Ana Avramov: Muzika za mesta na koja bežimo u sebi

Ana Avramov stvara muziku u prostoru između jave i sna, Balkana i Berlina, pripadanja i odlaska, nežnosti i buke. Njen album HAWAII nije samo zamišljeno mesto bekstva, već unutrašnji pejzaž u kojem se umetnost događa kao skok u nepoznato, igra, rizik i poverenje u svet. Kroz dream pop, psihodelične gitare, lo-fi teksture i melanholični glas, Ana spaja avangardni nerv sa nečim što sama prepoznaje kao nasleđe sevdaha, stvarajući pesme koje istovremeno zavode, uznemiravaju i ostavljaju prostor za lično traganje. Za BOLD govori o životu između jezika i gradova, umetnosti koja ne nastaje po formuli, glasu koji ne ume da laže, aktivnoj čežnji, nezavisnoj sceni, stvaranju bez idealnih uslova i Havajima kao mestu koje možda ne postoji na mapi, ali se može pronaći u sebi.

Ana, tvoja muzika često zvuči kao da dolazi iz prostora između sna i nemira. Kako bi ti opisala svet u kojem nastaju tvoje pesme?

Što bi rekao Laza Kostić “medj javom i med snom” to je fluidan prostor kreativnosti koji podrazumeva puštanje, stanje “flow-a”, jedna ozbiljna igra, sposobnost da se otvaraš neizvesnosti bez straha i razmišljanja o ishodu. Kao i u ljubavi, početak umetnosti je skok u nepoznato bez padobrana, apriori poverenje u svet. Ekstaza rekli bi stari Grci, izlazak iz sebe i stapanje sa zvukom. Zvuči ozbiljno, ali to može biti i pevanje u tušu. 

Umetnost može biti ozbiljna, podrazumeva rad, napor i planiranje, ali mora da se igra, da teče, moraš da se “otkačiš” što bi rekao dirigent hora u kom sam pevala kao tinejdžerka. To je kao prvi poljubac. Ne možeš isplanirati umetnost ili poljubac do kraja, najvažnije je usuditi se. Talasi i voda, primicanje i uzmicanje, preplitanje u beskrajnoj igri forme. Ima kaver Nil Jangovog albuma “On the beach” kako posmatra sam more na obali. 

Album HAWAII nosi naslov koji odmah priziva bekstvo, more, idilu i udaljenost. Šta je za tebe Hawaii, stvarno mesto, unutrašnji pejzaž, fantazija ili način da se preživi svakodnevica?

Sva je čar u traganju, ako dam previše precizne kooordinate tog idiličnog mesta onda nije više zanimljivo. Ali mogu poneke znakove na putu da okačim.

HAWAII je kao naslov albuma nastao jako rano, ali i potpuno slučajno kao što je to često u umetnosti. To je otvorenost za igru, reagovanje na grešku, dosluh sa svetom, osećanje da si “doma” čak i kad grešiš, prigrliti slučajnost. Havaji je zanimljiva ideja za mene jer je nastala neposredno pošto sam se preselila u Berlin tokom korone i dok sam bila dosta izolovana. Tek naknadno sam krenula da pronalazim raznovrsnost tog hrontopa. Da li je Havaji  traganje za domom, putovanje-predah, letovanje, vraćanje domu, egzotika raja povezano sa osećajem pripadanja? Ili je u pitanju duhovni HAWAII –  stanje koje se kroz umetnost dostiže, pa je onda u tom smislu rajski Havaji mesto gde je doživaljaj i stvaranje takve lepote moguće. Jer takvo stvaranje zahteva i odredjeno stanje svesti, negovanje odredjenih osobina, oštrenje i omekšavanje sočiva kojim promatramo i vidimo svet i odredjenu blagonaklonu sredinu koja ne ugrožava, nego potkrepljuje te potrebe. Ono što mi isto pada na pamet često je koliko ljudi “tamo” stalno govore o vraćanju i zašto su otišli, a ovde mi ljudi pričaju da razmišljaju da odu. To je taj medjuprostor koji i umetnik i imigrant dele. Tu je i ideja letovanja, odlaska “na more”, ostrva, okruženosti vodom, egzotičnog odmora. Za nas iz Vojvodine san panonskog mora nije samo problematika gde na kupanje leti već i neka iskonska žedj da pobegnemo od ravnice. A tu je i ozloglašena zrenjaninska voda sa arsenom. Možda je Havaji mesto gde ne moram da kuvam kupovnu vodu za supu.  

U pesmi „Pustinje“ govoriš o modernoj izolaciji, emotivnoj gladi i urbanom nihilizmu. Koliko je ta pesma lična, a koliko generacijska?

To nije na meni da kažem. Ne razmišljam previše o tome dok stvaram koliko je ta pesma opšta ili individualna. To je stvar recepcije dela. Ono što je trajno u umetnosti je više test vremena nego jasna namera. Nekad ubodeš neku žicu koja je u dosluhu sa vremenom, Zeitgeist-om. Ali recimo da me je prazan napušten bazen u kom sam se slikala za kaver Pustinje u Berlinu podsetio na blokove Novog Beograda. Pustinja u gradu, grad u pustinji. We are all on the same boat. 

Tvoj zvuk spaja dream pop, psihodelične gitare, melanholiju i prljaviji, noise senzibilitet. Da li ti je važno da pesma u isto vreme bude lepa i pomalo neprijatna?

“Pomalo neprijatna” je dobar eufemizam! Svaka dobra umetnost mora biti malo ili malo više neprijatna, što bi rekao jedan moj prijatelj “guštaš i gineš”. To je ta naša balkanska sevdah metoda uživanja u “crnoj tuzi”. Nekako mi se čini da sam ja izgubljeno avangardno dete sevdaha. Ali nije stvar samo u tome, dobra umetnost nas prodrma i ima onaj deo suočavanja i sublimacije. Zato je to “neprijatno” jako bitno, taj spoj nespojivog je ono što nam daje mogućnost da ovladamo i oslobodimo se raznih neprijatnih emocija, da ih osmislimo. Ali to mora da dodje iz stomaka, ne iz simulakruma. Ne možeš da udješ u vodu, a da se ne pokvasiš. Onda si samo još jedan hologram. 

Kada stvaram ne razmišljanjem kakva treba pesma biti ili kakav efekat želim stvoriti, mada je i to legitimna metoda stvaranja, već jednostavno pokušavam da što jasnije oslušnem, prenesem ideju, osećaj kroz formu koja najautentičnije to izražava. Ta “neprijatnost” u umetnosti,  sposobnost da sublimišemo najintenzivnije afekte je jedan od najmoćnijih efekata koje umetnost može da ima. Muzika je nužni višak, ona spasava živote. Zvuči patetično ali je tako. Zato je srceparajuće koliko se muzičari muče da muzika dopre nekako do ljudi danas, prenatrpani smo svim i svačim.

Posle EP-ja Open Heart i nekoliko godina između različitih gradova, studija i životnih faza, šta ti je album HAWAII doneo kao autorki?

Doneo je sigurno jednu avanturu i mogućnost da spontano upoznam i saradjujem sa najrazličitijim ljudima iz različitih delova sveta, koje sam upoznala na najčudnije načine. Jedan muzičar je bio moj cimer par nedelja, iz Hrvatske.. Studirao je klarinet u Berlinu, jako mlad, tek je bio upisao studije.. Nije nikad svirao ništa sem klasike, a bio je opasan virtouz. Bubnjarka koja je odsvirala Havaji je bila u prolazu na turneji, žena je izuzetna uspešna i priznata u svetu world i savremene muzike, ja sam joj pustila moj ajfon snimak koji je zvučao kao neki low-fi nezavršen demo i žena je odmah pristala. Nekad bi u samom studiju u Beogradu, ljudi koje sam tek upoznala stvorili divnu muziku spontano. To je veliki rizik pustiti nekog nepoznatog ko je svratio da vrati pojačalo, da vam na slepo poverenje svira u pesmi koju čuje prvi put, a vi imate samo par dana u studiju. Nije baš lako da godinama štediš za snimanje i da udješ u studio bez benda i sa ajfon projektima i da kažeš: ja znam da ovo može super da zvuči. Doneo mi je i strpljenje da ne odustajem od ideja koje sam snimala tokom korone sa telefonom i naterao da shvatim da muziku možeš stvarati i u najgorim uslovima. Često je to okidač za najoriginalnija rešenja. To AI  neće zameniti. Takodje me je naučio da na dobre stvari vredi čekati. Nekad je izgledalo da nema smisla dalje nastaviti, čekati odmore da opet dodjem u Srbiju ili snimati u uslovima dyi u Berlinu i objašnjavati ljudima da ja nisam hipster jer kucam bit na malom ekranu telefona nego je to nužnost i snalaženje. Mnogi tamo ne mogu da priušte da se bave umetnošću, ali mnogi mogu pa ništa ne rade jer im je previše udobno. Zato je naša muzička scena mnogo zanimljivija. Ali kod nas je ta želja uspehom i frustracija jača jer su ljudi priklješteni većom nepravdom i mnogo gorim uslovima života. Danas je svuda privilegija baviti se umetnošću. Ako nemaš uslove da se baviš umetnošću, već samo golom egzistencijom to može da se pretvori u jedan trajni burnout. Zato je ona mreža ljudi koji se medjusobno pomažu toliko bitna. To nas drži iznad vode, čovek nije ostrvo. To sam isto naučila ako imaš ideju i dobre otvorene ljude oko sebe, možeš gotovo bez budžeta stvoriti izuzetne stvari.

Živiš u Berlinu, a dolaziš iz Srbije. Kako ta dva prostora utiču na tvoju muziku, jezik, ritam života i osećaj pripadanja?

Naravno da utiču i to u svakom smislu. Često se setim Vlade Divljana, na primer on je isto živeo u Australiji i opet je uspeo da pravi divnu muziku gde god da je. Tu se vraćamo na taj Havaji da to može da bude i dom i more koje nosiš sa sobom. Kad imaš tu ljusku, košticu u sebi, ta dva sveta mogu samo da jačaju inspiraciju. Ali da, u medjuprostoru gradova, jezika, čardak ni na nebu ni na zemlji. Volela bih da napravim esej-dokumentarac koji se bavi upravo time, pišem na tu temu često..Dok sam još živela u Srbiji  snimala  sam video snimke koje koristim u Onewonamonephone formatu gde objavljujem pesme i spotove koje sam snimila isključivo diy. I sad snimam sve moguće stvari isto ajfonom. Mogli bi neko sponzorstvo da mi daju! Tu je recimo pesma Airplane I will break your wings koja je nastala u avionu Beograd-Berlin. Ta rascepljenost je već nekako bila tema koja me je zanimala, a život u Berlinu je to samo intenzivirao. 

Jezik je ključan pogotovo jer pišem i poeziju i prozu, predajem jezike učim jezike i zaista mislim da smo mi donekle različite ličnosti na različitm jezicima. Tu je maternja melodija koja izlazi kao spontani krik pesme Havaji ili kad psujem u Berlinu na saobraćaj. Mislim da ta pesma, ali i ceo album, dobro pokazuju polaritete i kolebanja pozicije sedenja na dve stolice. Ja ne želim niti mogu da potisnem bilo koji od tih delova. Jezik je tu veza sa okeanom, sa nagonom i nesvesnim. Kuda? Havaji i/ili doma pitanje je sad. Pokušavam za sada da talasam u medjuprostoru Balkana i Berlina i prigrlim ambivalenciju talasa. Videćemo kuda će me sledeći talas odvesti.  Možda taj (panonski) zov mora na kraju pobedi!

Na albumu koristiš srpski i engleski jezik. Kako biraš jezik pesme, da li melodija sama povuče reči ili postoje emocije koje možeš da izgovoriš samo na jednom jeziku?

Za razliku od pisanja poezije i proze, kada pišem tekstove za pesme, to uvek dolazi posle melodije ili istovremeno u vidu krhkog procesa osluškivanja i puštanja emocija i slika koje se nižu istovremeno kad i melodija – simultano prevodjenje! Mada i kod poezije ima tog osluškivanja. Muzika i zvučni deo dominantna su funkcija u pesmi iako mi je važno o čemu je tekst. U stvari uvek nekako forma i sadržaj prirodno uslove i odaberu  jedno drugo.  To dolazi prvo intuitivno iz onoga što forma i zvuk traže, kao neki udaljen zov sirena koji se neki put čuje bliže nekad dalje, kao u nekom lucidnom polusnu. Tako i jezik na kom pevam dolazi spontano. Na srpskom sam krenula donekle da bih sebe testirala i da se oslobodim ustaljenih šablona, ali kroz igru. Nije bilo tu nikavog siljenja. Ne vredi forsirati umetnost, prijateljstvo i ljubav. Mada su mi svi u Srbiji govorili da bez pevanja na srpskom neću ništa postići. A onda sam tek objavila te pesme iz Berlina godinama kasnije. Ja uvek kasnim, to mi je taj kontra impuls ili jednostavno zakasnela reakcija. Opet, kao mlada devojka koja se našla u primarno dominantno muško-patrijarhalno orijentisanoj sceni u Srbiji gde svako ima plan kako da te ukalupi i pripitomi, ne uzimati takve izjave ozbiljno je bilo jako važno za mene, sada to tek vidim. Treba se nehajno osmehnuti na isključujuće pritiske i osluškivati dalje iznutra. Pevam i na španskom, nemačkom, pa i na italijanskom koji ne znam. Ako muzika priziva taj jezik, ti se odazoveš i probaš. Ako ništa drugo zabavno je. Možda jezik ptica bude sledeći! Snimala sam i stjuardese u avionu više puta pa lupovala uz neke moje krike i šapate. To je taj avangardni sevdah haha. A na primer izraz “hoću doma” je uzeta iz hrvatskog, mi bismo rekli naprosto “hoću kući”, mada za nas je dom nešto apstraktno, možda i veće.. Zanimljivo je u Berlinu gde puno ljudi sa ex-yu prostora funkcioniše kao u nekoj jugoslovenskoj komuni upijati razne varijante našeg jezika. Onda je preuzmem šta mi priraste za srce, recimo reč djir, sakam, fjaka, u biti, zrakoplov.. to je neki post-jugoslovenski jezički hibrid…

Tvoj vokal ima dubinu, melanholiju i neku hipnotičku smirenost, čak i kada pesma nosi nemir. Koliko ti je glas instrument, a koliko prostor iskrenosti?

I jedno i drugo. Telo ne laže, glas još manje. Tu madjioničarski trikovi ne rade, to se odmah čuje instinktivno. U tome je lepota i izazov pevanja, ono zahteva osluškivanje i dijalog sa telom, brutalnu iskrenost.  Ne kaže se džabe glas te izdao. Pevanje je entuzijasmos, transformišući proces. Lucidna euforija. Kontrolisati telo je zanimljiva tema i u plesu i u pevanju, jer to je jedna osobena vrsta puštanja i iskrenosti koja zahteva odredjenu otvorenost, suptilnu samokontrolu, ali i potpuni zanos, gubitak kontrole. Ekstaza dok gledaš da li se kabl pomerio krajičkom oka.  To je ranjivost nedodirljivog tipa. Da bi magija delovala taj emotivni deo mora da postoji, ali potrebno je i da publika oseti tu silu koja ih gura napred i da je baci nazad kao loptu. It goes both ways. Čovek mora da je na odredjenom mestu da bi se na taj način sinhronizovao sa “višim” sopstvom. Nekad je to kao traženje radio stanice u mraku šuma, nekad ples, nekad krik, trans. Glas je beskrajno zabavan za istraživanje, jer te telo uvek iznenadi svojim mogućnostima. Svi dobri pevači imaju taj autentičan izraz, a mnogi nisu imali bogznakakav glas u rokenrolu. Ali izraz, emociju i autentičnost jesu. To kontrolisano puštanje jeste kolektivni trans u najboljem smislu te reči. Probajte makar u tušu. Ja pevam stalno, u kuhinji i u kupatilu imam radio i pevam dok kuvam, dok se tuširam, dok spremam..Moje komšije to dobro znaju i često uživaju (ili bar tako kažu mada retki se i bune) u mojim spontanim koncertima.  

U tvojim pesmama često se oseća čežnja, ali ne kao pasivno stanje, već kao pokret. Šta za tebe znači želeti nešto što možda ne postoji?

Zanimljivo opažanje, da aktivna čežnja kao pokret, kao spiritus movens, kao tvrdoglava zaljubljenost u lepotu i dobrotu sveta i neodustajanje od traganja za kreativnim viškom. 

Mi uvek donekle želimo ono što ne postoji ili ono što još ne postoji. U tome je i cela zavodljvost želje jer je u potencijalu, mi želimo ono što je odsutno prisutno jer je bezbedno. Pristuno odsustvo je jako zahvalno tlo za umetnost, ali ne i za život. Želeti nešto što ne postoji je somnabulni deo umetnosti, ta fantazija koja može u stvarnom životu da se kompenzuje kroz umetnost, ali može da bude i te kako opasna stvar. Svaka žena (ali i muškarac) koja je odrasla na romantičnim filmovima, knjigama i muzici može da zaluta u toj ideji ljubavi. Život u čežnji zvuči romantično, ali je sredjovekovni trubadurski viteški ideal ljubavi koji danas mahom žene nose kao nasledje za razne matrice,  projekcije i idealizacije trpljenja i pogrešnih izbora. Danas se taj plemeniti lov pretvorio u online dejting arenu, jurnjavu za posedovanjem ultimativnog predmeta želje ili u neke nezdrave odnose.  Erih From kaže da treba razlikovati želju za posedovanjem (to have) i želju za bivstovanjem (to be). Ako stvaraš iz čistog postojanja lepota je spontano osmišljavanje čežnje. Postojanje je opravdano tom čežnjom i verom u život. Otvaranje svetu, rasipno poverenje u svet po cenu toga da nekad i izgubiš nešto od toga svetla, ili se zezneš i veruješ nekom ko te iskoristi, da gladne duhove takoreći pustiš u kuću. Da se svesno i bez kalkulacija imaš apriori veru u ljude. To nije laka pozicija. Pogotovo u muzičkom biznisu. Da ne kažem da kod nas ispadaš budala ili naivan.  Ljudima nije jasno da je to svesna odluka, ne slabost koju treba iskoristiti. Ne treba srljati željom, ne biti gramziv i posesivan, to je senka želje.  Što bi reko Itan Hok “The one who loves always wins”. Ta spremnost da verujemo u nešto što možda ne postoji, ali može da postane je upravo onaj skok bez padobrana, rizik bez pokrića. Bez njega ne postoji autentičan susret što je dogadjaj u ljubavi koliko i umetnosti. Zato AI i dejting epovi to ne postižu. Ne možeš naći formulu za autentičnost, to je oksimoron, svako ko vam prodaje neki recept za uspeh na taj način mlati prazni slamu, čak i ako ima više folovera od vas. Ali treba paziti na koji način se odnosimo prema želji i na koji način je hranimo. Ima onaj Kolridžov izraz u teoriji književnosti willing suspension of disbelief što znači da kad konzumiramo umetnost uslov da na nas deluje je da privremeno pristanemo da poverujemo u ono što znamo da nije stvarno (to se isto dešava u ljubavi). To ne znači živeti u Diznilendu. Treba razdvojiti fantaziju u umetnosti od one u životu, koliko je moguće. Očuvati tu želju da je ljudi ne izobliče. I uživati u rasipnosti, imati smisla za humor, zamisliti sebe u sit-komu. Neke od emocija koje nikom ne bismo priznali, za koje ni ne znamo odakle dolaze pokreće upravo muzika. Zato je muzika tako zavodljiva, uvuče ti se pod kožu i ruši sve zidove. Ta želja za stapanjem sa svetom, budno sanjanje, trezni delirijum. Umetnost  je izraz te želje i samim tim već pobeda nad njom. Kada napišete pesmu o nekom toksičnom bivšem ili bivšoj vi ste već pobedili. Pevanje je uvek bio melem za slomljeno srce, uvek će biti. Kako AI da peva sevdah? To je ta maternja melodija duše koja ne može da se izmanipuliše ili iskalkuliše.

Kako izgleda tvoj proces pisanja, da li pesma prvo nastane iz gitare, ritma, slike, rečenice ili iz atmosfere koju dugo nosiš u sebi?

Nema pravila, bezbroj me stvari može inspirisati. Nije to toliko nalet inspiracije, već je jedan način doživljavanja stvarnosti koji se samo oštri. To se vremenom kao mišić razvija, ali ja sam uvek imala te momente, kao dete bih pisala pesme o izlasku sunca i trčala ulicom ushićena od prelivanja boja rano ujutro u pidžami. Vremenom, ako se to neguje to postaje modus bivanja pre nego neki romantičarski izliv. Naćuljite uši, otvorite oči, raširite ruke i krenete. Nekad me inspirše zvuk kucanja čaše, ćućorenje ptica koje usred noći snimam sa prozora, neka reč, senka. Naravno posle se sve to pažljivo slaže u zavisnosti od medija. Mnoge ostaju kao uhvaćene ideje u letu. Upravo sam u Berlinu snimala ulične muzičare i razmišljam da napravim neku kompilaciju. Imam raznih idea zavisi od trenutka. Lovim lepotu. Sve može biti inspiracija ako vidiš stvari kroz razigran pogled. 

Regionalna nezavisna scena često opstaje zahvaljujući upornosti, prijateljstvima, malim izdavačima i koncertima koji se prave iz ljubavi. Gde ti danas vidiš svoje mesto u toj sceni?

E pa to je to, upravo tako. Ja uvek kažem – sve što sam uradila ne bi bilo moguće bez čitave ekipe ljudi, prijatelja,familije, dobrih duša, ljudi koji često bez honorara i uz velike napore omogućavaju muzičarima da snime spotove, sviraju, putuju. Zvuči kao kliše ali to je spas umetnika danas. Takodje, danas je u muzičkoj industriji iscrpljujuće da sve radiš potpuno sam, toliko se stvari traže od muzičara da radi: od bukinga, stvaranja videa, objava na socijalnim mrežama, logistike, marketinga, promocije, dizajn merch-a, lista je beskrajna. Da nije ljudi koji uskaču da pomognu ne bih nikad sve uspela da postignem i duboko sam im zahvalna. Jako je bitno da te umetničke mreže postoje i rastu. Ima tu nekih gorkih iskustava, ljudi se ponekad izgube u ego tripu, pa se onda oseća predatorska atmosfera. Ali kada nije tako, u tome je cela čar muzike, magija sadejstva sila. Poslednje utočište u borbi protiv opšte eksploatacije i ultimatuma koji vlada da je krajnji cilj profesionalnog bavljenja muzikom profit po svaku cenu. Jeste profit ok, ali nije samo profit i ako je to dominantna misao tvog rada, već si izgubljen. To je taj maglovit medjuprostor izmedju biznisa i ljubavi prema umetnosti. Jer kako unovčiti svoju dušu? Kako se cenkati za svoju muziku i da li? Mnogi muzičari odustaju od te igre koja je u startu nameštena protiv tebe. Ja se trudim da se igram tim formama na način koji je autentičan za mene, a ipak komunicira dovoljno jasno sa publikom. U cenkanju nikad nisam bila dobra, ali eto Slobodan Tišma, jedan od mojih književnih i muzičkih idola,  me je pre mog koncerta u Novom Sadu utešio da je oduvek bilo degute zaradjivati od muzike. 

Ako je HAWAII album o bekstvu, snu i potrazi za domom, šta bi volela da slušaoci pronađu kada uđu u taj prostor?

To će morati sami da otkriju –  ako se usude da udju. Nije preporučeno za one što vole da se brčkaju u plićaku.

Pratite i podržite Anin rad:

• Instagram: ana_avramov
• YouTube: @anaavramov9860
• TikTok: @anaa6510
• Facebook: anaavramovofficial
• SoundCloud: in-absentias

Photo credit: Staša Bukumirović, Miloš Bojović, Ana Melentijević