom vojske je prazan, savršen je da se napravi dom kulture. Imamo sjajne prostore po gradu gde bi se moglo u tih mesec dana svašta nešto organizovati, samo treba volje. Za početak, može da se organizuje veče otvorene bine na mesečnom nivou, i to bi već bio pomak, ne bi bilo profita, ali bu mladi imali šansu da se predstave, nešto slično kao što je Urlik radio.

Odlazak u Nemačku povezao si sa željom da porodici pružiš bolje uslove. Kako te je roditeljstvo oblikovalo kao autora i aktivistu?

Odlaskom u Nemačku sam ponešto dobio, ali i mnogo izgubio. Nešto za nešto. Uvek je tako. Roditeljstvo menja puno toga, donosiš odluke koje mogu da utiču i na tebe i na tvoju porodicu.
Kada postaneš roditelj ne moraš se odreći aktivizma i stvaranja, samo se treba drugačije organizovati, delegirati poslove. Roditeljstvom dobiješ neku novu energiju, i ako sam svojim aktivizmom želeo nekim tamo meni nepoznatim mladima da pomognem, da im stvorim neki bolji svet, onda tek sada to želim za svoje dete.

U jednom intervjuu si rekao da život u inostranstvu “nije radno odelo”. Kako održavaš tu meru — da posao ne “pojede” čoveka — i koje rituale koristiš da vratiš fokus na pisanje i zajednicu?

I dalje tako mislim. Ako želiš da gradiš svoj život tamo negde onda nauči jezik, upoznaj ljude, nemoj se zatvarati u zajednicu svojih zemljaka ili onih koji pričaju tvoj jezik, otvori se, izađi na izložbu, poseti neko kulturno dešavanje, bavi se sportom, upiši neki kurs gde ćeš sresti ljude interesovanja sličnih tvojim i na taj način nećeš posle posla sedeti kod kuće do sledećeg radnog dana. Barem tu gde sam ja, kada izađem sa posla, ne moram da razmišljam o njemu do sutra. Bavim se kuglanjem, postao sam potpredsednik kluba, idem na fitnes, jogu, vidim sa prijateljima, naravno ne svakodnevno, ali ne dam da mi život postane kuća – posao – pidžama – radno odelo. No, i pored toga što sam se uklopio u zajednicu u kojoj stanujem, moja zajednica je u Srbiji, moji ljudi su u Srbiji, tako da ono što se dešava u mojoj zajednici se odražava i na moje pisanje. Nemam rituale, pisanje dođe samo po sebi.

Zašto si izabrao pisanje kao glavni pravac svog stvaranja i kako se to desilo?

U pisanju nabolje plivam. Iako nisam neki ljubitelj skokova u vodu, u maštu često uskočim. U njoj se zaljubim, penjem na planinske vrhove, prosim pored kontejnera, pijem kafu u Njujorku, budim se u Firenci, umirem i rađam se, a onda to sve zapišem. Pored tih zapisa iz mašte, uvek sam voleo da slušam ljude oko sebe, više nego da pričam, a dobar sam sagovornik. Slušajući te lične priče, doživljavao sam ih i proživljavao. Koliko je to samo priča za zapisati. Probao sam i da slikam, nisam slikar, imam projekte, a mogao sam da budem sjajan u tome, imao sam talenat kao mali. Ostao je nerazvijen.

Probao sam i da pevam to jest repujem, nije išlo, ali je pisana reč uvek bila tu. Znao sam, znam da opišem šta želim da naslikam, znao sam koju poruku u rep pesmi želim da prenesem, znam da zapišem svoje misli i to je oduvek bilo tako ili bolje reći negde od kako sam napunio deset jedanaest godina. Ponekad, pred spavanje, tek što zadremam krenu reči pa na to kako je došlo do toga da pišem, mogu reći da nije do mene. Ja zapisujem. U tim trenucima krenu sjajne priče, a odakle dolaze, ne mogu odgovoriti. Ne mogu da sednem i da pišem kao što smo u školi imali pismene zadatke pa na silu, ne ide to tako, nije da nešto neće biti na papiru, ali više volim skokove u vodu. Kada slova krenu da se spuštaju na papir bez razmišljanja, onda je to ono pravo.

Ako prevedeš svoj aktivizam u „mini-plan za 7 dana“, kako bi zvučao? Tri konkretne stvari koje građanin može da uradi odmah, bez velikih resursa.

Ako imaš ideju podeli je sa drugima, to je moja poruka, nju sam zagovarao pre petnaest godina, u nju verujem i danas. Ne možeš sve sam, podeli svoju ideju sa prijateljima i oni koji se slažu sa tobom neka dele ideju dalje. Ako nemaš resurse, a podelio si ideju, neko će doneti štap, neko kanap, a neko će imati znanje kako da dođete do resursa. I ne odustajte od ideje ako verujete u nju. Biće uspona i padova. Možda se osnovna pokretačka energija izgubi i cilj se ne ostvari, ali ćete jednog dana reći da ste se borili da ostvarite svoje ideale.

Tri traga za radoznale: knjiga, pesma i ulični ugao koji obavezno treba „otkriti“.

• Knjiga – Jeres nominalizma, Muharema Bazdulja.
• Pesma – Mladi, Žaka Prevera, a ako pričamo o muzici Sinnerman, Nine Simone.
• Ulični ugao – pronađi svoj ugao, jer ako odeš na moj, nećeš ga videti mojim očima, ipak obavezno poseti Savremenu Galeriju, nemoj se samo slikati ispred Rajhlove palate u kojoj je ona smeštena, uđi u nju.

Photo credit: Janoš Jáne Sekereš