Jelena Pranić

Pesme za sve ono što ostane posle plamena

Jelena Pranić piše pesme koje na prvi dodir deluju tiho i nežno, ali se ispod njihove površine pomeraju tamniji slojevi, ranjivost, razočaranje, nada i potreba da se izgovori ono što dugo ostaje u telu. Od singla „Verovala sam“ i albuma Šibice, do novog izdanja Prah, njen autorski svet gradi se oko unutrašnjih lomova, savremenih odnosa, pitanja slobode i trenutaka u kojima čovek pokušava da razdvoji sopstvene želje od očekivanja okoline. Za BOLD, Jelena govori o muzici kao prostoru oslobađanja, glasu kao mestu kontrole i ranjivosti, saradnji sa producentima, vizuelnom identitetu pesama i svemu onome što ostaje posle plamena.

Jelena, vaša muzika deluje nežno na površini, ali ispod nje često postoji mračniji, ranjiviji sloj. Kako biste opisali prostor iz kojeg nastaju vaše pesme? 

Kao tamnu boju dubokog plavog mora, malo bolnu i tužnu, ali ipak sa snopom svetla, koje se probija i prelama, te zbog toga ipak ima nežnost i nadu. 

Prvi singl „Verovala sam“ već naslovom nosi temu poverenja, razočaranja i trenutka kada se nešto u čoveku prelomi. Šta vam danas znači ta pesma, nakon što je otvorila put vašem autorskom radu? 

Veru u sebe!

Predstavlja podsetnik da sam se oslobodila, da sam danas slobodna kako da iskažem svoje emocije i osećanja kroz tekstove i muziku, tako i da se suočim sa teškim situacijama i okolnostima. 

Album Šibice najavljen je kao vaš prvenac, a njegov zvuk se najčešće opisuje kao dreampop, sa nežnim gitarama, umirujućim vokalom i tamnijim aranžmanima. Šta su za vas bile te „šibice“, nešto krhko, opasno, malo svetlo u mraku, ili sve to zajedno? 

Bile su malo svetlo u tami, tračak nade, jer jelte ona poslednja umire, ono što neprestano tinja, s tim da u toksičnim odnosima to biva ili na ivici gašenja, kao vatra koju bezuspešno pokušavate da rasplamsate ili koja se razbukti, pa preraste u neobuzdan požar. 

U vašim pesmama često postoji osećaj unutrašnjeg razgovora, kao da se emocija ne izgovara glasno, već polako izbija kroz melodiju. Da li pesme pišete iz potrebe da nešto razumete, oprostite, otpustite, ili sačuvate?

Uvek polazim iz potrebe da iskažem emocije i stanja u kojima se nalazim, da se prepustim svojim osećanjima. Kako pesma nastaje, tokom samog procesa bivam obuzeta tim stanjima i pustim ih da me nose.

Novi video singl „Možda“ govori o savremenim odnosima, izborima, biološkom satu, očekivanjima i granicama kompromisa. Koliko je teško pisati o intimnim temama koje su istovremeno veoma lične i društveno nametnute? 

Umetnik ne treba da razmišlja koliko je nešto teško ili kontroverzno, već je tu kao medijum koji prenosi inspiraciju, osećanja i iskustva koja su nam često zajednička. Umetnost sama po sebi mora biti iskrena. Bilo mi je izazovno da u saradnji sa kolegom Nihilom pišem o temi koja je svakidašnje nesvkidašnja. 

U pesmi „Možda“ važno mesto ima pitanje razdvajanja sopstvenih želja od očekivanja okoline. Da li je to jedna od najtežih lekcija odrastanja, naučiti šta zaista želimo, a šta smo samo naučili da treba da želimo?

Definitivino jeste, jer predodređuje vaš život. Dokle god podležemo pritisku i uticaju drugih, nesvesni šta i kada želimo, vodeći se nekim obrascima, bićemo ono što nismo.

Vaš glas ima smirenost koja ne deluje hladno, već kao način da se emocija drži pod kontrolom dok ne pronađe pravi oblik. Koliko vam je glas instrument, a koliko mesto ranjivosti?

Predstavlja i jedno i drugo. Zahvaljujući vokalnoj tehnici, glas je pod kontrolom, svaka nijansa / intenzitet glasa nosi određenu emociju i značenje, svesnu igru između snage i nežnosti koja daje određeni karakter i čini da svaka izgovorena reč zvuči promišljeno.

U radu na albumu sarađivali ste sa Petrom Milutinovićem i Nikolom Stanojevićem Nihilom. Kako izgleda trenutak kada intimna autorska ideja počne da dobija zajednički zvuk kroz rad sa producentima?  

Ogoljavanje, suočavanje, a onda intenzivni rad, progres i sloboda, koja kada pronađete ljude koji razumeju vaš izraz, jezik, na sešnima biva pravo uživanje.

Vizuelni identitet vaših spotova i fotografija deluje pažljivo građen, atmosferičan i filmski. Koliko vam je važno da pesma dobije i svoj vizuelni svet?

Važan je jer tada muzika dobija dodatnu dimenziju. Vizuelni identitet može dodatno da pojača emociju i atmosferu. Stoga mi mnogo znači da radim sa kolegama, prijateljima koji daju taj final touch, kao što su Neda Mojsilović, Milena Nešić, Tamara Stojanović, Dejan Đurašinović.

Trudimo se da svaki spot i fotografija prate karakter albuma i/ili pesme koja obrađuje određenu temu, kako bi publici omogućili da muziku doživi i na vizuelno upečatljiv način.

Nezavisna pop scena danas često traži da umetnik istovremeno bude autor, izvođač, komunikator, vizuelni narator i sopstveni promoter. Koliko je teško sačuvati tišinu iz koje pesma nastaje u svetu stalne vidljivosti?

Danas, nažalost, to je nerazdvojivi deo. Volela bih da mi je fokus isključivo na kreativnom procesu, ali to nije moguće. Deluje kao da danas šta god da uradite nije dovoljno, tako da jedino što možete je da dozirate intenzitet, ali uvek iz senzibiliteta koji vam leži i prija u datom trenutku.  

Vaše predstojeće izdanje nosi naziv Prah. Posle Šibica, taj naslov zvuči kao nastavak jedne unutrašnje simbolike, nešto što ostaje posle plamena, dodira, raspada ili promene. Šta za vas predstavlja Prah?

Za mene je prah metafora kraja, ali i novog početka. Ono što je nestalo sada dobija novi oblik – koji će snažnije nastaviti dalje.

Kada biste voleli da slušalac ostane sam sa nekom vašom pesmom, šta biste želeli da u njoj pronađe, utehu, prepoznavanje, pitanje, snagu da ode, ili hrabrost da ostane? 

Utehnu da se to dešava i drugima, da spozna na vreme ono što ga je muči i tišti, snagu da uradi ono što misli da je najbolje, kao i hraborst da krene da priča o tome i suoči se sa onim što ga mori.

Pratite i podržite Jelenin rad:

• Instagram: jecapranic

Photo credit: Tamara Stojanović, Neda Mojsilović, Mitar Mitrović