Dvadeset pet godina Nagrade „Dimitrije Bašičević Mangelos“
Mapa scene koja nikada nije prestala da preispituje sebe
Kako izgleda četvrt veka savremene umetnosti kada se ne posmatra kroz hronologiju izložbi, institucija i umetničkih pravaca, već kroz dvadeset pet pojedinačnih umetničkih glasova?
Odgovor pokušava da ponudi izložba „25 godina Nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos“, koja će od 4. do 30. septembra biti predstavljena u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti i prostoru kluba Akademije u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Kustosi izložbe su Ivana Bašičević Antić i Miroslav Karić, a pred publikom će se naći po jedan rad svakog dosadašnjeg dobitnika i dobitnice Nagrade.
Dvadeset pet radova neće pokušati da ispriča jednu priču o savremenoj umetnosti u Srbiji. Upravo suprotno. Pokazaće koliko različitih odgovora može postojati na pitanje šta znači stvarati umetnost koja odbija da ostane unutar poznatih granica medija, jezika i mišljenja.
Posmatrani pojedinačno, radovi govore o svojim autorima, vremenu i idejama iz kojih su nastali. Kada se okupe na jednom mestu, počinju da formiraju nešto drugo, svojevrsnu mapu scene koja se tokom prethodne dve i po decenije neprestano menjala, širila i preispitivala sopstvena pravila.
Nagrada kao mnogo više od jednog imena godišnje
Kada govorimo o umetničkim nagradama, lako ih je svesti na nekoliko poznatih elemenata. Konkurs, finalisti, odluka žirija, ime pobednika i fotografija sa dodele. Nakon toga dolazi sledeća godina i čitav proces počinje ponovo.
Nagrada „Dimitrije Bašičević Mangelos“ tokom 25 godina izgradila je znatno složeniji sistem.
Dobitnik ili dobitnica jeste najvidljiviji rezultat svakog godišnjeg ciklusa, ali iza njega postoji mnogo šira infrastruktura. Tu su izložbe finalista, rad žirija, produkcija novih umetničkih dela, međunarodne veze, rezidencijalni programi, saradnja kustosa, kritičara i institucija, a poslednjih godina i intenzivan mentorski rad sa finalistima.
Zbog toga jubilej nije samo prilika da se podsetimo ko je sve tokom prethodnih godina osvojio priznanje. To je i mogućnost da se sagleda šta je jedan kontinuirani program značio za razvoj savremene vizuelne scene u zemlji.
Kustosi izložbe upravo taj legat stavljaju u centar pažnje, ističući da su dobitnici samo njegov najvidljiviji deo. Svake godine izložba finalista funkcionisala je kao svojevrsni presek aktuelnih kretanja, mesto na kojem se moglo videti kojim se pitanjima bave mlađi umetnici, koje medije koriste i na koji način odgovaraju na društveni i kulturni trenutak.
Umetnička nagrada tako prestaje da bude samo priznanje za već urađeno.
Postaje prostor u kojem se novi rad tek omogućava.
Dvadeset pet umetničkih glasova
Na jubilejnoj izložbi biće predstavljeni Vladimir Nikolić, Milica Ružičić, Milena Putnik, Siniša Ilić, Katarina Zdjelar, Ivan Petrović, Ivana Smiljanić, Dušica Dražić, Marina Marković, Slobodan Stošić, Saša Tkačenko, Nataša Kokić, Marko Marković, Nina Simonović, Jelena Mijić, Nadežda Kirćanski, Katarina Petrović, Žarko Aleksić, Jelena Micić, Pavle Banović, Sanja Anđelković, Igor Šiler, Nemanja Milenković i Jovana Blagojević.
Njihove prakse međusobno se razlikuju, kao što se razlikuju i generacije, društvene okolnosti i umetničke teme kroz koje su prolazili.
Upravo zbog toga izložba nije zamišljena kao potraga za jedinstvenim stilom koji bi mogao da se nazove „Mangelos generacijom“.
Takav stil ne postoji.
Ono što povezuje autore mnogo je zanimljivije od zajedničke estetike. To je spremnost da se umetnički rad posmatra kao prostor kritičkog mišljenja i eksperimenta, a ne samo kao proizvod koji treba da zadovolji unapred određena očekivanja.
Tokom 25 godina menjali su se mediji, tehnologije i teme. Video rad je dobio potpuno drugačiju dostupnost. Internet je promenio način na koji umetnici predstavljaju sebe i komuniciraju sa publikom. Politički i društveni kontekst Srbije prošao je kroz niz transformacija. Međunarodna umetnička scena postala je povezanija, ali i konkurentnija.
Umetnici su sve to beležili, komentarisali, odbijali ili pretvarali u sopstveni materijal.
Zbog toga dvadeset pet radova istovremeno predstavljaju i dvadeset pet fragmenata jedne mnogo veće istorije.
Ko je bio Mangelos
Nagrada nosi ime Dimitrija Bašičevića Mangelosa, umetnika i istoričara umetnosti koji zauzima posebno mesto u istoriji konceptualnih umetničkih praksi na prostoru bivše Jugoslavije.
Upravo to ime daje programu dodatnu simboličku težinu.
Mangelos je pripadao autorima koji su umetnost razumeli kao polje mišljenja. Njegova praksa nije počivala na potrebi da umetničko delo samo bude lepo ili vizuelno dopadljivo. Tekst, jezik, ideja, sistem i negacija tradicionalnog umetničkog predmeta postali su ravnopravni materijali stvaranja.
Zato je logično da nagrada koja nosi njegovo ime ne traži samo tehničku virtuoznost.
Ona prepoznaje umetnički rad koji poseduje kontinuitet, kritičku poziciju i sposobnost da razvije sopstveni sistem mišljenja.
Drugim rečima, nije dovoljno napraviti dobar pojedinačni rad.
Važno je pokazati da iza njega postoji umetnička praksa.
Od 2002. do danas
Nagrada je osnovana 2002. godine na inicijativu Centra za savremenu umetnost u Beogradu i organizacije The Foundation for Civil Society iz Njujorka.
Tokom godina menjala se njena organizaciona struktura. Nakon Kontekst galerije i udruženja Dez.org, od 2010. godine program vode Remont, nezavisna umetnička asocijacija iz Beograda, i Fondacija Ilija & Mangelos iz Novog Sada.
Ona je istovremeno deo međunarodne mreže Young Visual Artists Awards, pokrenute tokom devedesetih godina sa namerom da podrži mlade umetnike iz Centralne Evrope i Balkana.
Ovaj međunarodni okvir posebno je važan jer umetnicima iz lokalnih scena omogućava da svoj rad sagledaju izvan neposrednog konteksta.
Mlada umetnica ili umetnik može imati snažnu praksu, ali bez pristupa profesionalnim mrežama, kustosima i institucijama van zemlje često ostaje unutar relativno uskog kruga.
Nagrada pokušava da tu granicu pomeri.
Osam nedelja u Njujorku
Dobitnik ili dobitnica Nagrade ostvaruje pravo na osmonedeljni rezidencijalni i studijski boravak u programu Residency Unlimited u Njujorku.
To nije samo putovanje niti nagrada u klasičnom smislu.
Rezidencija omogućava umetniku da privremeno izađe iz sopstvenog okruženja i uđe u jednu od najintenzivnijih međunarodnih umetničkih scena na svetu. Susreti sa kustosima, umetnicima, galerijama i institucijama mogu otvoriti nove profesionalne veze, ali još važnije, mogu potpuno promeniti način na koji autor razume sopstveni rad.
Umetnost koju poznajemo u Beogradu možda izgleda drugačije kada se predstavi publici u Njujorku.
Neke reference više nisu samorazumljive. Potrebno ih je objasniti. Drugi elementi, koje je umetnik možda smatrao izrazito lokalnim, odjednom dobijaju univerzalno značenje.
Takva promena perspektive često je jednako značajna kao i profesionalno umrežavanje.
Po povratku se organizuju prezentacija rezidencijalnog iskustva i samostalna izložba ili produkcija novog rada, čime se međunarodno iskustvo ponovo vraća u lokalnu scenu.
Više od 860 prijava i skoro 2.000 ljudi
Brojevi koji prate 25 godina Nagrade pokazuju koliko se njen uticaj proširio izvan grupe dobitnika.
Tokom četvrt veka na konkurs je pristiglo više od 860 prijava. Kroz program su producirana 94 umetnička rada, dok je skoro 2.000 ljudi na neki način bilo uključeno u njegov mehanizam.
Među njima su kandidati, finalisti, dobitnici, članovi žirija, kustosi, kritičari, saradnici i predstavnici različitih institucija.
Upravo tih skoro dve hiljade ljudi možda najbolje pokazuju da umetnička scena nije samo zbir autora.
Ona postoji zahvaljujući mreži odnosa.
Potrebni su ljudi koji stvaraju radove, ali i oni koji ih izlažu, kritički analiziraju, biraju, dokumentuju, finansiraju, predstavljaju publici i povezuju sa drugim sredinama.
Nagrada tokom 25 godina nije samo birala najbolje umetnike mlađe generacije.
Pomagala je u stvaranju upravo takve mreže.
Žiri kao pogled na trenutak scene
Svake godine prijavljene umetničke prakse vrednuje međunarodni stručni žiri sastavljen od kustosa, istoričara umetnosti i likovnih kritičara iz zemlje i inostranstva.
Kroz program su prolazili predstavnici nekih od najznačajnijih institucija savremene umetnosti na svetu, uključujući profesionalce povezane sa njujorškom MoMA i Gugenhajmovim muzejom.
Ali možda još važnije od prestiža institucija jeste činjenica da se žiri svake godine menja.
Sa njim se menja i pogled.
Ne postoji jedna osoba ili jedna institucija koja tokom decenija određuje šta predstavlja relevantnu umetničku praksu.
Različiti profesionalci donose drugačija iskustva, kriterijume i senzibilitete, zbog čega se izbor finalista može posmatrati i kao razgovor između scene i različitih načina njenog čitanja.
Umetnička vrednost nikada nije potpuno matematički merljiva.
Upravo zato nezavisnost i stručnost procesa postaju presudne.
Šta znači dobiti nagradu pre 35. godine
Nagrada „Mangelos“ namenjena je umetnicima i umetnicama do 35 godina.
To je period profesionalnog razvoja u kojem mnogo toga još nije stabilno.
Umetnik možda već ima nekoliko važnih izložbi, ali još nema dugoročnu institucionalnu podršku. Možda je izgradio prepoznatljiv jezik, ali još pokušava da pronađe način da od svog rada živi. Možda zna u kom smeru želi da se razvija, ali nema resurse da određenu ideju realizuje.
Priznanje u tom trenutku može imati drugačiju težinu nego nagrada koja dolazi nakon već potvrđene karijere.
Ono govori autoru da je njegov rad primećen upravo dok još nastaje.
Istovremeno donosi nešto podjednako važno, vreme.
Vreme za produkciju, razgovor, promenu sredine i koncentraciju na sopstvenu praksu.
U kulturi u kojoj umetnici često paralelno obavljaju više poslova kako bi finansirali sopstveno stvaranje, vreme je možda jedan od najvrednijih resursa koji im se može ponuditi.
Mentorstvo kao nova faza programa
Od 2024. godine finalistima je dostupan i višemesečni mentorski program.
Rad se odvija kroz intenzivne konsultacije sa afirmisanim profesionalcima iz oblasti savremene vizuelne umetnosti, sa ciljem da se autorima pomogne u razvoju i produkciji radova za završnu izložbu.
Ovaj segment menja samu logiku konkursa.
Finalista više nije neko ko samo čeka konačnu odluku žirija.
Period između selekcije i izložbe postaje vreme aktivnog razvoja.
Mentorstvo, naravno, ne bi trebalo da znači da iskusniji profesionalac umetniku govori kakav rad mora da napravi. Njegova vrednost nalazi se u pitanjima.
Zašto baš ovaj medij?
Šta želiš da postigneš?
Da li određeni element zaista pripada radu ili postoji zato što si se navikao na njega?
Kako ideja funkcioniše izvan tvog ličnog konteksta?
Dobar mentor ne daje gotov odgovor.
Pomaže umetniku da preciznije postavi sopstveno pitanje.
Izložba kao vremenska linija bez pravolinijskog vremena
Jubilarna izložba neće publici prikazati 25 godina umetnosti kao jednostavan razvoj od tačke A do tačke B.
Savremena umetnost tako i ne funkcioniše.
Određene teme vraćaju se nakon mnogo godina. Neke prakse koje su nekada izgledale radikalno postanu deo dominantnog jezika. Tehnologija stvara nove mogućnosti, ali i vraća interesovanje za analogne i ručno izrađene forme.
Dvadeset pet radova zato možemo posmatrati kao tačke rasute po vremenu.
Između njih postoje veze koje možda nisu bile očigledne u trenutku nastanka.
Rad autora nagrađenog pre dvadeset godina može neočekivano komunicirati sa praksom umetnice koja je priznanje dobila nedavno.
Upravo to čini ovakvu jubilejnu izložbu zanimljivom.
Ona ne govori samo šta je bilo.
Omogućava da prošlost scene ponovo razgovara sa njenom sadašnjošću.
Čemu danas služi umetnička nagrada
U vremenu brzih slika, društvenih mreža i stalne potrebe za vidljivošću, umetnička karijera lako može početi da liči na niz objava, izložbi i projekata koji moraju neprestano da proizvode pažnju.
Nagrada poput Mangelosa insistira na nečemu sporijem.
Kontinuitetu.
Kritičkom mišljenju.
Razvoju prakse.
Jedan viralni rad nije dovoljan.
Jedna uspešna izložba nije dovoljna.
Ono što se vrednuje jeste način na koji umetnik kroz vreme gradi sopstveni odnos prema svetu i umetnosti.
Upravo zbog toga 25 godina postojanja imaju posebnu težinu.
Nagrada koja traži kontinuitet od umetnika sada može isti kriterijum primeniti i na sebe.
Četvrt veka i pitanje šta sledi
Izložba „25 godina Nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos“ biće otvorena od 4. do 30. septembra u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti i prostoru kluba Akademije u Knez Mihailovoj.
Dvadeset pet umetničkih radova biće dovoljno da se vidi koliko se scena promenila.
Ali neće biti dovoljno da se ona potpuno objasni.
To verovatno nije ni cilj.
Savremena umetnost koja se može lako zaključiti jednom definicijom verovatno više nije naročito savremena.
Mnogo je zanimljivije posmatrati ovih dvadeset pet autora kao dvadeset pet pokušaja da se svet razume drugačije. Neko kroz telo, neko kroz prostor, neko kroz tekst, fotografiju, video, performans ili ideju koja možda uopšte ne može jednostavno da se smesti u jednu disciplinu.
Njih zajedno ne povezuje odgovor.
Povezuje ih potreba da pitanje ostane otvoreno.
Možda je upravo zato najbolji način da se obeleži 25 godina Nagrade koja nosi ime Mangelosa taj da se ne pravi spomenik njenoj prošlosti.
Već prostor u kojem se ponovo može videti koliko umetnost ostaje živa samo dok nastavlja da sumnja, pomera granice i preispituje ono što smo do juče smatrali sigurnim.
Photo credit: Vladimir Nikolić, Bojana Janjić
