Lea Vidaković

Porodični portret kao kuća puna tišina

Lea Vidaković gradi svetove u kojima lutke dišu, prostori pamte, a tišine govore više od izgovorenih rečenica. Njena umetnička praksa kreće se između animiranog filma, prostorne instalacije, objekta i minijaturnih scenografija, ali u njenom radu najpre nastaju atmosfera i prostor, a tek potom likovi i priča. U filmu The Family Portrait, porodično nedeljno popodne u aristokratskoj kući pred Prvi svetski rat postaje slika sveta koji se polako raspada, ali i intimna mapa potisnutih odnosa, strahova i neizgovorenih porodičnih istina. Za BOLD, Lea govori o lutkama koje oživljavaju, kući kao psihološkom portretu, Subotici, istorijskim pukotinama, sporosti stop-motion animacije, fragmentiranoj naraciji i umetnosti koja od publike traži da ne bude samo posmatrač, već i saučesnik u stvaranju značenja.

Lea, vaš rad se kreće između animiranog filma, instalacije, lutke, prostora i objekta. Kada počinjete novi projekat, da li prvo vidite priču, prostor, atmosferu ili telo lutke?

Prvi korak je uvek prostor i atmosfera. Likovi i konkretna priča, ako je ima, dolaze tek kasnije. Svaki projekat/film je malo drugačiji, pa od toga zavisi da li će neka animacija živeti prvenstveno kao festivalski film, ili kao prostorna instalacija. Za mene je najdraži format svakako animirana prostorna instalacija, ali zbog kompleksnosti takvih projekata teško ih je prenositi i ostvarivati u različitim prostorima i državama. Film mnogo lakše putuje kada mu je predvđeni format festivalska projekcija.

U vašoj umetničkoj praksi lutka nije samo tehničko sredstvo animacije, već biće koje nosi emociju, tišinu i trag ljudskog prisustva. Šta lutka može da kaže drugačije od živog glumca?

Nisam nikada radila sa glumcima, pa nemam iskustvo kojim bih mogla da uporedim. Ali pretpostavljam da rad sa glumcima neminovno uključuje i neki njihov karakter, njihovu volju i mogućnost da odglume baš taj komad za koji su izabrani. Dok je lutka samo lutka, a to kako će se ona ponašati, na koji način će ispoljiti emocije, u potpunosti zavisi od animatora – skrivenog glumca iza lutke. Stoga mi je jako važan dijalog sa animatorima i međusobno razumevanje kako bismo zajedno pronašli odgovarajuću glumu i osobnost svake lutke. Uvek se ponovo i ponovo iznenadim kada se lutka prvi put pomakne i oživi u filmu. Za mene je to najčarobniji momenat u animiranom filmu. 

The Family Portrait prikazuje jedan naizgled miran porodični trenutak, nedeljno popodne u aristokratskoj kući pred Prvi svetski rat, ali se ispod te površine oseća raspad odnosa, vremena i sveta. Šta vas je privuklo baš toj atmosferi neposredno pre velikog istorijskog loma?

Taj istorijski krah je početak kraja ne samo Austro-Ugarske monarhije nego i Subotice iz nekih lepih davnih prošlih vremena. Posle toga, sve kreće nizbrdo i nezaustavljjivo se raspada, a taj kontinuitet se nažalost nastavlja i danas. To je prilično bolno iskustvo kog doživim svaki put kada se vratim u naš grad, i negde, to je i bio podstrek da se napravi film, tj da se ovekoveči neka neminovna tenzija i pretnja koja sablasno visi nad nama. 

Film je opisan kao poetska, mračna i pomalo humorna društvena opservacija u kojoj se porodične veze razlažu na delove. Koliko vam je važan humor kada govorite o nečemu nelagodnom, potisnutom ili bolnom?

Svakako ne pričamo o klasicnoj komediji, to je oblast koju uopšte ne poznajem. Međutim neki suzdrđan humor može da se nazre u pojedinačnim scenama koje su vezane za ljudskost i krhkost ljudskog bića koja su u filmu postavljena u nekakve odnose ili situacije iz kojih je teško izaći a ne nasmejati se sopstvenom stanju ili sopstvenoj nemoći. 

Porodica je često prostor bliskosti, ali i prostor prećutanih hijerarhija, tenzija i nevidljivih pravila. Šta vas najviše zanima u porodičnom portretu, ono što ljudi pokazuju ili ono što pokušavaju da sakriju?

Oba ta pojma su vrlo usko povezana. Često ono sto govorimo i činimo govori o tajnama koje nosimo. Tako su i likovi u filmu u isto vreme nositelji nekakvih radnji koje nam tiho govore o njihovim prećutanim frustracijama ili strahovima. Ali film ne govori otvoreno o svim njihovim problemima i vezama, čak šta više on vrlo suptilno sugeriše na međuljudske odnose a gledatelji su ti koji bi trebali dekodirati njihove tajne unutrašnje živote. To je sa namerom napravljeno tako, jer je danas gotovo svaki sadržaj napravljen tako da se što jasnije i bez pogreške omogući gledaocu da tačno razume šta se dešava. Ja više cenim dihotomije, nejasne i nedokučene obrasce koji će gledatelju dati malo autonomije ne samo u razumevanju priče, nego i u kreiranju onoga što nedostaje. 

U tekstovima o vašem filmu često se naglašava odnos između kuće, enterijera i likova. Da li je za vas prostor neka vrsta psihološkog portreta, mesto koje pamti ono što likovi ne umeju ili ne žele da izgovore?

Svakako. Prostor je mnogo više nego samo scenska pozadina radnje. Prostor u sebi nosi i arhitekturu sećanja, bilo da se radi o enterijeru prepunom objekata, ili o golim zidovima. Prostor i svetlo su svedoci svega što se dešava, i samim tim su ovi čionioci za mene isto karakter u filmu kao i bilo koji od likova.

The Family Portrait postoji i kao film i kao galerijska instalacija, sa projekcijama, lutkama i minijaturnim modelima korišćenim u procesu rada. Šta se menja kada publika ne gleda samo završenu animaciju, već ulazi i u fizički svet iz kojeg je ona nastala?

Instalalacija sa 7 sinkroniziranih projekcija je originalni format Family Portreta. Priča je manje više ista, ali je fragmentirana na 7 različitih projekcija koje predstavljajuj različite prostore u kući, samim tim radnja se dogadja u 360 stepeni svuda oko nas. Taj format od gledaoca traži aktivnu participaciju, jer gledaoc mora da odluči koju projekciju i kojim redom će da gleda, zapravo svako pravi svoju specifičnu montažu ovog prostornog filma, i samim tih će svako imati malo drugačiji došivljaj porodice, u zavisnosti od toga ko se kom fragmentu okrene. U filmu ta sloboda ne postoji, u filmu gledamo jedan određeni rez priče, ali u instalaciji svako napravi svoju verziju. Zbog te slobodne interpretacije i na neki način ko-autorstva sa publikom mi je taj format zapravo i draši od linearne filmske verzije.

Stop-motion animacija zahteva ogromno strpljenje, preciznost i poverenje u male pomake. Kako se nosite sa sporim procesom rada u vremenu koje stalno traži brzinu, vidljivost i odmah dostupne slike?

Istina da treba puno strpljenja i istrajnosti, ali sam presrećna što i danas mogu da radim u jednom takvom mediju koji zahteva vreme, i za koji instant rezultati prosto nisu mogući zbog procesa same produkcije. Divno je u 21 veku i dalje raditi nešto rukama, oslanjati se na instinkt i improvizaciju, koristiti najrazličitije materijale i minijaturne objekte. Za razliku od digitalnih slika, raditi rukama i materijalima danas se zapravo čini kao luksuz.

U vašem radu postoji snažan osećaj fragmentirane naracije. Da li vas više zanima priča koja se jasno ispriča od početka do kraja, ili priča koja ostavlja pukotine u koje gledalac mora sam da uđe?

Definitivno ova druga opcija, naprsle, fragmentirane priče. Danas je previše medijskog sadržaja koji priča jasne linearne priče za koje gledalac ne mora ni malo da se potrudi da se uključi nego je samo pasivni promatrač i konzument takvog sadršaja. Problem takve, brze i automatske konzumacije medijskog sadržaja je što često gledalac zaboravi šta je gledao čim se sadržaj završi. To je razbibriga bez potrebe aktivnog učestvivanja, udubljivanja, ili kritičkog razmišljanja. Trebali bismo imati više raznovrsnog sadržaja u drugačijim formatima, ali često te forme nisu toliko lako probavljive za većinu gledaoca koji su nažalost navikli na laku konzumaciju.

Studirali ste i radili u različitim umetničkim i akademskim kontekstima, od Zagreba i Norveške do Belgije i Singapura. Kako su različita mesta, škole i kulture promenili vaš pogled na animaciju?

Svaka od ovih škola, država i kultura je imala značajan doprinos ne samo mom formalnom obrazovanju nego i formiranju mene kao ličnosti, I na kraju kao i umetnice koja je živela u različitim kulturnim kontekstima, tim nekim nomadskim životom. Takođe svaka škola i kultura je imala pomalo drugačije mesto na kulturnoj ili medijskoj sceni gde se animacija pojavljuje od istarzivačkih projekata preko entertainment industrije pa sve do malih autorskih filmova. Imala sam reću da upoznam različite ogranke ove grane filmske industrije i da negde pronađem koja mi najviše odgovara, ali pre svega mi je to putovanje u ovoj oblasti omogućilo da razumem kako ljudi iz različith kulturnih sredina razmišljaju o animaciji, što mi takođe sada mnogo pomaže kada radim sa studentima iz celog sveta. Kvalitet tog dijaloga ne bi bio isti da mu nije prethodilo upravo to nomadsko obrazovanje.

Vaši filmovi i radovi putovali su kroz međunarodne festivale i izložbene prostore, a The Family Portrait je stekao i pažnju u kontekstu kandidata za Oskara za kratki film. Da li takva vidljivost menja odnos umetnika prema sopstvenom radu, ili je najvažniji deo procesa i dalje onaj tihi, usamljeni rad u studiju?

Autori animiranih filmova su mahom divni, skromni i čudni ljudi kojima je onaj introvertni i usamljenički deo kreativnog rada vrlo često draži nego ubiranje plodova i uspeha kada taj rad izađe u javnost. Naravno da svaki film nastaje sa namerom da iskomunicirata nešto, da nađe neku svoju publiku kao i potvrdu da rezonuje sa drugim ljudima, ali retko koji film nastaje sa svrhom da završi na Oskaru ili dobije neke velike nagrade. Moj odnos prema mom radu se nije promenio, ostalo je sve isto kao i ranije, a verujem da je to slučaj i sa mnogim drugim autorima.

Kada biste morali da opišete svet koji gradite kroz svoje filmove i instalacije, da li bi to bio svet sećanja, snova, porodičnih duhova, istorijskih pukotina, ili nešto što još uvek izmiče jeziku?

Svega toga pomalo. Svaki projekat i svaka priča imaju svoju specifičnu nišu, i temu, ali opet verujem da se u svakom na neki način preoznaje “rukopis” autora. Beskrajno me inspiriše slikarstvo, arhitektura, kao i svakodnevni mali događaji i zapažanja ljudi i njihovih odnosa. To su uvek neke polazne tačke za izgradnju novih minijaturnih svetova i priča.

Pratite i podržite Lein rad:

• Instagram: lea_vidakovic_
• Website: Lea Vidakovic

Photo credit: Eva Kelety, Juraj Vuglač, Damien Buquen, Leina privatna arhiva