Oxajo

Još 9 sati do mira koji možda ne postoji

Oxajo je bend koji je za kratko vreme uspeo da oko nekoliko pesama stvori osećaj zajedničkog prepoznavanja, ali njihova priča ne počiva samo na brzom rastu publike i rasprodatim nastupima. Iza tog talasa nalazi se muzika koja nastaje iz atmosfere, unutrašnjih pitanja, traganja za mirom i potrebe da se pesma ne zatvori u jedno značenje. Debi album Još 9 sati do kao nekog mira zvuči kao odbrojavanje do predaha koji možda ne postoji, ali i kao mapa jednog emocionalnog kretanja kroz raspad, čekanje, sumnju i nadu. Za BOLD, Oxajo govori o čudnoj magiji nastanka benda, pesmama koje počinju da žive među ljudima, ranjivosti, hajpu, koncertnom projektu OXAJO III i miru koji je možda više pravac nego odredište.

Oxajo je za relativno kratko vreme od nekoliko singlova stigao do statusa jednog od najzanimljivijih novih bendova na domaćoj sceni. Da li vas je brzina kojom je publika reagovala iznenadila, ili ste od početka osećali da se dešava nešto posebno?

Od početka smo imali osećaj da stvaramo nešto vredno. Između nas se svaki put desi neka čudna magija kada pravimo muziku i zbog toga smo verovali da ono što nastaje ima suštinu. Kada smo objavili „Put“ i „Sijam“, počele su da stižu sjajne reakcije, prvo od ljudi koje poznajemo, a onda i od potpuno nepoznatih i to nam je bila prva potvrda da naša muzika znači još nekome osim nama. To je lep osećaj. Kad ljudi zavole nešto u šta ti duboko veruješ, teško je da ti se ne nasmeši brk. 

Bend je nastao spontano, kroz susret muzičara koji već imaju ozbiljna iskustva u različitim autorskim svetovima. Kako ste znali da Oxajo nije samo usputni projekat, već bend koji traži punu pažnju?

To često komentarišemo, naročito otkad smo ozbiljno ušli u svirke i rad na albumu. Svi imamo svoje poslove i obaveze van Oxaja, pa nije uvek jednostavno uskladiti sve, pogotovo što bend poput ovog traži mnogo više od samih proba i koncerata. Traži konstantno vreme, planiranje, energiju i stalno ulaganje. Doduše, za Oxajo smo verovali u njegov prirodan tok razvoja. Kako je počela da raste naša publika i kako smo videli da ljudi zaista pronalaze sebe u našim pesmama, rasla je i naša odgovornost. Tada je postalo jasno da je Oxajo bend kojem želimo da posvetimo punu pažnju.

U vašoj muzici se dodiruju indie rok, art-pop, ambijentalna elektronika, trip-hop i kantautorski izraz, ali deluje da pesme ne nastaju iz žanra, već iz atmosfere. Kako biste vi opisali zvuk Oxaja nekome ko vas prvi put sluša?

To je dobar opažaj. Mi stvaramo iz atmosfere, a ne iz želje da pesme zvuče kao određeni žanr. Zato nam je i teško da jednostavno opišemo našu muziku, čini nam se da se ona sama definiše kroz ono što izazove u slušaocu. 

Ako bismo morali da kažemo šta povezuje naše pesme, rekli bismo da se bave traganjem. Za mirom, smislom, za sobom. U njima ima raspada, čekanja, unutrašnjih sukoba, sudara sa spoljnim svetom i preispitivanja uverenja na kojima smo gradili sopstveni identitet.

Ne doživljavamo muziku kao odgovor, već kao prostor u kom smeš da postaviš pitanja. Možda je upravo taj prostor ono što je zvuk Oxaja.

Pesme poput „Put“, „Sijam“, „Moje vreme“, „MaMa“, „Čovek“ i „Čekam ih“ već imaju svoj život kod publike. Kada pesma izađe iz studija, koliko vam je važno šta ona postaje među ljudima?

Volimo da ne objašnjavamo svoje pesme pa ni spotove. Kada izađu medju ljude, one više nisu samo naše i mislimo da je važno da ostavimo prostor da svako u njima pronađe nešto svoje, bez nametanja „tačnog“ značenja. Svako od nas u bendu nosi neku svoju emociju dok pesma nastaje i dok je svira. Nekada o tome razgovaramo, a nekada i ne. Dešava se da ista pesma za svakoga od nas znači nešto drugačije i baš nam je lepo što ostaje otvorena za različita tumačenja.

Najlepši deo je kada vidimo da ljudi u našim pesmama i spotovima pronalaze nešto što nama nikada ne bi palo na pamet. Tada pesma nastavlja svoj život nezavisno od tebe i to je verovatno najveći kompliment koji može da se dobije.

Debi album Još 9 sati do kao nekog mira nosi naslov koji zvuči kao unutrašnje odbrojavanje, kao potraga za predahom u svetu koji stalno traži još. Šta je za vas taj „kao neki mir“?

Svi maštamo o nekom miru ili o ideji mira, a retko ko zapravo zna da li on postoji tj kakvog života se odričeš kako bi bio u miru. Čak i kada pomislimo da smo ga pronašli, život nas vrlo brzo podseti da je sve promenljivo. Za nas je „kao neki mir“ više pravac nego odredište. To je možda i neki optimistični put ka kojem ideš. U tom smislu, Još 9 sati do kao nekog mira jeste i kraj jednog ciklusa, ali istovremeno i početak nekog novog. 

U recenzijama se album opisuje kao priča o čovekovoj potrebi da pronađe mesto na kojem može konačno da spusti gard. Da li je Oxajo za vas upravo takvo mesto, prostor gde se može biti ranjiv, glasniji, iskreniji ili slobodniji nego inače?

U stvaralačkom smislu jeste. 

Pesma „Čovek“ nosi snažan emotivni naboj i ličnu poruku, ali se lako može čitati i kao društvena želja da svi pokušamo da budemo bolji ljudi. Koliko vam je važno da pesma ostane intimna, a da ipak može da pripadne mnogima?

„Čovek“ u sebi nosi i lični i kolektivni narativ. Voleli bismo da pripada svakome ko u njoj pronađe sebe i koga podseti ili motiviše da bude dobar ili bolji čovek.

Oko Oxaja se često pominje hajp, brzo rasprodati nastupi i pažnja publike. Kako se čuvate od toga da spoljašnji uspeh ne postane glavni razlog zbog kojeg stvarate?

Toga se još ne bojimo, a i ne razmišljamo o tome. Samo stvaranje muzike nam je i najlepši deo procesa. 

Projekat OXAJO III predstavio je bend kroz tri različita koncertna lica, rock’n’roll, teatar i unplugged. Šta vam je taj format otkrio o sopstvenim pesmama i njihovoj sposobnosti da promene oblik?

OXAJO III nam je baš poseban projekat koji smo idejno i konceptualno pripremali mesecima. Želeli smo da svakog od nas predstavimo kroz određeni boju, proces transformacije i drugačiji format izvodjenja.

Menjali smo set liste, posebno za Teatar i Unplugged, i tu smo videli koliko iste pesme mogu da promene svoju dinamiku, emociju, pa čak i priču, samo u zavisnosti od konteksta u kojem se izvode. Veliki deo tog iskustva dugujemo i ljudima koji su zajedno sa nama gradili projekat. Naša menadžerka Milica Fajgelj osmislila je koncept zajedno sa Dukatom i vodila organizaciju, Bob Milošević je radio režiju Teatra, a Nataša Gvozdenović sa Dance Factory-jevim plesačima koreografiju za scenski pokret. Teatar nam je zbog svega toga bio i najzahtevniji, ali možda i najlepši deo celog projekta

Vaši nastupi deluju kao važan deo identiteta benda, ne samo kao izvođenje pesama, već kao zajedničko iskustvo publike i izvođača. Šta mora da se dogodi na koncertu da biste osetili da je veče uspelo?

Da postoji dobra razmena između nas četvorice na bini, a onda i između nas i publike.

Dolazite iz različitih muzičkih biografija i senzibiliteta. Kako u bendu funkcioniše odnos između individualnih autorskih identiteta i zajedničkog zvuka koji se zove Oxajo?

Upravo se u spoju naših različitih senzibiliteta krije zvuk Oxaja. Poštujemo međusobne autorske identitete, ali isto tako govorimo jedni drugima kada mislimo da može bolje.

Posle debi albuma, velikih reakcija publike i koncertnih eksperimenata, gde vidite sledeći korak benda, dalje širenje zvuka, intimniji pravac, veće bine, ili nešto što još nije spremno da se imenuje?

Voleli bismo da nas sledeći korak iznenadi isto koliko i prvi.

Pratite i podržite rad benda Oxajo:

• Instagram: oxajo_
• Streaming servisi: oxajo.bfan.link

Photo credit: Marina Vasilevskaia, Nikola Miljković, Zdravko Dulović i Milos Jakšić