Kada film i kultura zaista ne poznaju granice
EU i kreativne karijere
Film možda počinje idejom, scenarijem ili jednim kadrom u glavi autora, ali od ideje do velikog platna vodi dug i skup put. Nekada traje nekoliko godina, nekada čitavu deceniju. Za mlade autore sa Zapadnog Balkana taj put dodatno komplikuju mali nacionalni fondovi, ograničena tržišta i činjenica da kreativna karijera često mora da se gradi mnogo pre nego što od nje može ozbiljno da se živi.
Upravo zato priča o evropskim programima podrške kulturi nije samo priča o fondovima i administraciji. Ona je priča o tome koliko vremena umetnik dobija da razvije ideju, koliko ljudi može da upozna, gde njegov projekat može da otputuje i, na kraju, da li će uopšte dobiti priliku da nastane.
O tim pitanjima govorilo se tokom Sarajevo Film Festivala na panelu „Kultura koja povezuje: evropske mogućnosti za kreativne industrije“, održanom u okviru kampanje „EU sa tobom“. U fokusu razgovora našli su se program Kreativna Evropa, razvoj kreativnih karijera, regionalna saradnja, položaj mladih autora, filmsko finansiranje, ali i tema koju danas gotovo nijedan razgovor o budućnosti kreativnih industrija više ne može da zaobiđe, veštačka inteligencija.
Sedam miliona evra i više od sto projekata u Bosni i Hercegovini
Kreativna Evropa je samo tokom poslednje četiri godine u Bosni i Hercegovini podržala više od sto projekata sa preko sedam miliona evra.
Među njima su Sarajevo Film Festival, Bosansko narodno pozorište u Zenici, Muzej savremene umjetnosti u Banjoj Luci, Centar za kulturu u Trebinju i brojne druge organizacije.
Iza tih brojki, međutim, nalaze se mnogo konkretnije stvari. Predstave koje su mogle da budu producirane, filmovi koji su dobili još jednu fazu razvoja, umetnici koji su upoznali kolege iz drugih zemalja, festivali koji su nastavili da postoje i mladi ljudi koji su prvi put dobili pristup međunarodnom profesionalnom prostoru.
Luiđi Soreka, ambasador Evropske unije u Bosni i Hercegovini, upravo je kulturu izdvojio kao jedno od područja koje prirodno prelazi političke i državne granice.
„Kultura ne poznaje predrasude ni granice“, poručio je na otvaranju panela, navodeći Kreativnu Evropu, Erasmus+ i druge evropske programe kao alate koji pomažu povezivanje i proces evropskih integracija.
Film, muzika, književnost i vizuelna umetnost imaju ono što politički dokumenti teško mogu da postignu. Mogu publici da omoguće da na nekoliko sati svet posmatra iz perspektive nekoga ko govori drugim jezikom, živi u drugoj zemlji ili ima potpuno drugačije iskustvo.
U regionu u kojem su granice tokom istorije često bile mnogo više od običnih linija na karti, takva moć kulture nije mala stvar.
Kreativnost kao jedan od najboljih ambasadora regiona
Soreka je kreativnost opisao kao možda najboljeg ambasadora regiona.
To je ideja koja posebno dobro funkcioniše kada pogledamo savremenu filmsku scenu Zapadnog Balkana. Regionalni filmovi redovno putuju na velike međunarodne festivale, osvajaju nagrade i pronalaze publiku daleko izvan jezika na kojem su nastali.
Ali iza svakog takvog uspeha postoji duga faza razvoja koju publika uglavnom nikada ne vidi.
Film nije samo nekoliko nedelja snimanja.
Pre prve klape mogu proći godine pisanja, prepravljanja scenarija, razvoja projekta, konkurisanja na fondove, traženja koproducenata, razgovora sa televizijama i distributerima, finansijskih konstrukcija i pokušaja da se projekat održi živim dovoljno dugo da jednog dana zaista stigne pred kameru.
U tom periodu autor još nema film.
Ima ideju i račune koje mora da plaća.
Zato evropska podrška kreativnim industrijama ne znači samo finansiranje konačnog proizvoda. Ona može da finansira upravo ono najranjivije vreme između prve ideje i trenutka kada projekat postane dovoljno snažan da opstane.
Filmovima je potreban kiseonik
Reditelj, scenarista i producent iz Crne Gore Ivan Marinović tu razliku opisao je veoma jednostavno.
Evropski programi filmu daju „kiseonik“.
Marinović govori iz iskustva autora koji je radio i u periodu pre nego što je Crna Gora postala članica programa Kreativna Evropa i nakon toga. Prema njegovim rečima, razlika je ogromna upravo zbog vremena koje je potrebno da jedan filmski projekat sazri.
Kada tog vremena nema, projekti se ubrzavaju. Kompromisi postaju češći. Autori ulaze u produkciju pre nego što je scenario potpuno razvijen, jednostavno zato što su se pojavili novac i trenutak koji možda više neće imati.
A vreme razvoja direktno utiče na kvalitet.
Marinović je podsetio i na činjenicu da između dva filma jednog autora ponekad može proći deset ili čak četrnaest godina. To znači da reditelji i scenaristi veliki deo svojih profesionalno najproduktivnijih godina provode pokušavajući da zatvore finansijsku konstrukciju sledećeg projekta.
Mladi autori prve filmove često rade oslanjajući se na entuzijazam i sopstvenu energiju.
Problem nastaje kada nekoliko godina kasnije dođu porodica, finansijske obaveze i potreba za stabilnijim životom.
Ljubav prema filmu tada i dalje postoji.
Samo više nije dovoljno da plati kiriju.
Kreativna karijera mora da postoji i između dva projekta
Upravo je to jedno od pitanja o kojem se u razgovorima o kulturi možda nedovoljno govori.
Kako izgleda život umetnika između dva uspeha?
Vidimo premijeru. Vidimo crveni tepih. Vidimo nagradu. Vidimo novu knjigu, predstavu, film ili izložbu.
Mnogo ređe vidimo godine tokom kojih se sve to priprema.
Programi poput Kreativne Evrope važni su upravo zato što pokušavaju da izgrade infrastrukturu oko umetničkog rada. Ne samo da finansiraju sadržaj, već omogućavaju edukaciju, međunarodne radionice, stipendije, profesionalno povezivanje i pristup ljudima koji mogu da pomognu da projekat pređe u sledeću fazu.
Producentkinja Snežana van Houwelingen, osnivačica produkcijske kuće This and That Productions iz Srbije, tokom panela posebno je govorila o značaju upravo te vrste povezivanja.
Za kreativca je, pored novca, dragocena mogućnost da razmenjuje znanje i iskustva, učestvuje na radionicama i uđe u profesionalne mreže koje ne prestaju da postoje kada se jedan projekat završi.
Ponekad je kontakt napravljen tokom jedne radionice vredniji od novčane podrške koju je projekat u tom trenutku dobio.
Sledeći film možda će nastati upravo zahvaljujući tom poznanstvu.
Problem počinje kada evropska podrška stigne do nacionalnog sistema
Van Houwelingen je tokom razgovora ukazala i na problem koji evropski programi sami ne mogu da reše.
Nacionalne fondove.
Prema njenom mišljenju, zemlje regiona nemaju dovoljno zdrav sistem podrške mladim kreativcima.
To je važna tačka jer evropski fondovi ne postoje u vakuumu. Filmske i kulturne produkcije obično nastaju kroz kombinaciju različitih izvora finansiranja. Nacionalni fondovi, regionalne koprodukcije, evropska sredstva, televizije i privatni partneri često zajedno čine finansijsku konstrukciju jednog projekta.
Ako jedan deo tog sistema ne funkcioniše, ceo proces postaje mnogo komplikovaniji.
Evropska podrška može otvoriti vrata.
Ali neko mora izgraditi hodnik do njih.
Sarajevo Film Festival kao primer kako podrška prerasta u infrastrukturu
Sarajevo Film Festival jedan je od najvidljivijih primera dugoročnog efekta evropske podrške kulturnom sektoru u regionu.
Evropska unija podržava programe kao što su Talent Sarajevo, CineLink Industry Days i inicijative namenjene mladima i izgradnji mira.
Tu se možda najbolje vidi razlika između finansiranja festivala kao događaja i finansiranja razvoja filmske industrije.
Festival traje nekoliko dana.
Industrijski programi mogu uticati na filmove koji će nastajati godinama kasnije.
CineLink je tokom vremena postao mesto na kojem projekti iz regiona pronalaze koproducente, agente prodaje, distributere i druge profesionalce potrebne da bi film izašao iz svoje matične zemlje.
Talent Sarajevo, sa druge strane, mladim autorima pruža priliku da se povežu sa kolegama koji se nalaze na sličnom početku profesionalnog puta.
Pravi rezultat takvih programa ne može se uvek izmeriti odmah.
Možda će dvoje ljudi koji se upoznaju danas napraviti zajednički film za pet godina.
Kulturna infrastruktura upravo tako funkcioniše.
Kreativna Evropa nije rezervisana samo za velike festivale
Panel je okupio novinare, Mlade evropske ambasadore i kreatore sadržaja iz čitavog regiona, a jedna od važnih poruka bila je da Kreativna Evropa nije namenjena samo velikim institucijama i festivalima poput Sarajeva ili Pule.
Programi podrške dostupni su piscima, dizajnerima, glumcima, producentima, organizatorima festivala i različitim kulturnim organizacijama. Podržavaju se koprodukcije, međunarodna saradnja, razvoj projekata i ljudi koji su tek na početku karijere.
To je posebno važno za mlade kreativce koji Evropsku uniju često doživljavaju kao nešto veoma udaljeno, administrativno i komplikovano.
Prvi korak nije nužno imati veliki projekat.
Ponekad je dovoljno pronaći odgovarajući program, radionicu, poziv ili partnera.
Jedna prilika može dovesti do sledeće.
Kada granice postanu manje važne od priče
Kultura u Evropi gotovo prirodno funkcioniše kroz saradnju.
Posebno film.
Mali nacionalni kinematografski sistemi teško mogu sami da finansiraju veliki broj ambicioznih projekata. Zato evropski film već dugo počiva na koprodukcijama.
Film može imati reditelja iz Crne Gore, producenta iz Srbije, novac iz nekoliko evropskih fondova, montažera iz Bosne i Hercegovine i glumce iz još tri zemlje.
Na kraju ga publika ne gleda kao tabelu finansiranja.
Gleda priču.
U tome je možda najjasniji odgovor na pitanje zašto kultura „ne poznaje granice“.
One, naravno, postoje.
Postoje pasoši, budžeti, nacionalne institucije i različiti zakoni.
Ali umetnički proces ima veoma praktičan razlog da ih stalno prelazi.
Potrebni su mu ljudi.
Veštačka inteligencija je stigla i do filmskog seta
Razgovor o kreativnim industrijama 2026. godine teško može proći bez pitanja veštačke inteligencije.
Mlade evropske ambasadore zanimalo je koliko je AI već prisutan u filmskoj industriji i da li predstavlja opasnost za kreativne profesije.
Odgovor sa panela bio je daleko od jednostavne podele na oduševljenje i strah.
Veštačka inteligencija jeste alat.
U pojedinim delovima filmskog procesa već može biti izuzetno korisna, a u nekima postaje gotovo neizbežna. Ali ideja da algoritam jednostavno može da zameni umetničko iskustvo, autorski pogled i znanje reditelja predstavljena je kao previše pojednostavljena.
Kako je tokom razgovora slikovito rečeno, ne postoji tehnologija koja može jednostavno da zameni iskustvo Stivena Spilberga i njegov odnos prema kameri.
Mnogo ozbiljnije pitanje trenutno se nalazi na drugom mestu.
Autorska prava.
Čije je delo kada mašina uči iz tuđih dela?
Snežana van Houwelingen upravo je regulaciju autorskih prava izdvojila kao jedno od najvažnijih pitanja za kreativce u vezi sa veštačkom inteligencijom.
To je debata koja će verovatno obeležiti veliki deo naredne decenije.
Ako AI sistem uči na milionima fotografija, scenarija, knjiga, filmova i ilustracija, pod kojim uslovima su ta dela korišćena?
Da li autor ima pravo da odbije?
Da li treba da bude plaćen?
Gde se završava alat, a počinje autorstvo?
I ko poseduje rezultat?
Za kreativne industrije ta pitanja nisu teorijska.
Odgovori će direktno uticati na to kako će umetnici raditi i od čega će moći da žive.
Tehnologija gotovo sigurno neće nestati.
Zadatak je pronaći sistem u kojem njen razvoj ne podrazumeva da ljudi čiji su radovi omogućili taj razvoj izgube kontrolu nad sopstvenim stvaralaštvom.
Program vredan 2,44 milijarde evra
Kreativna Evropa od 2014. godine podržava projekte usmerene na kulturnu raznolikost, umetničko izražavanje i razvoj ekonomskog potencijala kreativnih industrija.
Za period od 2021. do 2027. godine program raspolaže budžetom od 2,44 milijarde evra.
Strukturiran je kroz tri potprograma: Kultura, MEDIA i Međusektorski program.
Ciljevi obuhvataju podršku evropskoj kulturnoj i jezičkoj raznolikosti, međunarodnoj saradnji, kulturnim i kreativnim sektorima, digitalnim inovacijama, medijskoj pismenosti i pluralističkom medijskom okruženju.
Iza birokratskog jezika tih ciljeva nalazi se jedna prilično jednostavna ideja.
Evropa ne želi da njena kultura zavisi samo od toga šta je trenutno komercijalno najisplativije.
Jer tržište može odlično da pokaže šta ljudi žele da kupe danas.
Mnogo teže može da odluči koje priče treba sačuvati za sutra.
Kultura jeste industrija, ali nije samo industrija
Jedna od važnih poruka panela odnosila se i na ekonomski značaj kreativnog sektora.
Kultura proizvodi radna mesta.
Film angažuje glumce, scenariste i reditelje, ali i vozače, dizajnere, šminkere, montažere, kostimografe, tehničare, ugostitelje i veliki broj drugih profesionalaca.
Festival puni hotele, restorane i lokale.
Muzej privlači turiste.
Koncert pokreće čitav mali ekonomski lanac.
Podrška kulturi zato nije luksuz koji dolazi tek kada se reše „ozbiljniji“ problemi.
Kreativne industrije jesu deo ekonomije.
Ali greška bi bila svesti njihovu vrednost samo na ekonomiju.
Film koji promeni način na koji gledamo neki društveni problem nema vrednost samo zato što je zaposlio filmsku ekipu.
Knjiga nije važna samo zbog broja prodatih primeraka.
Kultura proizvodi nešto što se mnogo teže meri.
Zajedničko iskustvo.
Kreativna karijera ne bi smela da bude test izdržljivosti
Možda je najvažnije pitanje sa sarajevskog panela upravo ono koje se provlačilo između svih tema.
Koliko talenta izgubimo zato što ljudi više nisu mogli da čekaju?
Koliko scenarista odustane pre prvog filma?
Koliko muzičara pronađe stabilniji posao?
Koliko umetnika nikada ne stigne do druge izložbe?
Romantizovanje umetničke borbe veoma je staro. Volimo priče o autorima koji su stvarali bez novca, živeli za umetnost i uspeli uprkos svemu.
Mnogo ređe postavljamo pitanje koliko jednako talentovanih ljudi nije uspelo upravo zato što nisu imali privilegiju da godinama rade bez sigurnih prihoda.
Program podrške ne može da proizvede talenat.
Ali može da spreči da talenat nestane pre nego što dobije priliku.
Film i kultura zaista ne poznaju granice, ali kreativci i dalje poznaju račune
U tome možda leži najbolji zaključak razgovora održanog tokom Sarajevo Film Festivala.
Kultura ima neverovatnu sposobnost da prelazi granice, povezuje ljude i prevodi iskustva iz jedne sredine u drugu.
Ali ljudi koji tu kulturu stvaraju žive u veoma konkretnom svetu.
Potrebni su im vreme, novac, znanje, kontakti i sistemi koji razumeju da se ozbiljno umetničko delo retko razvija preko noći.
Kreativna Evropa jedan je od mehanizama koji taj prostor pokušava da napravi.
Ne rešava sve probleme regionalnih kulturnih sistema. Nacionalni fondovi, autorska prava, uslovi rada i dugoročna održivost kreativnih karijera ostaju velika pitanja.
Ali daje ono što je Ivan Marinović možda najpreciznije opisao jednom rečju.
Kiseonik.
A za dobru ideju ponekad je upravo to razlika između projekta koji ostane zauvek u fioci i filma koji jednog dana putuje svetom.
Photo credit: Sulejman Omerbašić
