Natalija Simeonović: Svetovi između slojeva

Natalija Simeonović – u njenim radovima tišina govori glasnije od boja, a praznina ima težinu simbola. Između tradicije i tehnologije, unutrašnjih pejzaža i spoljašnjih uticaja, ova umetnica gradi vizuelni jezik koji ne staje na granicama platna.

Njene izložbe od Beograda do Londona svedoče o tome da umetnost ne mora biti ni dekoracija ni deklaracija, već živo polje dijaloga – između umetnice i publike, unutrašnjeg i spoljnog sveta, prošlosti i budućnosti.

U tvojim radovima često osećamo tišinu, pauzu, slojevitu dubinu između boja i znakova. Da li umetnost, po tebi, više komunicira kroz ono što se vidi ili kroz ono što ostaje neizgovoreno?

Od detinjstva sam kroz crtanje izražavala osećanja i ideje koje mi je bilo teško da iskažem na drugačiji način. Vizuelna umetnost, po mom mišljenju, komunicira sveobuhvatno – ona artikuliše sadržaje i poruke koje često nisu direktno vidljive na radu, ali ih posmatrač može osetiti i protumačiti. Tišina i praznina za mene su podjednako izražajne kao i znakovi i boje.

Jednom si rekla da “sve što gledamo ostaje u nama”. Da li veruješ da umetnik nosi odgovornost za slike koje ostavlja u svetu?

Savremena umetnost u velikoj meri preispituje pitanje odgovornosti umetnika, i svakako smatram da umetnik, kao deo društva, treba da doprinosi njegovom boljitku i borbi za pravdu. Ipak, ukoliko to angažovanje postane isključivo sredstvo za ličnu promociju ili karijeru, prelazi se granica i gubi se suština umetnosti. Najvredniji doprinos koji umetnik može dati budućnosti jeste iskreno svedočenje – ono što dolazi iz ličnog iskustva i autentične potrebe za izražavanjem.

Izlagala si u različitim zemljama i kulturama – od Firence do Tripolija. Da li tvoj rad drugačije “diše” kada je izložen u različitim geografskim i kulturnim prostorima?

U Tripoliju sam izlagala davno, i radovi iz tog perioda se značajno razlikuju od onoga što danas stvaram, pa to nije uporedivo. Podsticaj za razvoj ciklusa digitalnih kolaža Lice – nekada moje prvo sam dobila iz inostranstva – najpre su izlagani u Milanu i Londonu, gde je publika otvorenija prema različitim medijima i podjednako prihvata i tradicionalnu i savremenu umetnost. U tom smislu, radovi možda „dišu“ drugačije u tim sredinama. Ipak, i ovde sam uglavnom nailazila na razumevanje da je suština tih radova ideja i komentar savremenog društva kroz baš takvu kombinaciju medijuma, a ne tehnička virtuoznost.

U savremenom svetu, umetnost se često pokušava objasniti tržišnim i konceptualnim rečnikom. Kako ti balansiraš između duboko ličnog izraza i zahteva spoljnog sveta?

Kod nas su umetnici manje opterećeni tržišnim zahtevima jer tržište gotovo i ne postoji u pravom smislu. Zbog toga sebi mogu da dozvolim potpunu slobodu – vodim se isključivo ličnim izrazom i osećajem. Verujem da publika najbolje reaguje na autentično delo u kome nije bilo kompromisa niti udvaranja trendovima

Digitalna grafika i fotografija u tvojim radovima ne poništavaju klasične forme već ih nadopunjuju. Kako vidiš odnos između tradicije i tehnologije u savremenoj umetnosti?

Drago mi je da si to primetio. Smatram da je poznavanje tradicionalnih tehnika i postupaka osnova, temelj – kao azbuka na kojoj se dalje gradi lični izraz. Tehnologija je samo alat koji omogućava nova izražajna sredstva, ali ona nikada ne može da zameni dubinu koju daje znanje i razumevanje klasičnih formi. Istovremeno, novi mediji, kao i preplitanje različitih izraza, bliži su našem svakodnevnom životu, samim tim i logično komuniciraju pitanja i probleme s kojima se suočavamo. Verovatno je to jedan od razloga što se sve više izražavam na taj način poslednjih godina.

Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada – od prve intuicije do poslednje tačke? Da li si više strateg, sanjar ili improvizator u ateljeu?

Svi ti elementi su prisutni – samo se smenjuju u različitim fazama rada. Da bi se prešla lična ograničenja, neophodno je osloboditi intuiciju i dopustiti onom „numinoznom“ da nas povede u nepoznato. Posle toga dolazi analitičarka u meni, koja razlaže zašto nešto radim i odlučuje kako da rešim tehničke ili konceptualne izazove. Povremeno se pojavi i improvizatorka da prevaziđe zastoj, ili sanjarka kada je to potrebno. Uvek nešto iz jedne faze pređe u sledeću – taj kontinuitet promena prikazala sam i na poslednjoj izložbi Autobiografski podaci, nedavno održanoj u Galeriji Kuće legata u Beogradu.

Tvoj profesionalni život podrazumeva i pedagoški rad. Kako se umetnica i profesorka u tebi nadopunjuju – a kako možda izazivaju jedna drugu?

Umetnica je bila prva i ona će ostati kada profesorka ode u penziju. No svakako se nadopunjuju i razmenjuju iskustva. Lično umetničko iskustvo i kontinuitet u matičnoj profesiji izuzetno su važni pri prenošenju znanja, a disciplina i strpljenje koje sam stekla kroz godine profesure danas mi značajno pomažu u stvaranju.

Žene u savremenoj umetnosti često balansiraju između stvaranja, očekivanja i vidljivosti. Kako ti doživljavaš ulogu umetnice u savremenom društvu – da li se ona menja i kako?

Danas vidljivost umetnica više nije toliki problem – čak imam utisak da su umetnice prisutnije na svetskoj sceni. Puno se radi na predstavljanju autorki koje su u svoje vreme bile nepoznate ili u senci svojih muških kolega – primeri su nedavne velike izložbe Artemizije Đentileski, Mari Kasat, Hilme af Klint, Leonore Karington ili primer kod nas su učestale izložbe posvećene Milene Pavlović Barili kao i značajne izložbe mnogih drugih umetnica. Međutim, podjednako vrednovanje ženskog stvaralaštva u materijalnom smislu još uvek zaostaje.

Takođe, žene često imaju više zahteva u privatnom životu, što neminovno utiče na njihovu umetničku produktivnost. Mislim da se mnogo toga promenilo na bolje za umetnice i žene generalno, ali još je dug put do toga da imaju podjednake pozicije moći i uticaja kao muškarci.

Tvoj rad odiše unutrašnjim pejzažima. Da li te više inspiriše ono što vidiš spolja – ili ono što osetiš iznutra?

Kao i u prethodnim odgovorima – to je uvek kombinacija oba. Ponekad ono što nosimo u sebi usmeri pogled ka nečemu spoljašnjem, a ponekad nas spoljašnji događaj navede na dublju introspekciju. Važno je da taj tok ostane živ i u pokretu, jer kada dođe do blokade, to najčešće znači da je to strujanje postalo suviše jednosmerno.

Da možeš ostaviti poruku budućim generacijama umetnika i umetnica u jednoj rečenici- šta bi to bilo.

Da im sve nove tehnologije, aplikacije i veštačka inteligencija budu alatke kojima oni upravljaju sopstvenim autentičnim znanjem i iskustvom – a ne obrnuto.

Odgovore priredila: Natalija Simeonović

Photo credit: Natalija Simeonović i Anamarija Vartabedijan