Nova satirična komedija Predraga Ličine
Šta ako dobrota postane najopasniji virus?
U vremenu u kojem se čovečanstvo priprema za nove tehnološke revolucije, klimatske poremećaje i moguće pandemije, Predrag Ličina zamišlja mnogo neobičniju pretnju. Šta bi se dogodilo kada bi ljude iznenada zarazila patološka dobrota?
Odgovor stiže u novoj satiričnoj naučnofantastičnoj komediji „Virus patološke dobrote“, koja će svetsku premijeru imati 19. avgusta u programu Open Air na 32. Sarajevo Film Festivalu.
Film je režirao Predrag Ličina, autor poznat po tome što regionalne traume, političke apsurde i svakodnevne predrasude pretvara u crni humor, žanrovski eksperiment i priče koje se ne plaše da o ozbiljnim temama govore potpuno neozbiljnim sredstvima.
Posle zombija, vampira i teleportacije, Ličina publici donosi putovanje kroz vreme u kojem bi najveća opasnost za čovečanstvo mogla biti upravo osobina za koju obično tvrdimo da je ima premalo.
Bioskopska distribucija filma očekuje se u novembru u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.
Svetska premijera u gradu koji zna da se šali na sopstveni račun
Predrag Ličina nije krio zadovoljstvo što će njegovo novo ostvarenje prvi put biti prikazano upravo u Sarajevu.
„Baš sam sretan i zadovoljan da će moj ‘Virus patološke dobrote’, snimljen u srpsko hrvatskoj koprodukciji, imati svetsku premijeru baš u Sarajevu, jer tamošnja ekipa zna kako je najbolja šala ona na vlastiti račun“, rekao je reditelj.
Ta rečenica dobro opisuje i njegov autorski pristup. Ličina humor ne koristi da bi se udaljio od stvarnosti, već da bi joj se približio iz ugla u kojem njena apsurdnost postaje jasnija.
Na prostoru na kojem su istorija, politika i identitet često tretirani sa gotovo religioznom ozbiljnošću, šala na sopstveni račun može biti čin oslobađanja. Ona ne poništava problem, ali oduzima moć strahu, autoritetu i mitovima koji očekuju da ih nikada ne preispitujemo.
Sarajevska publika će tako prva videti film koji regionalnu prošlost, sadašnjost i budućnost stavlja u isti vremenski vrtlog.
Goli muškarac iz budućnosti stiže u Zagreb 1983. godine
Radnja filma odvija se u Zagrebu tokom snežne noći 1983. godine.
U stan Zorke Vasiljević iznenada upada goli muškarac koji tvrdi da je stigao iz 2031. godine. Njegovo ime je Luka Radivojević, a njegova misija navodno je od presudnog značaja za opstanak čovečanstva.
Luka mora da spreči pandemiju Virusa patološke dobrote.
Zorka, razumljivo, ne veruje nepoznatom čoveku koji se nag pojavio u njenom domu i počeo da govori o budućnosti, putovanju kroz vreme i bolesti koja ljude čini previše dobrim. Za nju je on verovatnije prevarant, ludak ili neko ko je pronašao veoma neobičan način da se skloni sa snega.
Ipak, tokom večeri njegova predviđanja počinju da se ostvaruju.
Ono što je u početku izgledalo kao besmislena priča postepeno postaje moguća istina. Zorka mora da odluči da li pred sobom ima čoveka koji je izgubio razum ili nekoga ko zaista zna šta će se dogoditi.
Film tako polazi od klasičnog motiva naučne fantastike, putnika iz budućnosti koji pokušava da promeni prošlost. Međutim, u Ličininom svetu velika istorijska misija ne počinje u futurističkoj laboratoriji, već u zagrebačkom stanu, tokom noći u kojoj niko nije spreman za gosta iz 2031. godine.
Kada dobrota prestane da bude vrlina
Naslov filma počiva na paradoksu.
Dobrotu obično zamišljamo kao osobinu koju treba podsticati, negovati i širiti. U javnom životu stalno slušamo da nam nedostaje empatije, razumevanja, solidarnosti i spremnosti da pomognemo drugima.
Ličina se pita šta bi se dogodilo kada bi dobrota prestala da bude izbor i postala zaraza.
Patološka dobrota ne podrazumeva samo da su ljudi ljubazniji. Sam naziv sugeriše ponašanje koje je izgubilo meru, kontrolu i sposobnost razlikovanja stvarne brige od prinudne potrebe da se čini dobro.
U društvu u kojem bi svi odjednom postali previše saosećajni možda bi nestali sukobi, ali bi se pojavili potpuno drugačiji problemi. Šta se događa sa sistemima koji zavise od sebičnosti, konkurencije, straha i nejednakosti? Kako funkcionišu politika, tržište ili institucije ako ljudi više nisu spremni da nanose štetu jedni drugima?
I još važnije, ko bi takvu promenu prvi proglasio opasnošću?
„Virus patološke dobrote“ već svojom osnovnom idejom otvara prostor za satiru savremenog sveta, u kojem se solidarnost često slavi u govorima, ali doživljava kao prepreka onda kada počne da ugrožava nečiju moć ili interes.
Putovanje kroz regionalnu prošlost, sadašnjost i budućnost
Film je predstavljen kao prva regionalna satirična naučnofantastična crna komedija o putovanju kroz vreme.
Izbor 1983. godine kao početne tačke priče pruža mogućnost da se sadašnjost posmatra iz perioda kada su ljudi zamišljali potpuno drugačiju budućnost.
Junaci iz osamdesetih ne znaju šta će se dogoditi tokom narednih decenija. Ne znaju da će se država u kojoj žive raspasti, da će uslediti ratovi, tranzicija, nove granice, tehnološke promene i politički sistemi koji će obećavati drugačiji život.
Putnik iz 2031. godine, sa druge strane, zna i prošlost likova i budućnost koja je za današnju publiku još nepoznata.
U tom vremenskom trouglu film može da parodira događaje koje smo već proživeli, pojave koje danas prihvatamo kao normalne i budućnost koja možda neće biti toliko napredna koliko volimo da zamišljamo.
Naučna fantastika ovde ne služi samo za prikaz novih tehnologija i neverovatnih izuma. Ona omogućava da savremeno društvo posmatramo sa vremenske udaljenosti i primetimo koliko su neke naše navike, strahovi i uverenja zapravo apsurdni.
Kada neko iz budućnosti pogleda našu sadašnjost, možda mu neće biti jasno zašto smo određene probleme smatrali nerešivim. Isto tako, junacima iz 1983. godine verovatno bi bilo teško da poveruju šta smo uspeli da normalizujemo.
Hristina Popović i Nikola Đuričko predvode glumačku ekipu
Glavne uloge tumače Hristina Popović kao Zorka Vasiljević i Nikola Đuričko kao Luka Radivojević.
Oboje su tokom karijera pokazali sposobnost da se kreću između drame, komedije i likova kod kojih se humor često pojavljuje u najtežim okolnostima.
U priči koja zavisi od toga da li će publika poverovati odnosu između žene iz 1983. godine i nagog putnika iz budućnosti, njihova gluma mora da održi ravnotežu između apsurda i emocionalne istine.
Zorka ne sme da prihvati Lukinu priču suviše lako, jer bi time nestao sukob na kojem film počiva. Luka, sa druge strane, mora da zvuči dovoljno neverovatno da izazove sumnju, ali i dovoljno uverljivo da publika poželi da mu poveruje.
U glumačkoj ekipi nalaze se i Gordan Kičić kao Zigi Vasiljević, Tihana Lazović Trifunović u ulozi policajke Sutjeske, Goran Bogdan kao policajac Bogdan i Rade Šerbedžija kao Slobodan Novak.
Ovakva postava okuplja glumce koji pripadaju različitim generacijama i kinematografijama regiona, što dodatno odgovara filmu čija priča prelazi granice vremena i današnjih država.
Već imena likova otkrivaju Ličininu sklonost prema humoru i simbolici. Policajka Sutjeska i policajac Bogdan zvuče kao ljudi koji bi mogli da pripadaju i istorijskoj drami i pomerenoj komediji, dok će njihovo pojavljivanje verovatno dodatno zakomplikovati noć koja je već počela nagim čovekom iz budućnosti.
Scenario nastao iz priče „Virus patološke dobrote“
Predrag Ličina napisao je scenario prema sopstvenoj istoimenoj priči iz zbirke „Bljuzga u sumrak“, objavljene 2022. godine.
Prelazak iz književnosti u film podrazumeva mnogo više od prenošenja dijaloga i događaja na ekran. Ideja koja u priči može biti objašnjena glasom pripovedača u filmu mora da dobije prostor, ritam, glumačko telo i vidljive posledice.
Putovanje kroz vreme posebno je zahtevno jer publika brzo počinje da postavlja pitanja o pravilima sveta. Da li se prošlost može promeniti? Šta se događa sa budućnošću kada se promeni jedna odluka? Da li putnik može da spreči događaj čije su posledice možda upravo dovele do njegovog povratka?
Ličina ovakva pitanja verovatno neće rešavati matematičkom preciznošću ozbiljne naučne fantastike. Njegov interes nalazi se u ljudima koji pokušavaju da se snađu unutar nemoguće situacije i društvu koje čak i najveću opasnost ume da pretvori u birokratski, politički ili porodični apsurd.
Prepoznatljiv rukopis Predraga Ličine
„Virus patološke dobrote“ drugi je dugometražni film Predraga Ličine.
Njegov prvenac „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ spojio je horor, komediju, zombije, političku satiru i regionalne stereotipe u film koji je pokazao da se o nacionalizmu, istorijskim sukobima i identitetu može govoriti kroz žanr koji na prvi pogled deluje potpuno neozbiljno.
U kratkom filmu „Teleport Zovko“ Ličina se već bavio naučnom fantastikom i tehnologijom koja obećava da će rešiti svakodnevne probleme, ali ih neizbežno pretvara u nove izvore haosa.
U njegovim pričama žanr nije beg od balkanske stvarnosti. Naprotiv, horor i naučna fantastika pomažu mu da tu stvarnost prikaže preciznije.
Na prostoru na kojem se politički život često ponaša kao crna komedija, a svakodnevne vesti zvuče kao scenario koji bi urednici odbacili kao preteran, satiričaru nije lako da nadmaši realnost.
Ličina zato stvarnost pomera još nekoliko koraka dalje. Dovoljno daleko da se smejemo, ali ne toliko da ne bismo prepoznali sebe.
Film snimljen u Pančevu
Iako je radnja smeštena u Zagreb, film je snimljen u Pančevu tokom tri nedelje.
Grad je tako pred kamerom preuzeo identitet drugog prostora i perioda, što je zahtevalo pažljivu saradnju scenografije, kostima, fotografije, maske i vizuelnih efekata.
Scenografiju potpisuje Dušan Radoičić, a kostimografiju Selena Orb. Za masku je bila zadužena Aleksandra Pavelkić Janković.
Rekonstrukcija 1983. godine ne zavisi samo od nekoliko automobila i komada nameštaja iz tog vremena. Potrebno je iz kadra ukloniti savremene detalje koji bi narušili iluziju, od nove stolarije i klima uređaja do uličnih oznaka, ambalaže i tehnologije koju danas jedva primećujemo.
Istovremeno, film ne prikazuje samo prošlost. Dolazak čoveka iz 2031. godine uvodi elemente budućnosti, pa vizuelni svet mora da poveže različite epohe bez gubitka unutrašnje logike.
Supervizor vizuelnih efekata je David Gatarić, dok je kolorista Goran Todorić.
Direktori fotografije su Saša Petković i Dragan Radetić. Njihov zadatak nije bio samo da rekonstruišu izgled osamdesetih, već i da pronađu vizuelni ton koji odgovara snežnoj noći, zatvorenom stanu i priči koja se postepeno pretvara iz sumnjive posete u moguću borbu za budućnost čovečanstva.
Autorska i produkcijska ekipa
Producent filma je Đorđe Vranješ, koproducentkinja Vanja Sremac, a pridruženi producent Aleš Pavlin.
Film je nastao u produkciji kuće Stiglitz Productions iz Srbije i Terminal 3 iz Hrvatske.
Montažu potpisuje Vanja Kovačević, dok su za dizajn zvuka bili zaduženi Igor Suzić i Zoran Maksimović.
Muziku su komponovali Jura Ferina i Pavao Miholjević.
U satiričnoj naučnoj fantastici zvuk i muzika imaju posebno važnu ulogu. Oni publici pomažu da prihvati promene tona, od komedije do napetosti i od svakodnevnog realizma do pojave nečega što ne pripada vremenu u kojem se radnja odvija.
Muzika može da podseti na estetiku osamdesetih, ali i da nagovesti budućnost iz koje Luka dolazi. Može da pojača apsurd ili da ga, nasuprot tome, tretira potpuno ozbiljno, čime scena postaje još smešnija.
Film su podržali Filmski centar Srbije i Hrvatski audiovizuelni centar. Finansijsku podršku pružio je i Ured za ljudska prava i prava nacionalnih manjina Vlade Hrvatske, odnosno Srpsko narodno vijeće.
Sponzor filma je Atlantic Štark, sa brendom Smoki.
Regionalna koprodukcija o zajedničkim apsurdima
„Virus patološke dobrote“ nastao je kao saradnja autora i filmskih radnika iz Srbije i Hrvatske, dok će posle festivalske premijere biti prikazan širom regiona.
Takva koprodukcija posebno odgovara Ličininom svetu.
Njegov humor ne zaustavlja se na granici jedne države. Likovi, stereotipi, političke navike i istorijske opsesije koje parodira poznati su publici od Zagreba i Beograda do Sarajeva, Ljubljane i Podgorice.
Regionalne razlike ostaju važne, ali zajedničko iskustvo omogućava da se ista šala razume na više strana, ponekad uz različit nivo nelagode.
Najbolja satira često izaziva upravo takvu reakciju. Publika se najpre nasmeje, a zatim shvati da se šala možda odnosi i na nju.
Film koji putuje kroz vreme ima mogućnost da se poigra i promenama u regionalnim odnosima. Ono što je 1983. izgledalo trajno nestalo je tokom naredne decenije. Ono što danas deluje nepromenljivo možda će do 2031. izgledati jednako zastarelo.
Istorija nas je već dovoljno puta naučila da budućnost retko liči na ono što smo očekivali.
Može li se čovečanstvo spasiti od dobrote
U klasičnim pričama o pandemijama ljudi pokušavaju da spreče širenje bolesti koja ubija, uništava telo ili pretvara zaražene u čudovišta.
U Ličininom filmu virus ljude čini dobrima.
Već tu nastaje najvažniji satirični obrt. Zašto bi takav virus trebalo zaustaviti? Kome smeta svet u kojem su ljudi spremniji da pomognu jedni drugima? Kakvo društvo može da opstane samo pod uslovom da se dobrota drži pod kontrolom?
Možda putnik iz budućnosti govori istinu, a posledice patološke dobrote zaista su katastrofalne. Možda je, međutim, njegova misija deo sistema koji se uplašio ljudi oslobođenih sebičnosti.
Film će odgovor ponuditi u bioskopu, ali sama pitanja već otvaraju zanimljiv prostor.
Ličina dobro zna da se publika najlakše smeje idejama koje prepoznaje kao nemoguće, sve dok ne primeti koliko su bliske stvarnosti.
U svetu u kojem se nežnost često tretira kao slabost, solidarnost kao naivnost, a empatija kao prepreka efikasnosti, dobrota zaista može izgledati kao opasna zaraza.
Možda nam je zato potrebna.
Od Sarajeva do bioskopa širom regiona
Svetska premijera filma „Virus patološke dobrote“ biće održana 19. avgusta u programu Open Air na 32. Sarajevo Film Festivalu.
Bioskopska distribucija očekuje se u novembru u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.
Sarajevska projekcija biće prvi susret publike sa Zorkom, Lukom i pandemijom koja ugrožava svet na način kakav epidemiolozi verovatno nisu predvideli.
Biće to i povratak Predraga Ličine dugometražnom filmu, sa pričom koja nastavlja njegovu potragu za savršenom tačkom između žanra, regionalne satire i humora koji postaje neprijatniji što duže o njemu razmišljamo.
„Virus patološke dobrote“ vodi publiku u 1983. godinu kako bi govorio o svetu u kojem danas živimo i budućnosti prema kojoj se krećemo.
Možda se čovečanstvo zaista nalazi pred novom pandemijom.
Samo ostaje pitanje da li od nje treba da se spasemo ili da joj konačno dozvolimo da se proširi.
Photo credit: Marija Piroški i Jovana Pantelić
