„Kosamdesete“ Branislava Petrića

Umetnički vremeplov od podruma do krova MSUV

Izložba „Kosamdesete“ umetnika Branislava Petrića biće otvorena 29. oktobra u 19 časova u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Postavka povezuje dva vremenski udaljena perioda njegovog stvaralaštva, rekonstruše energiju novosadske alternativne scene osamdesetih i prvi put široj publici predstavlja radove iz umetnikove aktuelne slikarske faze.

Osamdesete se često vraćaju kao estetika. Kao boja, muzika, moda ili pažljivo upakovana nostalgija. U radu Branislava Petrića one se vraćaju na drugačiji način, kao živo polje ideja, susreta i eksperimenata čije se posledice osećaju i danas.

Izložba „Kosamdesete“ zato nije klasična retrospektiva, niti hronološko nabrajanje umetničkih faza. Ona kroz četiri tematske celine preispituje odnos prošlosti i sadašnjosti, originala i kopije, slike i prostora, ličnog sećanja i istorije umetnosti.

Postavka se prostire od suterena do krova Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, aktivirajući i pojedine prostore koji do sada nisu korišćeni za izlaganje. Takva organizacija prati jedan od najvažnijih motiva Petrićevog stvaralaštva, stambenu zgradu kao mesto života, susreta, rada i eksperimenta.

Kustos izložbe je Branko Popović, dok su Vladimir Mitrović kustos iz Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, a Zoran Pantelić kustos iz kuda.org. Izložba će biti otvorena do 14. januara 2027. godine.

Umetnost posle nestanka granica

Branislav Petrić umetničku praksu gradi u vremenu postmodernističkog zaokreta osamdesetih, kada se brišu granice između umetničkih formi, visokog i popularnog, avangardnog i retro izraza, originala i kopije. Njegovo rano delovanje povezano je sa fenomenom nove slike i širim pokretom nove umetnosti osamdesetih u Jugoslaviji.

Kao jedan od važnih aktera novosadske alternativne scene, Petrić je već tada pokušavao da napravi više od slike. Slikarstvo je postalo polazna tačka iz koje se njegov rad širio prema skulpturi, instalaciji, zvuku i performansu.

Početkom devedesetih odlazi u Italiju, gde ulazi u kontakt sa rimskom umetničkom scenom i tada aktuelnim neokonceptualnim i relacionim praksama. Tokom druge polovine te decenije započinje saradnju sa Stanišom Dautovićem, iz koje će kasnije nastati postmedijski kolektiv Happy Trash Production.

Sredinom prethodne decenije Petrić se vraća slikarstvu, ali ne i jednostavnom ponavljanju ranijih postupaka. Njegova nova dela koriste prošlost kao materijal koji se može ponovo sastaviti, prevesti i tumačiti iz savremene perspektive.

„Kosamdesete“ upravo spajaju te dve tačke. Ranu fazu obeleženu novosadskom alternativnom scenom i rimskim iskustvom, kao i zreli period u kojem umetnik ponovo uzima četkicu, ali sa čitavim arhivom prethodnih iskustava iza sebe.

Muzej kao zgrada, zgrada kao umetničko delo

Prostorna organizacija izložbe nije samo način raspoređivanja radova. Čitava zgrada MSUV privremeno postaje deo Petrićevog umetničkog sistema.

Postavka se kreće od podruma prema krovu, oponašajući strukturu stambene zgrade koja se kao vizuelni i simbolički motiv pojavljuje kroz gotovo celokupno njegovo stvaralaštvo. Muzej se tako pretvara u prostor u kojem različita vremena, umetničke discipline i sećanja žive jedni pored drugih, poput stanara iste zgrade.

Četiri segmenta izložbe ne funkcionišu kao strogo odvojena poglavlja. Oni međusobno komuniciraju, dopunjuju se i grade sliku umetnika koji svoju prošlost ne čuva pod staklom, već je neprestano vraća u igru.

Više od slike

Prvi segment, „Više od slike“, nalazi se u suterenskoj galeriji Muzeja i oblikovan je kao zvučno ambijentalna instalacija.

U ovom prostoru rekonstruisane su dve važne Petrićeve izložbe sa kraja osamdesetih, „Rituali 88“, održana 1988. godine na Spensu, i „Kuća“, predstavljena 1990. u Srpskom narodnom pozorištu.

Prostorne instalacije, slike i predmeti povezani su sa muzičkim kompozicijama ansambla Ritual Nova. Kroz vizuelni i zvučni remiks, nekadašnje izložbe ne pojavljuju se kao verne muzejske rekonstrukcije, već kao novo iskustvo koje u sebi nosi atmosferu vremena iz kojeg su nastale.

Ovaj segment pokazuje trenutak u kojem slika prestaje da bude dovoljna sama sebi. Ona izlazi iz okvira, zauzima prostor i ulazi u odnos sa telom posmatrača, zvukom i arhitekturom.

Realna utopija

Segment „Realna utopija“, postavljen u ulaznom delu velike sale na spratu Muzeja, predstavlja projekat „Palazzo Sacro“, odnosno „Sveta zgrada“, koji je Petrić razvijao tokom prve polovine devedesetih u različitim formatima i na više lokacija.

Motiv stambene zgrade, prisutan još u njegovim ranim radovima, ovde dobija oblik idejnog nacrta zgrade kao muzeja. Ona više nije samo mesto stanovanja, već prostor zajedničkog života, rada, stvaranja i razmene.

Vizuelnom intervencijom na arhitektonskom elementu velike sale, koji povezuje sprat sa krovom, Petrić čitavu zgradu MSUV privremeno pretvara u zamišljeni Muzej Svete zgrade. Umetnost tako ne zauzima samo muzejski prostor, već pokušava da promeni njegovu funkciju i način na koji se kroz njega krećemo.

Reciklaža umetnosti

U velikoj sali nalazi se segment „Reciklaža umetnosti“, posvećen Petrićevoj aktuelnoj produkciji i povratku slikarskom postupku.

Umetnik koristi sopstvene radove iz osamdesetih, stare fotografije, novčanice i slike pronađene na buvljim pijacama. Ti materijali ulaze u novi proces povezivanja i preoblikovanja, u kojem više nije jednostavno utvrditi gde završava pronađena slika, a počinje novo umetničko delo.

Posebno je zanimljiv postupak retrodatiranja. Petrić pojedine radove smešta u šezdesete, sedamdesete ili osamdesete godine prema sopstvenom vizuelnom i emotivnom doživljaju, bez obzira na vreme njihovog stvarnog nastanka.

Tim gestom umetnik dovodi u pitanje način na koji razumemo vreme, vrednujemo umetnička dela i pišemo istoriju umetnosti. Prošlost se ne posmatra kao završeno poglavlje, već kao promenljiva slika koju svaka generacija iznova uređuje prema sopstvenim potrebama i sećanjima.

Urbani rituali i atelje koji ponovo okuplja scenu

„Urbani rituali“ predstavljaju izvođački i programski segment izložbe. Zvučne sesije, performansi, projekcije i javni razgovori tokom trajanja postavke istraživaće kulturni kontekst osamdesetih i njegovu vezu sa savremenom scenom.

Centralno mesto ovog programa biće instalacija u foajeu na spratu Muzeja, koja rekonstruiše idealizovani prostor Petrićevog ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi. Tokom druge polovine osamdesetih taj atelje bio je jedno od kultnih mesta okupljanja novosadskih umetnika, muzičara i predstavnika alternativne scene.

Postavka ne pokušava samo da prikaže kako je taj prostor izgledao, već da mu vrati njegovu nekadašnju funkciju. Atelje ponovo postaje mesto susreta, razgovora, izvođenja i stvaranja novih veza.

Poseban deo ovog segmenta čini instalacija „Novi Sad Lost&Found: Grafički prikaz vremenske putanje Kosamdesetih“, realizovana u produkciji kuda.org. Kroz hronološki prikaz događaja, mesta i protagonista novosadske alternativne scene osamdesetih, publika će moći da sagleda kulturni kontekst u kojem je Petrić započeo svoju umetničku praksu.

Prvi vikend pratećeg programa

Prva serija događaja biće održana neposredno nakon otvaranja izložbe.

Program 30. oktobra počinje u 18 časova performansom „Na taj veseli dan kulture“ slovenačkog umetnika Tomaža Groma, koji povezuje zvuk, video i neposrednu interakciju sa publikom.

U 19 časova sledi solistički klavirski koncert Stevana Kovacsa Tickmayera, dok će u 20 časova biti izveden performans „Furioso“, u kojem učestvuju Nataša Živković, Szymon Gąsiorek i Ilia Belorukov.

Program 31. oktobra počinje u 17.30 časova okruglim stolom povodom knjige „Graničnim područjima zaboravljenih vremena“ Stevana Kovacsa Tickmayera, koju je 2025. godine objavio novosadski Noizac.

Razgovor će biti prvi od tri planirana panela o fenomenologiji alternativne scene osamdesetih, a najavljeno je učešće Branislava Petrića, Slobodana Tišme, Stevana Kovacsa Tickmayera, Zorana Pantelića, Gordane Nonin i Dušana Mihaleka.

Muzički program nastavlja se u 19 časova koncertom dua koji čine Ilia Belorukov i Tomaž Grom. U 20 časova biće izveden performans „Gravitacija tišine“ Tomaža Groma, u produkciji ljubljanskog Zavoda Sploh, uz učešće Nataše Živković i Szymona Gąsioreka.

Umetnost kroz reciklažu za najmlađe

Prateći program obuhvata i radionice za decu „Reciklažom do umetnosti“, koje vode saradnici Muzeja iz Studija Mano i akademska slikarka Dejana Nešović.

Radionice će biti održavane subotom od 11.30 do 13 časova, u periodu od 7. novembra do 19. decembra. Planirana su i vođenja kroz izložbu sa umetnikom, kustosima i njihovim gostima, koja će publici omogućiti dodatni uvid u različite slojeve postavke.

Umetnik između Rima i Novog Sada

Branislav Petrić rođen je 1959. godine. Diplomirao je slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 1983, u klasi profesora Jovana Rakidžića.

Tokom osamdesetih bavio se slikarstvom i skulpturom, samostalno i kao član grupe EMISAO. Nakon odlaska u Italiju aktivno učestvuje u umetničkom životu Rima, a njegov rad se okreće instalaciji, performansu i saradnjama sa autorima iz oblasti muzike, filma, video umetnosti, pozorišta i nauke.

Izlagao je u brojnim međunarodnim institucijama, među kojima su Galerija ŠKUC u Ljubljani, Galerija ULUS i Dom omladine Beograda, Muzej Makedonije u Skoplju, La Chambre Blanche u Kvebeku, Museo Luigi Pigorini i MAXXI u Rimu, kao i Bijenale u Veneciji.

Od početka dvehiljaditih deluje u okviru multimedijalnog kolektiva Happy Trash Production. Uz više desetina samostalnih i grupnih izložbi, bavi se video scenografijom, restauracijom ikona i slika, dok se od 2014. ponovo intenzivnije okreće slikarstvu. Živi i radi između Rima i Novog Sada, a sebe definiše kao Image Jockey.

Izložba „Kosamdesete“ otvara prostor za ponovno čitanje jednog opusa, ali i čitave scene koja je menjala način na koji Novi Sad razume savremenu umetnost. Od suterena do krova, od slike do zvuka i od ličnog ateljea do muzejske institucije, prošlost ovde ne miruje. Ona se reciklira, izvodi i ponovo pušta u život.

Photo credit: Jovan Milinov