TEORIJE ZLA: Od tragedije do mita

Sve teorije zavere, bez izuzetka, strukturno su identične i služe jednoj svrsi – da hrane sistem duhovne atrofije. To više nisu ni teorije, već trajno stanje svesti, manifestacija jedne te iste bolesti. One nisu samo zamena za veru; one su vera u službi zla (1).

Povodom najave obeležavanja godišnjice tragedije u Novom Sadu od strane građana, predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je izjavio da će „odgovorni i verujući ljudi otići u crkvu i zapaliti sveće, dok će neodgovorni izvoditi satanističke i paganske običaje“ (2). U toj jednoj rečenici sažeta je sama srž zla: predsednik preuzima ulogu vrhovnog sveštenika i izvodi javni egzorcizam, proglašavajući komemoraciju žrtava za satanistički ritual.

Izopačenost društva se ne ogleda kroz paganske običaje, već kroz potpuni gubitak osećaja za svetost. To je stanje u kojem se i najdublje tragedije koriste kao sredstvo za kontrolu mase. Bol postaje citat, moralni gnev „šer“, a kolektivna trauma tema za internet debatu – niko više ni ne zna šta se zapravo desilo.

Napad na „budućnost Srbije“

Kada trinaestogodišnjak 3. maja 2023. u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ počini masakr (3), realna pitanja, kao što su: sistem mentalnog zdravlja, bezbednost u školama, kultura nasilja, dostupnost oružja – ubrzo su zamenjena šizofrenim, potpuno apstraktnim teorijama zavere koje su dovodila u pitanje čak i smrt same dece! Kada se, samo dan kasnije, dogodi i masakr u okolini Mladenovca, dve odvojene, užasavajuće tragedije stapaju se u jednu veliku teoriju. Umesto odgovornosti države i institucija, pokreće se hajka na nevidljive sile. I tu, upravo tu počinje pravo zlo: tragedija se pretvara u mit.

Ubrzo nakon masakra, maloletni počinilac je dobio svoju fan-grupu i postao ikona, neshvaćeni genije i žrtva, ne samo sistema i društva, već i samih demonskih sila. Tako zlo više nije bilo poricano; ono je bilo slavljeno. Protesti su ugušeni, a na scenu su stupile nove teorije koje nam plasiraju sada neki drugi.

Mehanizam poricanja uspostavljen nakon Ribnikara, ponovio se sa gotovo matematičkom preciznošću, nakon pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024, kada je poginulo šesnaestoro ljudi. Između ta dva događaja stoji vidljiva razlika: masakr je odraz truleži sistema koji se obrušio na čitavo društvo. Pad nadstrešnice je sistem koji se urušio sam u sebe.

I ovde su pitanja o korupciji sistema i odgovornosti institucija zatrpana fantastičnim narativima: „diverzija“, „sabotaža“, uvod u „obojenu revoluciju“. Odmah nakon prvih studentskih protesta stvoren je kontinuitet paranoje. „Crvene ruke“ proglašene su simbolom tajne službe, navodno viđene i tokom masakra u Ribnikaru.

Najjezivije od svega, godinu dana od obrušavanja nadstrešnice i dalje nemamo jasne odgovore na osnovna pitanja, niti se vidi objektivno razrešenje zločina. Umesto istrage, vodila se polemika o Sajmu knjiga, a umesto odgovornosti, dobili smo nove teorije, recimo, kako je Miša Bačulov nekoliko minuta pre pada nadstrešnice prolazio tuda sa detonatorom. I ne samo to! Glavno pitanje oko nejvećeg državnog problema, pred samu godišnjicu pomena na stradale žrtve, bilo je: „Koga j*** Vujadin Savić?“ Tragedija nije razrešena, nije čak ni ožaljena – ona je zamenjena novim nadražajima.

Teoretičari zavere služe sistemu koji i sami kritikuju, a najrazorniji dokaz tome leži u njihovoj apsolutnoj pasivnosti. Njihov „otpor“ svodi se jedino na konzumiranje i deljenje informacija. To zlo više ne traži duše; traži pažnju. Ono ne nudi spasenje, već iluziju spasenja. Ono nije poziv na promenu, već osećaj pobune bez ikakvog dejstva. Svet se ne raspada od „velikih grehova“, već od miliona beskorisnih informacija. A te informacije ne širi „zli zapad“; šire je najviši državni zvaničnici i mediji.

Služba tame

Proces razgradnje društva doživeo je svoju kulminaciju kada je sam državni vrh preuzeo ulogu glavnog teoretičara zavere. To je trenutak kada paranoja prestaje da bude simptom bolesti i postaje državna ideologija. Zaverenička svest se više ne toleriše; ona se proizvodi. Krajnja zavera nije u tome da postoji tajni plan, već u tome da plana uopšte nema. Postoji samo autonomna, samoodrživa mašinerija, toliko moćna da joj više nisu potrebni ni „vladari iz senke“.

Zlo nije puka posledica odsustva mišljenja; ono je sistem koji je aktivno protiv mišljenja. Vlast se više ne brani argumentima, činjenicama i zakonima. Ona se brani anatemom. A kada država počne da govori jezikom teologije, ona ne uzdiže politiku na nivo svetog – ona zloupotrebljava sveto i koristi ga kao oružje. I narod aplaudira, verujući da je video egzorcizam. To je konačna faza: zavera više nije teorija o sistemu; ona jeste sistem.

Suština borbe

Posle godinu dana, iza nas stoje brojne suspenzije, otkazi i pretnje, polomljene vilice, suzavci i šok-bombe, pa čak i prijave o upotrebi „zvučnog topa“. Ispred nas, i dalje stoji on – taj isti predsednik Aleksandar Vučić koji, naspram svega, građansko neslaganje proglašava za ritualno zlo.

Koliko god nam se zahtev za pravdom i odgovornošću institucija činio dalekim, niko, ali niko nam ne sme oduzeti pravo na borbu. A čovek koji se bori za istinu spreman je da, čak i u poslednjim danima postojanja sveta, kamoli ove vlasti, dostojanstveno na tom putu stoji, s pravom na nadu.

Neće ova vlast ostati upamćena po tome što je krala, šta je krala i koliko, nego što joj ništa nije bilo sveto.

Spisak izvora i literature:

1. Tekst „Teorije zla“ deo je mnogo šire studije esejskog formata pod nazivom „Teorije za vere“, koju koautorski potpisuju Milica Stojanović i Vladimir Tomić
2. „Vučić: Blokaderi će 1. novembra izvoditi satanističke i paganske običaje“, N1, 17. oktobar 2025. – N1 Info RS
3. Pregled sporenja i javnih reakcija (enciklopedijski sa referencama) Višestruko ubistvo u OOŠ „Vladislav Ribnikar:

Autori teksta:

• Milica Stojanović
• Blog: https://tripolarna.blogspot.com/

• Vladimir Tomić
• Blog: https://oblakkaktusa.blogspot.com/ 

Photo credit:  Aleksandar Latas / Danas, REUTERS / Marko Đurica