„Virus patološke dobrote“ Predraga Ličine nasmejao Sarajevo
Satira, putovanje kroz vreme i pandemija kakvu još nismo imali
Šta ako najveća pretnja čovečanstvu jednog dana ne bude virus koji nas razboljeva, već onaj koji nas tera da budemo patološki dobri? I šta ako jedina osoba koja može da spreči katastrofu mora iz 2031. godine da se vrati gotovo pola veka unazad, u Zagreb 1983, i potpuno gola upadne u stan žene koja mu, sasvim opravdano, ne veruje ni reč?
Dobro došli u svet Predraga Ličine.
Njegov drugi dugometražni film „Virus patološke dobrote“ imao je svetsku premijeru na 32. Sarajevo Film Festivalu, gde je pred gotovo hiljadu gledalaca u rasprodatom UNIQA Ljetnom kinu Stari Grad dobio upravo reakciju kojoj se satirična komedija najviše nada: mnogo smeha tokom filma i veliki aplauz nakon projekcije.
Interesovanje je bilo dovoljno veliko da Sarajevo Film Festival u program uvrsti i dodatno prikazivanje, zakazano za 21. avgust u 20 časova u dvorani 7 Cineplexxa Sarajevo.
Za film koji govori o čoveku iz budućnosti, teško je zamisliti bolji znak da mu sadašnjost za početak prilično dobro ide.
Kada se satire nasmeje hiljadu ljudi
Predrag Ličina nakon projekcije nije skrivao koliko mu znači reakcija publike. Posebno zato što kod satire nikada ne možete sa potpunom sigurnošću predvideti gde će ljudi reagovati.
„Nema boljeg osjećaja za reditelja opore satire nego kad čuješ spontane nalete smeha koji u ponekim delovima prelaze u grohot“, rekao je Ličina, zahvaljujući sarajevskoj publici na toplom prijemu uprkos vetrovitoj i prohladnoj večeri.
U toj izjavi nalazi se praktično čitava logika žanra kojim se Ličina bavi.
Satira može biti pametna na papiru. Može imati političku ideju, društveni komentar, odličnu metaforu i savršeno napisane replike. Ali ako je komedija, na kraju mora da uradi onu najjednostavniju i najtežu stvar.
Mora da nasmeje ljude.
Sarajevska premijera pokazala je da „Virus patološke dobrote“ taj prvi test prolazi veoma glasno.
Zagreb, 1983. godina, snežna noć i jedan goli čovek
Radnja filma smeštena je u Zagreb 1983. godine.
Tokom snežne noći u stan Zorke Vasiljević upada goli muškarac koji tvrdi da se zove Luka Radivojević i da je stigao iz 2031. godine. Njegova misija je, navodno, sprečavanje pandemije Virusa patološke dobrote koja u budućnosti preti čovečanstvu.
Zorka, sasvim razumljivo, zaključuje da ispred sebe verovatno nema vremenskog putnika.
Ima prevaranta.
Problem nastaje kada Lukina predviđanja počnu da se ostvaruju.
U nekoliko rečenica Ličina već postavlja teren koji mu savršeno odgovara. Socijalistička svakodnevica osamdesetih susreće naučnu fantastiku, paranoju, apsurd i budućnost koja možda zvuči manje neverovatno nego što bi trebalo.
Kada neko iz 2031. dođe da upozori ljude iz 1983. da će čovečanstvo uništiti prevelika dobrota, već znamo da nas ne čeka klasična priča o putovanju kroz vreme.
Budućnost kao izgovor da govorimo o sadašnjosti
Naučna fantastika je oduvek najbolje funkcionisala kada budućnost koristi kao ogledalo sadašnjosti.
Ličina to dobro zna.
Njegovi žanrovski elementi nisu tu samo zbog zabave. Vampiri, zombiji, teleportacije, pandemije i putovanja kroz vreme kod njega imaju još jednu funkciju. Dozvoljavaju mu da stvari koje dobro poznajemo pomeri nekoliko centimetara u stranu, taman dovoljno da ponovo primetimo koliko mogu biti apsurdne.
Naslov „Virus patološke dobrote“ već nosi odličan satirični paradoks.
Dobrota je nešto što društvo nominalno smatra vrlinom. Ali šta bi se dogodilo kada bi postala bolest? Kada bi bila toliko intenzivna da ugrožava sistem? Šta bi se desilo sa svetom izgrađenim na konkurenciji, interesima, pohlepi i sukobu kada bi ljudi odjednom počeli da budu nekontrolisano dobri jedni prema drugima?
Možda bi propao.
A možda bi tek tada prvi put počeo normalno da funkcioniše.
Kod Ličine odgovor verovatno nikada nije onaj najočigledniji.
Hristina Popović i Nikola Đuričko u centru vremenskog haosa
Glavne uloge tumače Hristina Popović kao Zorka Vasiljević i Nikola Đuričko kao Luka Radivojević, misteriozni posetilac iz budućnosti.
Već sama kombinacija ova dva glumačka senzibiliteta obećava vrstu komičnog sudara koja Ličininom svetu dobro pristaje. Sa jedne strane imamo ženu u čiji dom usred noći upada potpuni stranac sa potpuno neverovatnom pričom. Sa druge čoveka koji mora da ubedi osobu iz 1983. da zna šta će se događati skoro pedeset godina kasnije.
Glumačku postavu čine i Gordan Kičić kao Zigi Vasiljević, Tihana Lazović Trifunović kao milicajka Sutjeska, Goran Bogdan kao milicajac Bogdan i Rade Šerbedžija kao Slobodan Novak.
Već imena nekih likova nagoveštavaju da Ličina nema nameru da istorijski period tretira sa muzeološkom ozbiljnošću.
Osamdesete su ovde materijal.
Igračka.
Prostor u koji budućnost može da upadne potpuno gola i napravi problem.
Crveni tepih koji nije ostao ozbiljan dugo
Sarajevskoj premijeri prisustvovali su Predrag Ličina, producent Đorđe Vranješ, kao i Nikola Đuričko, Hristina Popović, Goran Bogdan i Nina Skočak.
Ekipa je pažnju privukla još pre same projekcije, na crvenom tepihu, gde su Đuričko, Popović i Bogdan pokazali da ozbiljnost festivalske ceremonije možda ipak nije obavezna kada predstavljate film pod nazivom „Virus patološke dobrote“.
Uz njih su u Sarajevu bili i koproducentkinja Vanja Sremac, pridruženi producent Aleš Pavlin, direktorka filma Isidora Nikić, pomoćnik reditelja Predrag Madžarević, scenograf Dušan Radoičić, kostimografkinja Selena Orb, maskerka Aleksandra Pavelkić Janković i scenografkinja opreme Sonja Jovanović.
Upravo ta velika ekipa iza kamere podseća i da se iza lakoće dobre komedije obično nalazi izuzetno precizan produkcijski mehanizam.
Da bi apsurd izgledao spontano, neko ga mora vrlo pažljivo organizovati.
Od kratke priče do velikog platna
Scenario za „Virus patološke dobrote“ napisao je sam Predrag Ličina prema sopstvenoj istoimenoj priči iz zbirke „Bljuzga u sumrak“, objavljene 2022. godine.
Prelazak iz književne forme u film posebno je zanimljiv kada je isti autor zadužen za oba medija. Ličina nije morao da preuzima tuđu priču i pokušava da pogodi njen ton. Mogao je da sopstvenu ideju ponovo rastavi i sastavi prema pravilima filma.
A njegova ideja je izrazito vizuelna.
Snežna noć.
Zagreb osamdesetih.
Goli muškarac iz budućnosti.
Milicija.
Stan u kojem se nemoguća priča postepeno pretvara u nešto što možda ipak treba ozbiljno shvatiti.
To su elementi koji gotovo traže kadar.
Predrag Ličina i svet u kojem je apsurd prirodno stanje
„Virus patološke dobrote“ drugi je dugometražni film Predraga Ličine, autora koji je regionalnoj publici već prilično jasno objasnio da ga realnost najviše zanima kada je malo deformiše.
Njegov dugometražni prvenac „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ spojio je horor, komediju, političku satiru i žanrovsko ludilo u film koji je teško smestiti u jednu urednu kategoriju. Kratkometražni „Teleport Zovko“ pokazao je isto interesovanje za naučnu fantastiku kao sredstvo za igru sa vrlo lokalnim mentalitetima i situacijama.
Kod Ličine veliko žanrovsko pitanje gotovo uvek završi u veoma poznatom regionalnom okruženju.
Katastrofa jeste globalna.
Ali neko će sigurno imati problem sa papirologijom.
Možda je upravo to razlog zbog kojeg njegov humor tako dobro funkcioniše na prostoru bivše Jugoslavije. Čak i kada postavi potpuno nemoguću premisu, ljudi u njoj reaguju na vrlo poznat način.
Fantastika postane realistična čim likovi progovore.
Film iz Pančeva koji glumi Zagreb osamdesetih
„Virus patološke dobrote“ snimljen je tokom tri nedelje u Pančevu.
Iza fotografije stoje Saša Petković i Dragan Radetić, montažu potpisuje Vanja Kovačević, dok su za dizajn zvuka bili zaduženi Igor Suzić i Zoran Maksimović. Muziku su komponovali Jura Ferina i Pavao Miholjević.
Producent filma je Đorđe Vranješ, koproducentkinja Vanja Sremac, a pridruženi producent Aleš Pavlin.
Film je nastao u produkciji Stiglitz Productions iz Srbije i Terminal 3 iz Hrvatske, uz finansijsku podršku Filmskog centra Srbije i Hrvatskog audiovizualnog centra. Projekat je podržao i Ured za ljudska prava i prava nacionalnih manjina Vlade Hrvatske, odnosno Srpsko narodno vijeće, dok je sponzor filma Atlantic Štark Smoki.
Srpska i hrvatska koprodukcija ovde ne predstavlja samo finansijski model. Priča smeštena u Zagreb, snimana u Pančevu, sa glumcima i filmskim radnicima iz nekoliko sredina, prirodno pripada zajedničkom regionalnom filmskom prostoru.
A Sarajevo je verovatno jedno od najboljih mesta da takav film prvi put proveri kako taj region diše sa njim.
Dodatna projekcija kao najbolji festivalski kompliment
Filmovi na festivalima mogu dobiti različite vrste potvrde.
Kritike.
Nagrade.
Dobre razgovore nakon projekcije.
Ali postoji i ona krajnje praktična: više ljudi želi da vidi film nego što ima mesta u sali.
U slučaju „Virusa patološke dobrote“, veliko interesovanje dovelo je do dodatne projekcije 21. avgusta u Cineplexxu Sarajevo.
Za satiričnu naučnofantastičnu komediju koja tek započinje svoj put, teško je poželeti bolji početak.
Posebno jer film nakon festivalskog života očekuje i susret sa znatno širom publikom.
U novembru stiže u regionalne bioskope
Bioskopska distribucija očekuje se u novembru u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.
Tada će „Virus patološke dobrote“ izaći iz festivalskog konteksta i proveriti kako njegova mešavina satire, naučne fantastike i regionalnog humora funkcioniše pred publikom koja nije došla na projekciju sa festivalskom akreditacijom.
Sarajevska reakcija za sada sugeriše da razloga za zabrinutost nema mnogo.
Gotovo hiljadu ljudi smejalo se istoj nemogućoj priči.
Možda zato što ona, iza putovanja kroz vreme i fantastičnog virusa, ipak pogađa nešto vrlo poznato.
Šta ako nas jednom zaista zarazi dobrota?
Najbolje satire počinju apsurdnom idejom, a završavaju tako što shvatimo da apsurd možda nije toliko udaljen od stvarnosti.
„Virus patološke dobrote“ polazi od bolesti koju bi većina civilizacije verovatno poželela.
Više empatije.
Više solidarnosti.
Više potrebe da pomognemo drugom čoveku.
Ali Ličina već u naslovu dodaje jednu reč koja menja sve.
Patološka.
Jer čak i dobrota, kada postane ekstrem, može da poremeti postojeći poredak.
Možda će „Virus patološke dobrote“ na kraju najviše govoriti upravo o tome koliko je naš svet naviknut na suprotno.
Na sebičnost kao normalno stanje.
Na pohlepu kao ekonomsku logiku.
Na cinizam kao znak zrelosti.
Na nepoverenje kao mehanizam samoodbrane.
U takvom svetu čovek koji je jednostavno previše dobar zaista bi mogao delovati zaraženo.
Svetska premijera u Sarajevu završena je smehom i aplauzom. Sledeća projekcija je 21. avgusta, a bioskopska publika širom regiona film će upoznati u novembru.
Do tada ostaje jedno sasvim ličinovski pitanje.
Ako se pandemija patološke dobrote zaista pojavi 2031. godine, da li smo potpuno sigurni da želimo da je sprečimo?
Photo credit: Marija Piroški i Jovana Pantelić.
