„Pank pod komunističkim režimom“ na Beldocsu
Priča o mladosti koja je odbila da ćuti
Dugometražni dokumentarni film slovenačkog reditelja Andreja Košaka biće premijerno prikazan u Srbiji 22. maja u Domu omladine Beograda, u okviru programa Specijalnih projekcija 19. Beldocsa.
Postoje muzički pokreti koji se pamte po zvuku, i postoje oni koji promene način na koji jedna generacija gleda svet. Slovenački pank između 1977. i 1984. godine bio je mnogo više od buke, gitara, besa i kratkih pesama. Bio je znak da mladi više ne pristaju da govore jezikom koji im je ponuđen. Bio je pukotina u sistemu koji je od njih očekivao poslušnost, optimizam i veru u budućnost koja im nije delovala uverljivo.
Upravo o tom trenutku govori dugometražni dokumentarni film „Pank pod komunističkim režimom“ slovenačkog reditelja Andreja Košaka, koji će premijerno biti prikazan u Srbiji u petak, 22. maja u 19.30 časova, u Domu omladine Beograda, u okviru programa Specijalnih projekcija na 19. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs. Nakon projekcije uslediće razgovor sa ekipom filma.
Film donosi priču o slovenačkoj pank sceni u periodu od 1977. do 1984. godine, vremenu u kojem su bendovi gotovo bez izuzetka nastajali među srednjoškolcima. Iako vrlo mladi, njihovi članovi brzo su počeli da nastupaju, provociraju javnost i izazivaju represivni odgovor partijskih struktura. U trenutku kada su umrli Tito i Kardelj, u Sloveniji se otvorio prostor za neverovatnu kreativnu energiju mladih, koja nije želela da se uklopi u partijsko jednoumlje.
Ti mladi ljudi nisu imali nameru da budu pristojan ukras društva. Njihova muzika bila je direktna, nervozna, sirova i nepoželjna. Upravo zato postali su prvi ozbiljan kontrakulturni pokret u bivšoj državi, generacija koja je kroz pesme, nastupe, izgled i stav počela da menja atmosferu jednog sistema.
Film govori o bendovima Pankrti, Berlinski zid, Lublanski psi, Grupa 92, Buldogi, Doza, Via Ofenziva, Kuzle, Šund, Čao pičke, O Kult!, Indust bag, Gnile duše i Otroci socializma. Njihova imena danas ne pripadaju samo istoriji muzike, već i istoriji mladalačkog otpora, kulturnog pomeranja i potrebe da se kaže ono što zvanični jezik nije umeo ili nije smeo da izgovori.
Reditelj Andrej Košak ovoj temi pristupa iz pozicije neposrednog svedoka i učesnika. To nije film napravljen sa distance nekoga ko naknadno analizira scenu, već rad autora koji je bio deo tog sveta, poznavao njegove aktere i razumeo energiju koja se tada širila.
„S vremena na vreme dogodi se da mala grupa mladih ljudi učini nešto što promeni sam tok istorije i preispita vrednosti. Takva je bila moja mladost, kada sam kao mladi panker bio aktivni učesnik pank scene koja je iz temelja potresla tadašnje socijalističko društvo“, rekao je Košak.
U njegovom sećanju posebno mesto zauzima Medex, odnosno Johnny Rotten Square, prostor u kojem su se sudarala dva sveta. Sa jedne strane mladi koji više nisu verovali u obećanja sistema, sa druge komunistički delegati koji su iz skupštine dolazili u kupovinu u Maximarket i sa užasom posmatrali omladinu koja je jasno odbijala da igra po pravilima.
„Ta mladost me je obeležila i krajnje je vreme bilo da kao režiser i scenarista snimim film o toj mladosti. Bio sam tamo, sve aktere lično poznajem i dao sam im prostor u filmu da ispričaju kako je zaista bilo u godinama od 1977. do 1984, kada je pank postao remetilački faktor u tadašnjem socijalističkom sistemu“, istakao je Košak.
Pank scena svoj vrhunac doživljava 1981. godine, na prvom Novom Rocku, kada su rasprodate Križanke. Bio je to trenutak u kojem je energija scene postala prevelika da bi ostala u podrumima, klubovima i školskim dvorištima. Ali upravo tada dolazi i do zaoštravanja. Nakon toga usledila je naci pank afera, zbog koje je troje protagonista scene završilo u pritvoru.
Taj paradoks važan je za razumevanje filma. Pank je istovremeno bio umetnička eksplozija, generacijski ventil i politički problem. Sistem ga nije mogao lako pročitati, pa ga je pokušao disciplinovati. Ali ono što je jednom izašlo kroz muziku više nije moglo biti potpuno vraćeno u tišinu.
Posebno je zanimljiva i mladost samih aktera. Većina bendova raspala se već oko osamnaeste godine, zbog odlaska na služenje vojnog roka. To znači da je čitava jedna scena, sa pesmama koje su i danas relevantne, nastala u kratkom i intenzivnom periodu života. U nekoliko godina stali su bes, humor, strah, talenat, dosada, politička intuicija i potreba da se bude slobodan makar u tri akorda.
Scenaristi filma su Andrej Košak i Dušan Moravec, producenti Zoran Dževerdanović, Stanislav Donchev i Goran Radovanović, direktor fotografije je Gregor Kitek, montažerka Maja Kokić, za zvuk je bila zadužena Ekaterina Ivanova, glavna animatorka je Vessela Dantcheva, dok animaciju i grafički dizajn potpisuje Saša Nikič.
Film su podržali Slovenački filmski centar, RTV Slovenija, Filmski centar Srbije i Bugarski nacionalni filmski centar.
„Pank pod komunističkim režimom“ nije samo film o jednoj muzičkoj sceni. To je film o mladosti koja je osetila da nešto ne funkcioniše pre nego što je to postalo opšte mesto. O generaciji koja je bukom razbila pristojnu tišinu. O vremenu kada je pesma mogla da bude problem, frizura provokacija, a koncert mesto političkog nemira.
U vremenu kada se kontrakultura često brzo pretvara u stil, ovakav film nas vraća trenutku kada je ona zaista imala cenu. I podseća da se istorija ponekad ne pomera velikim govorima, već glasnim, kratkim, nervoznim pesmama koje niko nije uspeo da utiša.
Photo credit: Blade Production
