Lara Dragaš: Ispod površine – linije koje misle, reljefi koji osećaju

Ispod površine, gde linije misle a reljefi osećaju, Lara Dragaš oblikuje istinu koja se najpre prepozna prstima, pa tek onda očima. Između satire karikature i tišine teksture, ona spaja intuiciju i analizu, hrabrost i nežnost, brzinu misli i spor pogled. Njene figure zazivaju empatiju, a oštrica humora para površinu svakodnevice — dovoljno da se zamislimo, ne samo nasmejemo.

U vremenu od tri sekunde, Lara nas uči da zastanemo: da udahnemo, oslušnemo, i dopustimo da umetnost govori glasnije od „lepog“.

U tvojim reljefima umetnost izlazi iz ravni, a u karikaturama istina izbija ispod površine. Kako doživljavaš tu dvostruku dimenziju – jednu taktilnu, drugu misaonu?

Kroz svoje stvaralaštvo uvek sam se trudila da unesem sve svoje crte ličnosti, odnosno želju za traganjem i pronalaskom onoga u čemu zaista uživam. Kroz karikature ističem pojedinosti konkretne osobe i u određenoj meri se poigravam sa karakterom te osobe. Satira je ključ ove tehnike. Dok teksturalni radovi izlaze iz plošnosti platna i svojom taktilnošću stvaraju opet određeni doživljaj kod posmatrača.

Da li tvoje ruke osećaju ono što tvoj pogled još ne zna? Koliko je intuicija važna u tvojoj umetnosti?

Nisam još uvek sigurna da li ruke osećaju ono što pogled još ne zna, ali duboko verujem da se u njima krije još mnogo toga što je povezano sa dušom pa onda i pogledom. Često se vodim intuicijom, i mislim da je dosta puta bila u pravu. Pomaže mi da se otisnem u određene kreativne svetove i osnažuje me u novim istraživanjima.

Karikatura je često najdirektniji komentar stvarnosti. Da li je danas teže biti duhovit, oštar i tačan – ili je svet sam postao karikatura?

Složila bih se sa ovakvim gledištem na svet, da je i on sam postao karikatura. Međutim karikature su tu da na kreativan način, kroz satiru, poentiraju određene teme u društvu. Svakako da nije lako uspeti u tome, ali smatram da u svetu u kome živimo je neophodno biti direktan i oštar.

Postoji li granica koju sebi ne dozvoljavaš da pređeš u karikaturi – ili veruješ da umetnost mora da rizikuje da bi bila iskrena?

Budući da se bavim izradom karikatura po narudžbini, što podrazumeva crtanje ljudi u okvirima određene teme, trudim se da poštujem neku granicu. One moraju imati satiru u sebi, izmamiti osmeh kod osobe i povezati ih sa određenim događajem ili pojedincem. Opet kod izrade karikatura sa političkom konotacijom smatram da treba ukloniti sve barijere, ako postoje, jer se u tom slučaju na naiskreniji način ukazuje na banalnosti i probleme društva u kojem se nalazimo.

Šta je ono što najčešće tražiš u licima ljudi dok ih crtaš? I kad crtaš karikaturu, da li je tvoj pogled više analitičan ili empatičan?

Oduvek mi je poimanje ljudske ličnosti bilo fascinantno. Toliko različitih lica i karaktera, a svako specifično samo po sebi, to kod mene budi neiscrpno nadahnuće za konstantno stvaranje. Često se inspirišem posmatranjem ljudi u svakodnevnim životnim situacijama. Nekada to budu samo obrisi figura, atmosfera dočarana tehnikom i prenesena emocija, dok katkad radim dublje studije lika i anatomije. Veoma mi je bitno da izrazim karakter osobe, da proniknem u njen pogled i prenesem ga na papir.

Ko ti je bio najizazovniji „model“ do sada – ne tehnički, već ljudski?

Tokom školovanja smenjivali su se različiti modeli i svaki je sam po sebi bio izazovan. Nikad nisam imala svoju muzu, ali postoje osobe iz mog života koje sam veoma često crtala i zapravo tako i učila. Definitivno moj najveći kritičar i podrška jeste moj partner koji iako nije iz sveta umetnosti, često mi ukazuje na ponovno promišljanje o nekim važnim koracima tokom rada. Stvaralaštvo je veoma izazovno i ne tako jednostavno, tako da je često potrebno udaljavanje od samog dela i duboka analiza.

Reljefi koje stvaraš izgledaju kao da se mogu čitati prstima. Imaju li tvoje slike zvuk? Miris? Sećanje?

Naravno, teksturalnost na platnu koja je dodatno oslikana upravo nosi sa sobom sve od navedenog. Svaki rad ima određenu priču i sećanje, emociju i konkretne trenutke. Tekstura je tu da uključi dodatno čulo i učini sliku još specifičnijom.

Tvoja umetnost traži da se posmatra sporo, da se „dotakne“ pogledom. Kako se osećaš u vremenu u kom se sadržaj konzumira za tri sekunde?

Pre svega hvala na ovom pitanju. U vremenu gde se ljudska pažnja meri u sekundama, nije lako uhvatiti pogled posmatrača i zainteresovati ga. Umanjivanjem figura na mojim teksturalnim slikama zaista je potrebno određeno vreme za uočavanje svih detalja koji su karakteristični za konkretnu temu. Trudim se da sadržaj koji postavljam na društvene mreže bude svoj, takav kakav jeste. Kadriranje i prirodno svetlo mi je od ključnog značaja u prikazivanju onoga što sam naslikala. Sunčevi zraci ističu autentičnu boju rada i otkrivaju novu dimenziju teksturalnog slikarstva.

Kada je Lara prvi put shvatila da ono što stvara ne mora da bude „lepo“, već istinito, provokativno, uznemirujuće ili čak neprijatno?

Mislim da sam to nedavno osvestila, pod uticajem svih nemira koji potresaju kako svet tako i naše društvo. Smatram da je važno progovoriti o ključnim temama koje nas uznemiruju i napustiti okvire idealizovanog “ružičastog” pogleda na stvarnost.

Da li postoji tema koju još uvek nisi smela da dotakneš, a stalno ti se vraća?

U moru strašnih situacija koje su zadesile naše društvo, sve češće se osvrćem na te teške teme. Pupunjavam svoj blokčić svaki put kad osetim potrebu za oslobađenjem od negativnih emocija, i evo skoro sam došla do poslednjeg papira u njemu. Nisam se još uvek osmelila da radim karikature na sličnu tematiku, ali sve češće razmišljam o toj misli, što će reći da me najverovatnije intuicija ni ovog puta neće prevariti.

Da li imaš neki ritual pre nego što počneš da stvaraš? Tišina, haos, muzika, jutro, noć – kako izgleda tvoj kreativni prostor iznutra i spolja?

Konkretno rituale nemam, ali bez nekih stvari jednostavno ne mogu. Teško je programirati jednog kreativca, tako da to ni ne radim, ali okrećem se stvarima koje mi definitivno prijaju tokom rada u mom prostoru. Moj mali prostor, na radni sto pada prirodna svetlost, u pozadini ide muzika ili u poslednje vreme sve češće neki dobar podkast, šoljica kafe i uglavnom haos svuda oko mene. Naravno da nije svaki dan ovako idealan, ponekad dođu i melanholični dani kada zbog unutrašnjih nemira nisam inspirisana i voljna za rad. Tuga kod mene ima dvojako značenje, ili inspiriše ili demotiviše.

I za kraj – da tvoja umetnost može da govori, šta misliš da bi prvo rekla svetu koji je posmatra?

Stani! Udahni! Daj sebi vremena za posmatranje i promišljanje.

Odgovore priredila: Lara Dragaš

Photo credit: Lara Dragaš