„Planina“ osvojila Veliku nagradu žirija na Sundance Film Festival
Postoje filmovi koji te ne “informišu” o stvarnosti, nego je približe toliko da više nemaš gde da se skloniš — ostaneš licem u lice sa izborom: da čuješ ili da okreneš glavu. Upravo zato vest sa Sundance Film Festival zvuči kao važan regionalni trenutak: srpsko-crnogorski dokumentarni film „Planina“ (To Hold a Mountain), rediteljskog tandema Biljana Tutorov i Petar Glomazić, osvojio je The World Cinema Grand Jury Prize: Documentary — Veliku nagradu žirija za najbolji međunarodni dokumentarni film.
Žiri (Toni Kamau, Bao Nguyen i Kirsten Schaffer) u obrazloženju je naglasio da film vodi publiku “na zabačeni planinski vrh” i u najintimnije trenutke porodice koja se bori da zaštiti zemlju i način života — “najistinitiji primer moći filma da lično učini političkim.”
„Planina“ je smeštena na visovima Sinjajevina, na najvećem pašnjačkom području Balkana: majka i ćerka, Mileva Gara Jovanović i Nada Stanišić, brane planinu i nomadsku stočarsku tradiciju od ideje da prostor postane vojni poligon — dok se paralelno otvaraju i lične, porodične borbe: patrijarhat, nasilje, sećanja koja ne pitaju da li si spreman.
Autorka Biljana Tutorov nagradu je opisala kao krunu “sedmogodišnje avanture”, uz rečenicu koja ostaje da zvoni: da i publika i žiri prepoznaju kako ljubav može biti moćno političko sredstvo.
A Petar Glomazić naglasio je i drugi sloj — ponos što se Crna Gora ovim filmom svetu predstavlja “kroz žene”, koje su često gurane u senku, a zapravo su bile istinski heroji zajednice.
Film je nastajao dugo i strpljivo — sniman je na Sinjajevini kroz sedam godina (2018–2025), kao svedočanstvo da se neke priče ne mogu “uhvatiti” u jednom naletu, već traže vreme, godišnja doba i poverenje.
Podržan je i od Filmskog centra Srbije.
Za nas, ovo je ona vrsta vesti koja nije samo festivalska statistika, već signal: da film iz našeg regiona, kada je precizan, hrabar i etičan, može da otvori prostor za razgovor svuda — pa i na jednom od najvažnijih svetskih festivala.
Photo credit: Stephanie Dunn
