Katarina Stajević: Telo koje slika, ruka koja pleše

Slikarka i plesačica Katarina Stajević u BOLD razgovoru hvata tačku gde se boja pretvara u ritam, a dah u potez. Priroda joj je večiti motor, atelje i podijum su isti teren: kompozicija ulazi u ples, groove se vraća na papir. U njenom vokabularu spajaju se house i waacking, a svaka „greška“ postaje alat za sledeći korak. Stvara povučeno, kod kuće — dok slika ne „prodiše“ i dok ples ne kaže sve. Govori o brzini i pauzi, o malim formatima i jutarnjem slikanju, o održivosti dve prakse koje se stalno prepliću. Između palete i groove-a, Katarina bira ono što pokreće: emociju koja ostaje u telu i na papiru.

„Dva tela, jedna praksa“: kada slikaš, šta iz plesa ulazi u potez četke (ritam, dah, pauza) — a kada plešeš, šta iz slikarstva oblikuje tvoj pokret (kompozicija, svetlo, negativni prostor)?

Kroz potez četkice proizilazi sloboda pokreta koju sam negovala kroz ples – što je slobodnija ruka to je slobodnija slika. Slikanje svakog motiva ima svoj ritam i tok (flow) koji diktiraju proces nastanka dela.

U ples je uletela kompozicija – postavka tela u prostoru, ali i kompozicija u odnosu plesnih elemenata, dinamike i teksture pokreta.

Koja te tema trenutno „vozi“ u ateljeu — i kako izgleda put od prve skice do završene slike (format, materijali, koliko puta menjaš plan)?

Ono što me uvek “vozi” u vizuelnom stvaralaštvu jeste priroda i ljubav koju imam prema njoj. Nikad nemam plan, sem početne ideje koja ostaje u glavi, a na papir izlazi nešto što je spoj te ideje, trenutka, papira i četkice u ruci. Kao i u šetnji, i tokom slikanja se skrene na neki skriveni put i otkrije se sasvim nov, čaroban svet.

House dance: šta je tvoj lični vokabular (jacking, footwork, loft…) i na koji track bi najradije objasnila publici „ovo sam ja“?

Moj lični vokabular rekla bih da kreće od groove-a. Groove je najiskrenija reakcija na muziku, nešto što kreće iz centra tela i istinski je moje; ali moram i da spomenem još jedan plesni stil koji me je osvojio pored House plesa – Waacking. Waacking je ples koji odiše emocijama i ekspresijom i energičnim pokretima ruku. Preplitanjem House plesa i Waacking-a, rekla bih da se neki moj vokabular trenutno bazira na groove-u i waacking elementima (hand movement, posing, punking).

Take it back – Mousse T feat. Davie je definitivno pesma na koju bih objasnila “ovo sam ja”.

U kom trenutku znaš da je slika gotova — a u kom da je freestyle završio? Šta je tvoj unutrašnji „klik“ za kraj?

Prosto u slikanju imam taj neki osećaj da ako nastavim da radim na slici da samo mogu da je uništim, i tu stajem. Mislim da je to došlo iz iskustva i dosta grešaka i prerađivanja slika. I ako ne osećam da nešto treba da radim, taj osećaj i slušam.

Svaka priča ima svoj kraj, pa tako i freestyle. Kad shvatam da nemam više šta da kažem (kroz ples), tu završavam. Jer ples je komunikacija, pokreti su reči, a ja ne volim da pričam ako to više nema poentu.

Beogradska scena: gde ti je dom (studiji, plesne zajednice, galerije)? Ko te je gurnuo napred i koje prazno mesto još vidiš da treba da popunimo?

Dom je kod kuće. Malo sam se povukla sa ‘javnih’ scena i aktivnog učestvovanja u istim, i svo stvaranje i treniranje se dešava kod kuće.

Konstantna podrška porodice me je uvek gurala napred, uvek sam u njima imala, a i  dalje imam oslonac i vetar u leđa da budem svoja i da koračam ka svojim snovima. Kao i podrška trenera i mentora kroz neformalno obrazovanje, ali pogotovo treniranje, bili su ključni u nekim trenucima.

Kolor vs. groove: da li postoji „paleta“ za ples i „tempo“ za sliku? Navedi primer slike koja je nastala iz jednog beata ili seta.

Definitivno! Iza plesa i slikanja postoji toliko slojeva i dubine, koje se odigravaju “iza scene” i mnogi ne vide niti slute sadržinu toga.  “Paleta” za ples bi bilo na primer biranje koraka, elemenata, delova tela ili emocija sa kojim bi se poigravala u freestyle-u. Kao kada stavljaš boje na paletu, ovako biraš koncept koji će obojiti tvoj ples.
Slikanje može da bude vrlo dinamično, ekspresivno, ali nekad i sporo i precizno. Sve zavisi od tehnike i onoga što želim da prikažem, ali definitivno postoji “tempo”.

Slika koja je nastala iz jednog seta, ili pre bih rekla daha – jer je tako i bilo, je “Prosvetljenje”. Kad sam slikala, bukvalno mi je stao dah ne bih li dočarala ono što sam zamislila dok mi se papir ne osuši skroz. 

Instagram / Behance: kako balansiraš između dokumentovanja procesa i očuvanja intime rada? Šta nikad ne objavljuješ pre vremena — i zašto?

Jako mi je teško da snimam svoj proces rada, jer to smatram vrlo intimnim. To je proces razgovora između mene i četkice i papira, i nikad ne znam kako će da razgovor da se odvija. Da li ćemo se lepo slagati i stvoriti nešto predivno ili ćemo malo da se svađamo, pa ćemo započeti rad baciti ili odložiti na neko vreme. Iako je sad vreme kada svi vole da gledaju nečiji proces rada i mnogi to snimaju – ja se sa tim i dalje koškam.

Nikad ne objavljujem fotografiju nekog rada dok ga ne zavolim. Dešava mi se da mi je potrebno vreme da zavolim neku sliku i da budem u potpunosti zadovoljna – pa onda i da podelim sa drugima. 

Greška kao alat: opiši situaciju u kojoj je „promašaj“ na platnu ili neplanirani korak na podijumu pretvoren u ključnu ideju.

Greška je ključan alat u razvoju. Non stop se koristi i doprinosi, ali ne pada mi na pamet trenutno nijedna konkretna situacija. Više bih rekla da je to proces – stvaranje grešaka i učenje kroz njih, zahvaljući kojima sam stigla ovde gde sam i odakle nastavljam dalje.

Telo i prisustvo: koliko se tvoje shvatanje ženskog tela menja između platna (pogled, distanca) i plesa (prisustvo, zajednica)?

Ne bih rekla da se moje shvatanje menja između platna i plesa, jedino može da se upotpuni jedno sa drugim. Svakako je pisustvo samom telu i njegovo razumevanje potrebno i za slikanje i za plesanje.

Produkcija i održivost: kako finansijski i logistički držiš oba sveta živim (materijal, prostor, trening)? Koje mikro-navike te spašavaju kad je haos?

Nažalost, nemam uvek balans između ta dva sveta. Kad jedan svet dođe više do izražaja, drugi malo utihne ili sačeka. Teško mi je da istovremeno budem u potpunosti uključena u oba, u smislu da ih kvalitetno razvijam i da oba budu posao. Kad je jedan posao, drugi svet mora da ostane kao hobi. Trenutno je slikanje posao, a ples hobi, a bilo je i obrnuto. Videćemo da li će se uloge opet obrnuti, ali svakako i jedno i drugo žive u meni i uvek se prepliću.

Šta želiš da publika ponese: kada neko izađe sa tvoje izložbe ili sa žurke — koja rečenica u njihovoj glavi bi bila tvoj „idealni utisak“?

Volela bih da moja umetnost i ples emotivno pokreću ljude, da ostane neki trag koji će ih pokrenuti i da oni budu kreativni i da više uživaju u životu.

Idelno posle moje izložbe bi bilo da su inspirisani i da im je duša ispunjena, a posle nekog plesnog događaja da se osećaju fenomenalno u svojoj koži!

Brzi set: mali ili veliki format? Solo ili battle? Jutarnje slikanje ili noćni trening? Jedna saradnja iz snova (muzičar/dizajner/plesač/slikar) — i zašto baš taj izbor?

• Mali format.
• Solo.
• Jutarnje slikanje.

Iskreno, nisam zamislila nikakvu saradnju iz snova, nikad nisam razmišljala o tome.

Pratite Katarinu i njen rad:

• Instagram (ples): @helloitisi i @house.dance.belgrade
• Instagram (slikarstvo): @k.stajevic

Photo credit: Katarina Stajević, Nina Dukadinović, SNAP, Helena Benko