Počinje izbor za Nagradu „Prosvetitelj“ Fondacije Alek Kavčić
Ko zaslužuje glas publike?
Najbolji nastavnici često ne ostavljaju trag samo u dnevniku, ocenama i školskim takmičenjima. Njihov rad mnogo je teže izmeriti. Vidi se godinama kasnije, u učeniku koji je naučio da postavlja pitanja, u detetu koje je prvi put poverovalo da može nešto da razume, u nekome ko je zahvaljujući jednom času pronašao profesiju, interesovanje ili samopouzdanje koje će ga pratiti čitavog života.
Upravo takve priče pokušava da učini vidljivim nastavnička nagrada „Prosvetitelj“, koju dodeljuje Fondacija Alek Kavčić.
Od 1. do 30. septembra javnost može da glasa za jednog od osam polufinalista koji učestvuju u izboru za Nagradu publike. Glasanje se odvija na sajtu Prosvetitelj, gde su predstavljeni kandidati, njihov rad, rezultati i doprinos učenicima, školama i lokalnim zajednicama.
Za razliku od glavne nagrade, o kojoj odlučuje stručni žiri, pobednika ovog izbora odrediće isključivo glasovi građana.
Dobitnik će, uz priznanje namenjeno polufinalistima, dobiti dodatnu novčanu nagradu od 300.000 dinara, a njegovo ili njeno ime biće objavljeno 8. oktobra na svečanoj ceremoniji dodele Nagrade „Prosvetitelj“.
Ali možda je važnije nešto drugo.
Tokom septembra javnost dobija priliku da upozna osam nastavnika i edukatora čiji rad pokazuje da obrazovanje može da izgleda mnogo drugačije od slike učionice, table i lekcije koju treba naučiti do sledećeg časa.
Kada nastavnik postane mnogo više od osobe koja predaje predmet
„Pored odluka stručnog žirija za nagradu Prosvetitelj, Nagrada publike otvara prostor da se javnost uključi u izbor nastavnika čiji rad ostavlja trag u lokalnoj, ali i celokupnoj zajednici“, poručuju iz Fondacije Alek Kavčić.
U toj rečenici nalazi se jedna od važnijih ideja čitave nagrade.
Prosvetni rad se često procenjuje kroz broj časova, planove, programe, ocene i administrativne rezultate. Međutim, ono što veliki nastavnik uradi sa generacijom učenika teško može da stane u tabelu.
Neki đaci će zaboraviti formule.
Neki će zaboraviti godine bitaka.
Neko više neće znati da reprodukuje gramatičko pravilo koje je nekada savršeno znao.
Ali će pamtiti profesora koji mu je pokazao da može da misli samostalno.
Ponekad je upravo to najvažniji rezultat obrazovanja.
Osam ljudi, osam potpuno različitih učionica
Ovogodišnji kandidati za Nagradu publike dolaze iz različitih gradova, škola i disciplina.
Među njima su profesorka književnosti, nastavnik kontrabasa, nastavnica matematike, muzejska edukatorka, nastavnik fizike, nastavnica savremene igre, nastavnica engleskog jezika i profesorka elektrotehnike.
Na prvi pogled, teško je pronaći mnogo zajedničkog između časa kontrabasa, radionice u muzeju savremene umetnosti i projekta iz robotike.
Ali upravo tu leži smisao ovog izbora.
Dobro obrazovanje nema samo jedan oblik.
Može da počne Šekspirom.
Može formulom.
Pokretom.
Eksperimentom.
Robotom.
Muzikom.
Filmom.
Najvažnije je šta se dogodi kada učenik uđe u taj proces.
Anđelka Petrović: Književnost kao vežba mišljenja
Anđelka Petrović, profesorka srpskog jezika i književnosti u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu, učionicu gradi kao prostor dijaloga, kritičkog mišljenja i intelektualne radoznalosti.
To je posebno zanimljivo upravo u Matematičkoj gimnaziji, sredini koju prirodno povezujemo sa egzaktnim naukama i izuzetnim rezultatima iz matematike, fizike i informatike.
Književnost u takvom okruženju ne mora da bude samo predmet iz opšte kulture.
Može da postane mesto na kojem učenici uče kako da argumentuju, sumnjaju, interpretiraju i razumeju perspektivu koja nije njihova.
Petrović je dobitnica Fulbrajtove stipendije za izuzetne nastavnike, kao i stipendije Nobelovog muzeja. Pored rada u učionici, svojim javnim angažmanom doprinosi većoj vidljivosti nastavničke profesije.
A možda je upravo vidljivost jedan od problema sa kojima se najbolji nastavnici suočavaju.
Dobre časove retko ko snima.
Njihovi efekti često ostaju između nekoliko zidova učionice.
Bogdan Živanović: Kontrabas izlazi iz pozadine
Bogdan Živanović predaje kontrabas u Muzičkoj školi „Vatroslav Lisinski“ u Beogradu.
Kontrabas je instrument koji publika često čuje, ali ga ne mora uvek primetiti. On drži temelje ansambla, postavlja dubinu i ritmičku sigurnost, dok se pažnja slušaoca neretko seli prema instrumentima u prvom planu.
Živanović svojim učenicima pokušava da pokaže drugačiju perspektivu.
Njegov pedagoški pristup počiva na visokim umetničkim standardima, individualnom radu i shvatanju muzike kao razmene energije.
Brojne domaće i međunarodne nagrade njegovih učenika svedoče o rezultatima takvog pristupa.
Ali iza svake nagrade nalazi se nešto što publika ne vidi.
Sati ponavljanja.
Greške.
Nesigurnost.
Vraćanje na isti takt.
I nastavnik koji mora da zna kada da insistira, a kada da učeniku ostavi prostor da sam pronađe svoj zvuk.
Danica Utješinović: Matematika kao alat za razumevanje sveta
Za mnoge učenike matematika vrlo rano postane podela.
Postoje oni koji je „razumeju“ i oni koji su uvereni da „nisu za matematiku“.
Danica Utješinović, nastavnica matematike u Osnovnoj školi „Dušan Vukasović Diogen“ u Beogradu, pokušava da izađe iz tog obrasca.
Matematiku predstavlja kao alat za rešavanje problema i razumevanje sveta, a ne samo kao zbir operacija koje treba uspešno izvršiti na kontrolnom zadatku.
Kroz projektnu nastavu, eTwinning saradnju i međunarodne obrazovne inicijative podstiče učenike da razvijaju funkcionalnu pismenost, komunikaciju, radoznalost i samostalnost.
U tom pristupu važan je prelazak sa pitanja „koja je tačna formula“ na pitanje „šta sa ovim znanjem mogu da uradim“.
To je razlika između naučenog gradiva i stvarnog obrazovanja.
Dejana Nešović: Muzej u kojem deca nisu samo posetioci
Dejana Nešović, umetnica i edukatorka iz Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, gotovo dve decenije radi na muzejskoj edukaciji dece.
Kroz program „Deca i muzej“ najmlađima približava savremenu umetnost kroz igru, istraživanje i razgovor.
To je važan posao, posebno kada znamo koliko savremena umetnost može da deluje zatvoreno čak i odrasloj publici.
Detetu je, međutim, moguće ponuditi sasvim drugačiji ulaz.
Ne mora prvo da zna pravac, godinu nastanka ili teorijski okvir.
Može da pita.
Da dodaje značenje.
Da napravi sopstveni rad.
Da se ne plaši „pogrešnog“ odgovora.
Posebno upečatljiv deo programa jeste činjenica da su dečji radovi izlagani ravnopravno sa delima afirmisanih umetnika.
Takav potez detetu šalje važnu poruku.
Tvoje stvaranje zaslužuje prostor.
Dragan Golubović: Fizika koja ne ostaje zarobljena u udžbeniku
Dragan Golubović, nastavnik fizike u Osnovnoj školi „8. oktobar“ u Vlasotincu, povezuje redovnu školsku nastavu sa naučnim projektima, publikacijama, astronomijom, istraživačkim radom i popularizacijom nauke.
Njegovi učenici fiziku ne sreću samo kao sistem formula.
Ona izlazi iz knjige.
Pojavljuje se u eksperimentu.
Na nebu.
U radionici.
U istraživačkom pitanju.
Kroz učešće u evropskim naučnim programima i različitim aktivnostima Golubović približava nauku i učenicima i široj zajednici.
To je naročito važno u trenutku kada se o nauci u javnosti često govori ili kroz senzacionalizam ili kroz komplikovan jezik koji veliki broj ljudi automatski udaljava.
Dobar nastavnik može da pokaže da složeno nije isto što i nedostupno.
Isidora Stanišić: Telo kao prostor znanja
Isidora Stanišić predaje savremenu igru u Baletskoj školi „Lujo Davičo“ u Beogradu i među ljudima je koji su značajno doprineli razvoju obrazovanja iz oblasti savremene igre u Srbiji.
Generacije učenika usmeravala je prema domaćim i međunarodnim plesnim scenama, ali njen pedagoški pristup ne svodi se samo na savladavanje tehnike.
U njegovom središtu nalaze se svest o pokretu, poverenje, odgovornost i dijalog.
Kod plesa znanje ne može ostati apstraktno.
Telo mora da ga razume.
Pokret mora da ga usvoji.
Učenik mora istovremeno da razvija disciplinu i slobodu, tehniku i lični izraz.
Nastavnik se tu nalazi u posebno delikatnoj poziciji, jer ne oblikuje samo izvođača već i odnos mlade osobe prema sopstvenom telu, grešci, granicama i samopouzdanju.
Jelena Stepanović: Kada engleski izađe iz radne sveske
Jelena Stepanović, nastavnica engleskog jezika u Osnovnoj školi „Laza K. Lazarević“ u Šapcu, već više od dve decenije vodi sekciju „Pravimo se Englezi“.
Sam naziv sekcije već govori da se ovde jezik ne uči samo kao skup reči i gramatičkih pravila.
Drama, film, maskenbali, kostimi, scenografija i digitalni alati postaju deo nastavnog procesa.
Učenje jezika pretvara se u situaciju.
Učenici ga koriste da bi nešto napravili, odigrali, istražili ili predstavili.
Takav pristup menja i odnos prema grešci.
Kada dete pokušava da izgovori repliku na sceni, komunikacija postaje važnija od savršeno popunjenog zadatka.
A upravo je to ono zbog čega jezike zapravo učimo.
Da bismo njima nešto uradili.
Marijana Bogdanović: Znanje koje mora da proradi u stvarnom svetu
Marijana Bogdanović, profesorka elektrotehničke grupe predmeta u Srednjoj tehničkoj školi u Somboru, posebno insistira na praktičnoj primeni znanja.
Robotika, mentorski projekti, izrada nastavnih sredstava i stručna takmičenja deo su njenog rada sa učenicima.
Kod tehničkih disciplina postoji jednostavan test.
Nešto na kraju mora da radi.
Teorijsko znanje mora da postane sistem, uređaj, kod ili rešenje konkretnog problema.
Ali njen rad pokazuje i drugi aspekt nastavničkog poziva.
Bivši učenici nastavljaju da sarađuju sa školom.
Takav odnos teško može da se proizvede nastavnim planom.
On se gradi poverenjem.
Kada učenik nakon završetka škole želi da se vrati, pomogne ili prenese znanje sledećoj generaciji, obrazovna zajednica dobija kontinuitet koji prevazilazi jednu školsku godinu.
Šta zapravo biramo kada glasamo za nastavnika?
Nemoguće je potpuno objektivno uporediti ovih osam kandidata.
Kako porediti fiziku i savremeni ples?
Književnost i elektrotehniku?
Muzejsku edukaciju i kontrabas?
Možda i ne treba.
Nagrada publike nije test koji treba da utvrdi koji je predmet važniji.
Ona je prilika da građani pročitaju osam priča i prepoznaju vrednost koja im je najbliža.
Neko će glasati za nastavnika koji ga podseća na profesora iz sopstvenog detinjstva.
Neko za metod rada za koji želi da ga njegovo dete iskusi.
Neko za kandidata iz svoje sredine.
Neko za ideju obrazovanja koju smatra najvažnijom.
Čak i ako se svi ti glasovi podele, jedna stvar ostaje zajednička.
Nastavnici postaju tema javnog razgovora.
Zašto je važno govoriti o dobrim nastavnicima
O obrazovanju najčešće govorimo kada postoji problem.
Štrajk.
Loši rezultati.
Nedostatak nastavnika.
Nasilje.
Promena programa.
Plate.
Administracija.
Sve su to ozbiljne teme i ne treba ih izbegavati.
Ali ako javni razgovor o prosveti ostane isključivo razgovor o krizi, lako zaboravljamo da unutar istog sistema svakodnevno postoje ljudi koji prave izuzetne stvari.
To ne znači romantizovati njihov položaj niti očekivati da individualna posvećenost popravi sve sistemske probleme.
Naprotiv.
Društvo koje prepoznaje kvalitetnog nastavnika lakše razume i zašto ta profesija zaslužuje ozbiljan status, podršku i uslove za rad.
Ugled profesije ne gradi se samo lepim rečenicama o tome koliko su nastavnici važni.
Gradi se tako što njihove rezultate zaista primećujemo.
Jedan nastavnik može promeniti tok nečijeg života
Skoro svako može da se seti makar jednog nastavnika.
Nekada se ne sećamo ni gradiva koje je predavao.
Pamtimo njegovu rečenicu.
Način na koji je reagovao kada smo pogrešili.
Čas zbog kojeg smo nešto prvi put shvatili.
Trenutak kada je očekivao više od nas nego što smo sami očekivali.
Obrazovanje je puno upravo takvih malih trenutaka čije posledice nisu odmah vidljive.
Zato je profesiju nastavnika teško svesti na godišnju statistiku.
Uticaj može da se pokaže tek posle deset godina.
Neko će postati fizičar zato što mu je nastavnik jednom pokazao Saturn kroz teleskop.
Neko će se baviti književnošću zato što je na jednom času prvi put mogao slobodno da kaže šta misli o knjizi.
Neko će prestati da se plaši matematike.
Neko će prvi put stati na scenu.
Neko će napraviti robota.
Neko će u muzeju shvatiti da umetnost nije nešto što pripada samo odraslima i stručnjacima.
Glasanje traje do kraja septembra
Javno glasanje za Nagradu publike nastavničke nagrade „Prosvetitelj“ traje od 1. do 30. septembra na sajtu Prosvetitelj.
Publika može da se upozna sa biografijama i radom svih osam kandidata, a pobednika će odlučiti isključivo broj glasova.
Ime dobitnika biće saopšteno 8. oktobra na svečanoj ceremoniji dodele nagrade.
Pored priznanja koje dobijaju polufinalisti, laureatu Nagrade publike pripada i dodatnih 300.000 dinara.
Fondacija Alek Kavčić ustanovila je „Prosvetitelja“ sa namerom da afirmiše izuzetne vaspitače, učitelje, nastavnike i instruktore i poveća društvenu vidljivost ljudi koji obrazovanje menjaju svojim znanjem, radom i ličnim primerom.
Možda nijedna nagrada ne može precizno da izmeri koliko je dobar nastavnik promenio živote svojih učenika.
Ali može da uradi nešto drugo.
Može da učini da se njegovo ime čuje izvan učionice.
Ovog septembra publika dobija priliku da odluči čiju priču želi posebno da istakne.
Photo credit: Promo
