Igor Simić vodi „Slavnog Miša“ na Fantoche festival u Švajcarskoj
Miki Maus sreće Jovanku Orleanku
Šta se događa kada jedan od najpoznatijih junaka popularne kulture odjednom postane slobodan? Ne metaforički, već pravno. Kada lik koji je gotovo čitav vek pripadao strogo kontrolisanom korporativnom univerzumu uđe u javni domen i postane dostupan novim tumačenjima, parodijama, preispitivanjima i umetničkim intervencijama?
Igor Simić odgovor traži u petominutnom animiranom filmu „Famous Mouse & Joan of Arc“, odnosno „Slavni Miš i Jovanka Orleanka“, koji će svetsku premijeru imati na 24. Fantoche International Animation Film Festivalu u Badenu, u Švajcarskoj. Film je uvršten u međunarodni takmičarski program festivala koji se održava od 1. do 6. septembra.
Polazna tačka već zvuči kao nešto što je mogao da proizvede algoritam nakon nekoliko neobičnih promptova. Miki Maus doživljava religijsku viziju. Pred njim se pojavljuje Jovanka Orleanka i poverava mu misiju da spase naše duše.
Ali iza apsurda postoji vrlo precizna ideja. Simić spaja dva dela nastala iste 1928. godine, „Parobrod Vili“, koji je svetu doneo jednu od najpoznatijih verzija Mikija Mausa, i „Stradanje Jovanke Orleanke“ Karla Teodora Drejera, jedan od ključnih filmova evropske kinematografije. Oba dela danas se nalaze u javnom domenu.
Miki i Jovanka su, slikovito rečeno, postali slobodni.
A sloboda, kako se ispostavlja, nije naročito jednostavna stvar.
Kada autorska prava isteknu, počinje novi život slike
Ulazak dela u javni domen uglavnom zvuči kao pravna tema koja zanima advokate, arhiviste i istoričare filma. U stvarnosti, takav trenutak može potpuno promeniti kulturni život jednog lika.
Dok traje zaštita autorskih prava, granice njegove upotrebe određuje vlasnik. Kada zaštita istekne, delo postaje dostupno svima. Može biti citirano, menjano, reinterpretirano i uključeno u potpuno nove umetničke kontekste.
Simić je upravo u toj promeni pronašao početak filma.
„Ideja za film mi je pala na pamet kada sam video vest da su ‘Parobrod Vili’, uslovno rečeno profani crtani film, i ‘Stradanje Jovanke Orleanke’, jedan od najvažnijih religijskih filmova, oba ušli u javno vlasništvo. To mi je bila prilika da spojim nespojivo“, objašnjava autor.
Na jednoj strani nalazi se lik koji je postao jedan od najvećih simbola industrije zabave. Na drugoj je Jovanka Orleanka, istorijska i religijska figura čiju je patnju Drejer 1928. pretvorio u jedno od najsnažnijih filmskih iskustava nemog doba.
Jedan je izrastao u globalni proizvod.
Druga je postala mučenica.
Oboje sada pripadaju svima.
To je dovoljno neobična početna tačka da Simić iz nje izgradi čitavu malu filozofsku komediju.
Sloboda kao novi problem za Mikija
U filmu, Slavnom Mišu novostečena sloboda ne dolazi bez posledica. Navikao je na svet gledanosti, popularnosti i zabave, a sada pred sobom ima nešto daleko komplikovanije od osvajanja publike.
Treba da spase duše.
Takva promena zadatka gotovo savršeno funkcioniše kao komentar kulture iz koje je Miki potekao. Savremeni medijski sistem opsednut je pažnjom. Sve se meri pregledima, reakcijama, vremenom zadržavanja publike i sposobnošću da se proizvede sledeći komad sadržaja.
Spasenje je, u tom kontekstu, prilično nezgodan KPI.
Simić upravo kroz tu kontradikciju postavlja pitanje šta se događa kada slika napravljena da zabavlja dobije teret duhovnog značenja. Može li lik koji predstavlja jednu od najuspešnijih mašina popularne kulture odjednom postati prorok? I šta bi uopšte trebalo da propoveda svetu koji je naučio da sve, pa čak i katastrofu, pretvori u sadržaj?
Svet u kojem je sve postalo content
Simić otvoreno kaže da film nastaje iz nelagode prema savremenom internetu i društvenim mrežama.
„Imamo utisak, gledajući internet i društvene mreže, da je sve isprofanisano. Moj cilj je bio, makar u pet minuta, da ukažem da postoji mikronska šansa da se sve popne na nivo čudesnog“, kaže autor.
Možda je upravo ta „mikronska šansa“ ključ filma.
Danas gotovo svaki događaj istovremeno postoji i kao sadržaj. Privatno iskustvo može postati storij. Politička kriza može postati mim. Rat može stati u vertikalni video. Religija, tragedija, smrt, ljubav i apsurd dele isti ekran sa reklamom za patike, receptom i snimkom mačke.
Sve dobija isti format.
Skrol.
Sledeće.
Sledeće.
U takvom sistemu nije lako sačuvati ideju svetog, čudesnog ili čak samo nečega pred čim bi trebalo zastati duže od nekoliko sekundi.
„Slavni Miš i Jovanka Orleanka“ upravo zato pokušava da uradi nešto paradoksalno. Koristi lik koji predstavlja globalnu zabavu kako bi nas podsetio da slika možda još uvek može da znači nešto više od sadržaja.
Kimči, apokalipsa, kobalt i Viktor Vembanjama
Ako ste pomislili da će religijska vizija u filmu doneti očekivanu ikonografiju, Simić vrlo brzo ruši takvu pretpostavku.
Mikijevo otkrovenje sastavljeno je od recepta za kimči, apokalipse, kobalta izvađenog u Kongu i košarkaša Viktora Vembanjame.
Na prvi pogled reč je o potpuno nasumičnom nizu elemenata. Ali upravo tako danas izgleda naše informacijsko okruženje.
Ozbiljne geopolitičke teme stoje pored recepata.
Eksploatacija prirodnih resursa deli ekran sa sportom.
Apokaliptične vesti prekida reklama.
Sve postoji istovremeno, bez hijerarhije koja bi nam jasno rekla šta je važno, a šta trivijalno.
Simićeva vizija zato možda i nije toliko nadrealna koliko je savremena.
A među svim tim elementima posebno mesto ima kobalt.
Kobaltno plava između El Greka i mobilnog telefona
Kobaltno plava boja dominira filmom i nije slučajno izabrana.
Sa jedne strane, predstavlja referencu na klasično slikarstvo El Greka. Sa druge, upućuje na kobalt koji se koristi u savremenim digitalnim uređajima.
Jedna boja tako povezuje istoriju slikarstva, religijsku umetnost, globalnu industriju tehnologije i savremenu potrošnju.
Telefon preko kojeg gledamo beskonačan tok sadržaja nije apstraktan digitalni predmet. Sastavljen je od konkretnih materijala koji moraju biti izvađeni iz zemlje, proizvedeni, transportovani i ugrađeni.
Iza nematerijalnog sveta interneta stoji veoma materijalna stvarnost.
Rudnici.
Rad.
Resursi.
Geopolitika.
U „Slavnom Mišu“ kobalt tako funkcioniše i kao boja nečeg uzvišenog i kao materijal infrastrukture koja nam svakodnevno isporučuje sadržaj.
Čudesno i banalno ponovo završavaju jedno pored drugog.
Film koji je izašao iz filmskog platna
„Famous Mouse & Joan of Arc“ nije izolovan projekat. Film je deo šireg umetničkog istraživanja koje je Igor Simić razvijao kroz izložbe u Frankfurtu i Njujorku.
Tamo je predstavljao ulja na platnu izvedena u kobaltno plavoj boji, sa ramovima gumiranim poput zaštitnih maski za mobilne telefone.
Već taj detalj jasno pokazuje koliko Simića zanima sudar klasičnog umetničkog predmeta i savremenog digitalnog sveta. Platno, jedan od najtradicionalnijih nosača umetničke slike, dobija okvir koji podseća na predmet koji svakodnevno držimo u ruci dok gledamo hiljade slika koje će nestati iz naše pažnje nekoliko sekundi kasnije.
U istom umetničkom univerzumu nastala je i skulptura Mikija Mausa prikazanog na kolenima tokom duhovne vizije.
Ali ni ona nije samo skulptura.
Napravljena je od pčelinjeg voska i ima fitilj.
Može da se zapali.
„Mučeni Miš“ koji može da izgori kao sveća
Naziv skulpture je „Mučeni Miš (Svetlo, a ne fitilj)“.
Ako se fitilj zapali, Miki se postepeno topi poput sveće. Time se duhovna ideja plamena direktno povezuje sa sudbinom Jovanke Orleanke, spaljene na lomači.
To je istovremeno groteskna, komična i neprijatna slika.
Jedan od najpoznatijih likova komercijalne kulture pretvoren je u predmet koji može doslovno da izgori.
Referenca u naslovu dolazi od spisateljice Ani Dilard i ideje da umetnik treba da stvara svetlo, umesto da samo skreće pažnju na sopstveni fitilj.
U vremenu u kojem umetnički rad sve češće mora da bude praćen stalnim samopromovisanjem, prisustvom na mrežama i pretvaranjem autora u sopstveni medijski brend, ta misao dobija dodatnu težinu.
Šta je važnije, delo ili vidljivost autora?
Svetlo ili fitilj?
Igor Simić između filma, umetnosti i video igara
Takvo preplitanje medija nije iznenađenje kada se pogleda Simićeva dosadašnja praksa.
Studirao je filmsku režiju i filozofiju na Columbia University u Njujorku, a njegov rad već godinama prelazi granice između filma, vizuelne umetnosti i interaktivnih medija.
U svetu kratkog filma poznat je po ostvarenju „Melanholični Dron“, dok u industriji video igara radi kao kreativni direktor Demagog Studija. Studio trenutno razvija četvrtu igru smeštenu u isti postapokaliptični univerzum.
U septembru će Simić izlagati i na Bijenalu u Lionu.
Njegova praksa zato deluje kao prirodan proizvod generacije autora za koju film, galerija i video igra više nisu potpuno odvojeni sistemi. Ideja može početi kao kratki film, nastaviti kao skulptura, dobiti oblik slike i zatim se pojaviti u digitalnom prostoru.
Medij se menja.
Opsesija ostaje.
Ko daje glas mišu, a ko svetici
Simić „Famous Mouse & Joan of Arc“ potpisuje kao scenarista, reditelj i producent.
Za animaciju je zadužen Miloslav Ilić, dok je Nikola Stepković art direktor i supervizor animacije. Zvuk potpisuje Shane Berry.
Kasting i snimanje glasova realizovani su u beogradskom Sound Guru Studios, studiju koji je radio na projektima za kompanije i platforme kao što su Disney, Netflix, BBC, Apple TV+ i Google.
Glas Slavnom Mišu pozajmljuje Grayson Matthews, dok Jovanku Orleanku tumači Clémence Legrand.
Kod filma koji traje svega pet minuta, svaki detalj mora brzo da uspostavi svet. Nema vremena za duga objašnjenja niti postepeno upoznavanje sa likovima. Glas, boja, pokret i zvuk moraju gotovo odmah da nam objasne gde smo se našli.
A mesto je, blago rečeno, neobično.
Negde između Diznijevog crtanog filma, Drejerove religijske ekstaze, savremenog interneta, umetničke galerije i apokalipse.
Fantoche kao prirodno mesto za ovakav film
Svetska premijera biće održana u okviru Fantoche International Animation Film Festivala, čije se 24. izdanje održava u Badenu od 1. do 6. septembra.
Film je uvršten u međunarodni takmičarski program.
Za projekat koji animaciju koristi ne samo kao narativnu tehniku već i kao prostor za preispitivanje istorije slike, autorskih prava i savremenih medija, festival posvećen upravo savremenim mogućnostima animiranog filma deluje kao prirodno mesto za prvi susret sa publikom.
I pet minuta može biti sasvim dovoljno ako se u njima nalaze Miki Maus, Jovanka Orleanka, apokalipsa, kimči, kobalt, NBA zvezda, digitalni kapitalizam i pitanje spasenja čovečanstva.
Možda čak i previše.
Kada Miki Maus više nije samo Miki Maus
Najzanimljivija stvar u vezi sa Simićevim filmom možda se krije upravo u tome što ulazak u javni domen menja naše pravo da zamišljamo poznati lik.
Decenijama je Miki Maus bio toliko precizno kontrolisan simbol da je gotovo nemoguće odvojiti ga od kompanije koja ga je stvorila.
Sada barem jedna njegova istorijska verzija može da bude nešto drugo.
Prorok.
Mučenik.
Filozofski problem.
Lik koji kleči pred Jovankom Orleankom i pokušava da shvati šta treba da uradi sa slobodom koju nije tražio.
To je možda i najlepša ironija čitavog projekta.
Lik koji je skoro jedan vek bio simbol vlasništva nad intelektualnom svojinom odjednom postaje materijal za razgovor o slobodi.
A Igor Simić tu slobodu koristi da ga pošalje na verovatno najčudniju misiju njegove karijere.
Ne da zabavi svet.
Ne da pobedi u gledanosti.
Ne čak ni da bude još jedan komad sadržaja.
Već da, makar tokom pet minuta, pokuša da ga spase.
Photo credit: Ksenija Jaredic
