„U vrtu moja ruka pušta koren“ u Veneciji
Kada porodica prestane da bude nešto što se podrazumeva
Porodicu često zamišljamo kao nešto što već postoji.
Kao strukturu u koju ulazimo rođenjem, ljubavlju ili brakom. Kao prostor koji bi trebalo da bude stabilan čak i onda kada sve oko njega prestane da bude.
Ali šta ako porodica zapravo nikada nije završena?
Šta ako je svakodnevno ponovo gradimo, pregovaramo, menjamo i pokušavamo da je prilagodimo ljudima koji smo postali?
Upravo oko tih pitanja kreće se debitantski dugometražni film Borisa Hadžije iz Srbije i Hode Taheri iz Irana „U vrtu moja ruka pušta koren“, koji je svetsku premijeru imao u takmičarskom programu Giornate degli Autori, u okviru 83. Međunarodnog filmskog festivala u Veneciji.
Film je pred venecijansku publiku doneo izrazito intimnu priču, ali pitanja koja otvara veoma brzo prevazilaze dvoje ljudi u njenom centru.
Porodica.
Identitet.
Migracija.
Queer iskustvo.
Granice između dokumentarnog i igranog.
I ono možda najteže pitanje.
Kako ostati zajedno dok se sve oko nas menja?
Venecija kao prvi veliki susret sa publikom
Nakon svetske premijere Boris Hadžija izjavio je da je sala bila puna i da je publika veoma dobro reagovala na film.
Posebno je zanimljivo to što se već iz pitanja nakon projekcije moglo videti šta je publiku najviše zaokupilo.
Razgovaralo se o porodici, identitetu, migraciji, queer porodici i načinu na koji film briše granicu između dokumentarnog i igranog.
To možda najbolje govori o tome koliko film odbija jednostavnu kategorizaciju.
„U vrtu moja ruka pušta koren“ ne ostaje samo priča o jednom paru.
Niti samo o ljudima koji pokušavaju da se venčaju.
Niti samo o različitim kulturnim sredinama iz kojih dolaze.
Sve te stvari postoje istovremeno.
Baš kao što postoje u stvarnom životu.
Hadžija je istakao i da bi premijera u Veneciji trebalo da otvori vrata filmu prema drugim međunarodnim festivalima.
Za debitantsko dugometražno ostvarenje teško je zamisliti bolji početak puta.
Hoda i Boris igraju Hodu i Borisa
U centru filma nalaze se Hoda i Boris.
Njih igraju sami autori.
Oni odlučuju da se venčaju i tim povodom okupe svoje porodice u Sremskim Karlovcima.
Već ta odluka otvara veoma zanimljiv prostor.
Autori ne uzimaju samo delove sopstvenih iskustava i pretvaraju ih u fikciju.
Oni ulaze u film svojim imenima.
Svojim telima.
Svojim odnosom.
A zajedno sa njima pred kameru dolaze i članovi njihovih porodica.
Branko Hadžija, Igor Hadžija, Jahandoht Taheri i Hosna Taheri nisu samo glumci koji popunjavaju uloge.
Njihovo prisustvo dodatno komplikuje pitanje šta u filmu pripada stvarnosti, a šta konstrukciji.
To pitanje možda i nije potrebno potpuno rešiti.
Jer život sam po sebi veoma retko dolazi sa jasnom oznakom gde prestaje činjenica, a počinje način na koji je se sećamo.
Film koji porodicu ne posmatra kao gotovu formu
Dok čekaju rođenje prvog deteta, Hoda i Boris počinju da preispituju samu ideju porodice.
Ne kao tradicionalnu jedinicu sa unapred definisanim ulogama.
Nego kao odnos koji se stalno menja.
Distance utiču na njega.
Granice utiču na njega.
Istorija utiče na njega.
Države utiču na njega.
Identitet utiče na njega.
Porodica više nije nešto što se jednostavno „ima“.
Postaje nešto što se radi.
Nešto što zahteva prilagođavanje.
Pregovaranje.
Ponovno određivanje pravila.
Možda upravo zato film deluje toliko savremeno.
Sve više ljudi danas živi između gradova, država, jezika i kulturnih identiteta.
Porodice se formiraju na način koji prethodne generacije možda nisu zamišljale.
A stara pravila više ne daju uvek dovoljne odgovore.
Kada brak nije kraj priče, nego početak pitanja
Tradicionalne priče brak veoma često tretiraju kao završetak.
Dvoje ljudi se pronađu.
Venčaju.
I priča je završena.
Život, naravno, uglavnom počinje baš tamo gde takve priče stanu.
Venčanje ne rešava razlike.
Ne briše strahove.
Ne uklanja geografske distance.
Ne donosi automatski odgovor na pitanje gde ćemo živeti, kome pripadamo, kako ćemo odgajati dete i čiji će jezik postati jezik porodične svakodnevice.
„U vrtu moja ruka pušta koren“ upravo taj trenutak postavlja u centar.
Šta radimo kada smo se već izabrali, ali tek treba da osmislimo kako će taj izbor izgledati u stvarnom svetu?
To pitanje postaje posebno složeno kada porodica nije vezana za samo jednu kulturu.
Tada svaki običan detalj može da dobije dodatni sloj.
Jezik.
Običaj.
Hrana.
Religija.
Mesto života.
Porodična očekivanja.
Čak i najjednostavnija odluka može nositi čitavu istoriju.
Migracija menja više od adrese
Jedna od tema o kojima je venecijanska publika želela da razgovara nakon projekcije bila je migracija.
To nije iznenađenje.
Migracija nikada nije samo promena mesta.
Ona menja odnos prema jeziku.
Porodici.
Domu.
Sećanju.
Vremenu.
Čovek može živeti u jednom gradu, voleti drugi, pripadati trećem i istovremeno osećati da nijedno mesto ne može potpuno da objasni njegov identitet.
Kada se takvi ljudi sretnu i pokušaju da naprave porodicu, njihove geografije se ne brišu.
One počinju da žive zajedno.
„U vrtu moja ruka pušta koren“ upravo tu ideju nosi već u naslovu.
Koren nije samo nešto što nas vezuje za mesto iz kojeg potičemo.
Možemo ga pustiti ponovo.
U novom vrtu.
U drugom jeziku.
Uz drugu osobu.
Ali koren ne raste bez promene.
Lično iskustvo koje postaje političko
Kada film govori o porodici, identitetu, migraciji i queer iskustvu, privatni život veoma brzo postaje političko pitanje.
Koja porodica se smatra „normalnom“?
Ko ima pravo da je definiše?
Koliko država ulazi u privatni prostor?
Koliko tradicija?
Koliko porodice iz kojih dolazimo?
Koliko očekivanja sredine u kojoj živimo?
Ono što dvoje ljudi doživljava kao intimnu odluku veoma često postoji unutar sistema koji tu odluku vrednuje, prihvata ili osporava.
Film to ne mora da pretvara u deklarativnu političku poruku.
Dovoljno je da pokaže život.
Nekada je upravo svakodnevica najbolji dokaz koliko je ono što nazivamo privatnim zapravo povezano sa mnogo većim strukturama.
Gde se završava dokumentarno, a počinje fikcija?
Jedno od pitanja koje je privuklo posebno interesovanje publike u Veneciji jeste odnos dokumentarnog i igranog.
To je potpuno razumljivo.
Autori igraju sebe.
Članovi njihovih porodica pojavljuju se u filmu.
Priča polazi iz intimnog prostora.
A ipak gledamo igrano delo.
Ta granica može biti mnogo zanimljivija kada ostane zamagljena.
Jer ni dokumentarni film nije čista stvarnost.
Kamera uvek bira.
Montaža bira.
Kadar bira.
Igrani film, sa druge strane, može sadržati iskustvo koje je emocionalno potpuno istinito čak i kada se događaj nikada nije dogodio upravo tako.
„U vrtu moja ruka pušta koren“ očigledno koristi prostor između te dve forme.
Ne pokušava samo da odgovori na pitanje šta se zaista dogodilo.
Više ga zanima kako se određeno iskustvo oseća.
Kritika koja savetuje da se film najpre doživi
Prve reakcije međunarodne kritike posebno ističu upravo tu neuhvatljivost.
International Cinephile Society opisuje film kao jedno od zbunjujućih ostvarenja godine, ali tu karakteristiku ne koristi kao zamerku.
Naprotiv.
Prema toj kritici, pokušaj da se film racionalno rastavi i objasni možda promašuje njegovu najveću vrednost.
Film treba doživeti.
Prepustiti se njegovom ritmu.
Njegovoj poeziji.
Načinu na koji slike stvaraju odnose čak i kada likovi ništa ne izgovaraju.
Posebno su izdvojeni precizno komponovani kadrovi u kojima ogledala i fizičke prepreke menjaju naš osećaj bliskosti i distance.
To je veoma zanimljiv vizuelni motiv za film o porodici.
Jer bliskost nije samo pitanje toga koliko su ljudi fizički udaljeni.
Možemo sedeti jedno pored drugog i biti kilometrima daleko.
Možemo živeti u različitim zemljama i ipak ostati duboko povezani.
Kadar tu emocionalnu geografiju može da pokaže pre nego što je likovi uspeju objasniti.
Život kao nešto što ne možemo potpuno kontrolisati
Prema prvim kritikama, film život posmatra kao tok koji se neprestano menja.
To možda najbolje objašnjava njegovu formu.
Ako pričate o ljudima koji pokušavaju da definišu porodicu u svetu migracije, promene i različitih identiteta, možda klasična linearna priča nije ni najprecizniji način da to iskustvo predstavite.
Život retko poštuje urednu dramaturgiju.
Stvari se događaju prerano.
Prekasno.
Ljudi dolaze.
Odlaze.
Menjaju mišljenje.
Promene se dok pokušavamo da ih razumemo.
I možda je zato film koji odbija potpuno objašnjenje bliži iskustvu stvarnog života nego priča u kojoj svako pitanje dobije jasan odgovor.
The Hollywood Reporter i pitanje kako ponovo izmisliti porodicu
The Hollywood Reporter fokus stavlja upravo na odnos Hode i Borisa i njihovu potragu za novim značenjem porodice.
Dok pokušavaju da zasnuju svoj život zajedno, postavlja se pitanje da li postojeće uloge mogu jednostavno da preuzmu ili će morati da ih osmisle iz početka.
I još važnije, mogu li ih promeniti a da pritom ne izgube ono što ih je prvobitno spojilo?
To je veoma precizno pitanje za mnoge savremene odnose.
Promena je neophodna.
Ali svaka promena nosi i strah.
Ako postanemo potpuno drugačiji ljudi, da li ćemo i dalje želeti isti život?
Ako promenimo način na koji razumemo porodicu, da li time nešto gubimo ili konačno pravimo prostor da ona odgovara ljudima koji je stvarno čine?
Film očigledno ne pokušava da zatvori tu dilemu.
I dobro je što je tako.
Sremski Karlovci, Novi Sad, Beograd i Berlin kao porodična geografija
Film je sniman u Sremskim Karlovcima, Novom Sadu, Beogradu i Berlinu.
Već taj spisak lokacija zvuči kao mapa života između različitih prostora.
Sremski Karlovci nose jednu vrstu istorije.
Beograd drugu.
Berlin treću.
Film o porodici koja pokušava da pronađe sopstveni oblik prirodno se kreće kroz više gradova.
Jer dom možda više nije jedna tačka.
Možda je mreža.
Mesto gde su roditelji.
Grad u kojem radimo.
Stan koji delimo sa partnerom.
Zemlja iz koje smo otišli.
Zemlja u koju možda još nismo potpuno stigli.
Takvo iskustvo sve je manje izuzetak, a sve više svakodnevica čitave jedne generacije.
Film napravljen između više zemalja i više filmskih jezika
„U vrtu moja ruka pušta koren“ nastao je kao koprodukcija DFFB, nemačke kuće Cruising, srpske produkcije Naked i američke Mala Production.
Producenti su Maximilian Feldkamp, Čarna Vučinić, Ena Bajraktarević, Hoda Taheri i Boris Hadžija, dok je koproducent Tyler Hill.
Film je podržao i fond Kreativna Evropa MEDIA.
Scenario i režiju zajedno potpisuju Hadžija i Taheri. Direktor fotografije je Vytautas Katkus, za snimanje i dizajn zvuka zadužen je Luka Barajević, scenografiju potpisuje Michael Schindlmaier, kostim Anna Maria Scharf, dok je montažu radio Boris Hadžija.
Iza izrazito intimne priče tako stoji međunarodni filmski tim.
To je zanimljiva paralela sa samim filmom.
Priča pokušava da pronađe zajedništvo između različitih geografija.
I produkcija radi isto.
Debitantski film koji odmah dolazi do Venecije
Za Hadžiju i Taheri „U vrtu moja ruka pušta koren“ predstavlja dugometražni debi.
Činjenica da njegov međunarodni život počinje u takmičarskom programu Giornate degli Autori daje filmu ozbiljnu početnu poziciju.
Ali festivalska premijera sama po sebi nije cilj.
Mnogo je zanimljivije šta se događa nakon nje.
Ako je suditi prema reakcijama publike koje Hadžija opisuje, film već proizvodi ono što bi autorski film trebalo da proizvodi.
Razgovor.
Ne samo procenu da li se nekome dopao.
Nego potrebu da se nakon projekcije govori o sopstvenom iskustvu, porodici, identitetu i načinu na koji razumemo ono što smo videli.
Film tada izlazi iz bioskopske sale.
I nastavlja da postoji među ljudima.
Sledeća stanica biće domaća publika
Nakon Venecije, domaća premijera očekuje se na 32. Festivalu autorskog filma, koji će biti održan od 20. do 27. novembra.
Biće to posebno zanimljiv trenutak.
Film koji je pred međunarodnom publikom otvorio pitanja migracije, porodice i identiteta vratiće se u sredinu čiji je deo i sam oblikovao njegovu priču.
Sremski Karlovci, Novi Sad i Beograd tada više neće biti samo lokacije na ekranu.
Biće mesta koja publika poznaje.
Možda će se zbog toga neke scene čitati drugačije.
Možda će pitanja biti drugačija.
To je lepota festivalskog života filma.
Isti kadar putuje.
Publika se menja.
A sa njom se menja i ono što film znači.
Ruka koja pušta koren
Naslov „U vrtu moja ruka pušta koren“ ostaje možda najlepši ključ za čitav film.
Ruka nije koren.
Nije napravljena da zauvek ostane na jednom mestu.
Ona dodiruje.
Drži.
Pušta.
Gradi.
Odlazi.
A ipak ovde pušta koren.
U toj slici već postoji čitava tenzija filma.
Potreba da pripadamo i potreba da ostanemo slobodni.
Želja da napravimo porodicu i strah da ćemo u njoj izgubiti deo sebe.
Potreba za korenom i život koji nas stalno pomera.
Možda porodica upravo tako i funkcioniše.
Ne kao drvo koje jednom zasadimo i zatim očekujemo da zauvek ostane isto.
Više kao vrt.
Nešto živo.
Nešto što zahteva negu.
Nešto u čemu neke stvari rastu, druge nestaju, a treće se pojave tamo gde ih nismo očekivali.
Film Borisa Hadžije i Hode Taheri svoju prvu veliku publiku pronašao je u Veneciji.
Sledeće će tek dolaziti.
A ako je suditi po prvim razgovorima nakon premijere, „U vrtu moja ruka pušta koren“ mogao bi da bude upravo ona vrsta filma koja se ne završava poslednjim kadrom.
Nego pitanjem koje svako ponese sa sobom.
Šta za mene znači porodica i koliko sam spreman da je iznova zamišljam?
Photo credit: Moris Puccio, Giulia Barini, Antonella Borraccesi
