„Beskonačna svetlost“ Sandre Malić i Stanka Crnobrnje
Kada dve fotografije postanu jedna slika
Šta se događa kada umetničko delo više nema jednog autora, jedan pogled i jedan trenutak nastanka? Kada dve fotografije, snimljene nezavisno jedna od druge, prestanu da postoje kao završene slike i postanu materijal za nešto treće?
Upravo na toj ideji počiva „Beskonačna svetlost“, zajednička izložba multimedijalne umetnice Sandre Malić i reditelja, producenta, scenariste i multimedijalnog umetnika Stanka Crnobrnje, koja će biti otvorena 7. septembra u 19 časova u Galeriji Grafički kolektiv u Beogradu. Pred publikom će se naći više od 300 radova nastalih u okviru njihovog projekta ODA, Original Duo Art, koji dvoje autora razvijaju od 2019. godine.
Posebnost ovih radova nije samo u načinu na koji izgledaju. Nalazi se u načinu na koji nastaju. Dve fotografije, dva pogleda na svet i dva odvojena trenutka spajaju se u novu kompoziciju. Nijedna od početnih slika pritom više nema potpunu kontrolu nad konačnim rezultatom.
Autorstvo postaje razgovor.
Dva pogleda, jedna slika
Umetnost je vekovima vezivana za ideju individualnog autora. Jedna osoba, jedan rukopis, jedna vizija. Sandra Malić i Stanko Crnobrnja polaze iz suprotnog pravca.
Kod njih završni rad nastaje tek kada se dve različite vizuelne informacije susretnu.
Fotografija koju je napravio jedan autor ne mora unapred znati sa kojom će fotografijom drugog biti povezana. Njihovim spajanjem nastaje postfotografski kolaž u kojem početne slike gube deo svog prvobitnog značenja, dok zajedno stvaraju potpuno novi prizor.
Takav postupak zahteva nešto što se u razgovoru o umetnosti često podrazumeva, ali se retko ističe kao stvaralački alat.
Poverenje.
Jedan autor mora da prihvati da će njegov rad biti promenjen intervencijom drugog. Drugi mora da pristupi slici bez potrebe da je potpuno potčini sopstvenom jeziku. Konačni rezultat ne pripada ni jednom ni drugom u potpunosti.
Pripada njihovom susretu.
ODA kao eksperiment zajedničkog autorstva
Sandra Malić i Stanko Crnobrnja projekat ODA pokrenuli su 2019. godine. Od tada su razvili više od 300 unikatnih radova istražujući fotografiju, digitalnu grafiku, kolaž i postfotografiju, ali i samu mogućnost da umetničko delo nastane kao ravnopravan doprinos dve osobe.
Njihove profesionalne biografije pri tome dolaze iz veoma različitih pravaca.
Sandra Malić formirana je kroz skulpturu, primenjenu umetnost, dizajn i različite multimedijalne prakse. Stanko Crnobrnja iza sebe ima višedecenijsko iskustvo filma, televizije, masovnih komunikacija, fotografije i novih medija.
Naizgled je reč o dve prakse koje funkcionišu po različitim pravilima.
Skulptura zahteva odnos prema materijalu, prostoru i dodiru. Film i televizija podrazumevaju vreme, pokret, kadar i montažu. Fotografija zaustavlja trenutak, dok digitalna grafika omogućava njegovo gotovo beskonačno menjanje.
ODA upravo te različitosti ne pokušava da izbriše.
Koristi ih kao osnovu rada.
Fotografija posle fotografije
Sam pojam postfotografije otvara važno pitanje savremene slike. Da li fotografija i dalje predstavlja konačni zapis trenutka ili je samo početni materijal koji može biti menjan, kombinovan, presečen i ponovo sastavljen?
U radovima Sandre Malić i Stanka Crnobrnje fotografija nije kraj procesa.
Ona je njegov početak.
Prvobitna slika ulazi u novu kompoziciju i gubi svoju dokumentarnu sigurnost. Dva realna prizora mogu zajedno proizvesti nešto što nikada nije postojalo pred objektivom. Fotografija tako prestaje da bude dokaz viđenog i postaje sredstvo za konstruisanje mogućeg.
Zanimljivo je da autori istovremeno koriste digitalne mogućnosti, ali insistiraju na veoma tradicionalnom izvoru slike.
Na oku.
Na ruci.
Na prirodi.
Na potrebi čoveka da posmatra svet i da od viđenog napravi nešto novo.
Tehnologija je alat. Pogled ostaje ljudski.
„Beskonačna svetlost“ kao poziv na sporije gledanje
U vremenu u kojem svakodnevno prolazimo kroz stotine fotografija bez mnogo zadržavanja, možda je jedan od najvećih izazova savremene vizuelne umetnosti naterati posmatrača da ponovo zastane.
„Beskonačna svetlost“ upravo to traži od publike.
Ovi radovi nisu zamišljeni kao slike koje treba razumeti u jednom pogledu. Njihovi slojevi otvaraju mogućnost da se prizor čita na različite načine, da se otkrivaju odnosi među elementima i da se sopstveno značenje gradi tek tokom gledanja.
Sandra Malić i Stanko Crnobrnja naglašavaju da delo za njih nije u potpunosti završeno trenutkom kada ga autori proglase završenim. Poslednji deo procesa događa se tek kada se pred njim pojavi publika.
Posmatrač u sliku unosi sopstvena iskustva, asocijacije i sećanja.
Ista kompozicija zato može postojati u desetinama različitih verzija, zavisno od toga ko je posmatra.
Umetničko delo tada više nije samo ono što su autori želeli da kažu.
Postaje i ono što smo mi u njemu uspeli da pronađemo.
Svet koji možda nikada nije postojao
Spajanje dve različite fotografije nosi još jednu zanimljivu mogućnost. Ono stvara prostor koji nije nužno moguće pronaći u stvarnosti.
Svetlost sa jednog mesta može pasti na objekat snimljen potpuno negde drugde. Priroda se može spojiti sa arhitekturom, telo sa pejzažom, organsko sa veštačkim, blisko sa udaljenim.
Digitalni kolaž omogućava da se zakoni realnog prostora privremeno suspenduju.
Ali rezultat ne mora nužno izgledati fantastično.
Najzanimljiviji prizori često nastaju upravo kada nova slika deluje dovoljno poznato da joj poverujemo, a istovremeno dovoljno neobično da znamo da nešto u njoj nije sasvim moguće.
Tu počinje igra posmatranja.
Gde se završava jedna fotografija?
Gde počinje druga?
I da li je to, na kraju, uopšte važno?
Sandra Malić, od skulpture do digitalne slike
Sandra Malić diplomirala je 1999. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Multimedijalna je umetnica, vajarka i dizajnerka, kao i članica ULUPUDS a.
Tokom karijere izlagala je na samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a 2010. godine dobila je Specijalnu plaketu povodom 50 godina Fakulteta primenjenih umetnosti. Srbiju je predstavljala u oblasti skulpture na Međunarodnom bijenalu „Mediteran“ u Splitu.
Njena praksa obuhvatala je i projekte restauracije i konzervacije, uključujući rad na skulpturalnim elementima restauracije italijanskog spomen parka. U Vrnjačkoj Banji učestvovala je u prvoj postavci savremene skulpture, gde je realizovala rad „Glava“.
Paralelno sa umetničkim radom razvijala je i dizajnersku praksu. Osnivačica je brenda SMart, posvećenog unikatnim predmetima od kože, sa kojim je 2016. godine učestvovala kao počasni gost festivala u Minhenu.
Radovi joj se danas nalaze i u međunarodnim privatnim kolekcijama.
Ulazak u projekat ODA otvorio je novo poglavlje njenog stvaralaštva. Materijalnost skulpture i dizajna zamenjuje ili dopunjuje digitalna slika, ali interesovanje za strukturu, formu i odnos elemenata ostaje prisutno.
Stanko Crnobrnja, od televizijskog kadra do postfotografije
Stanko Crnobrnja rođen je 1953. godine u Beogradu. Njegova profesionalna biografija obuhvata televiziju, film, produkciju, scenario, teoriju medija, profesorski rad, publicistiku i vizuelnu umetnost.
Tokom višedecenijske karijere učestvovao je u stvaranju više od 2.000 televizijskih emisija i serija kao reditelj, scenarista i producent, a radio je i na tri igrana filma.
Bio je jedan od stvaralaca i pokretača više televizijskih projekata u Srbiji i Crnoj Gori. Njegov profesionalni put vezan je za televizijske mreže ATLAS, Televiziju IN, Novi 3K, TV Avala i OKK kanal, a u Podgorici je učestvovao i u osnivanju Fakulteta vizuelnih umjetnosti, čiji je bio prvi dekan.
Autor je knjiga „Estetika televizije i novih medija“, „Kako je nastao pokret nesvrstanih“, „Novi mediji i društvene mreže“ i „21. vek“.
Ipak, interesovanje za fotografiju prethodilo je velikom delu njegove televizijske karijere. Prvi umetnički nastup imao je još 1970. godine u galeriji Corcoran u Vašingtonu, gde je predstavio nagrađenu fotografiju „Black is Black“.
Decenijama kasnije fotografiji se vraća iz perspektive sveta koji se radikalno promenio. Fotografija više nije samo hemijski zapis svetlosti na filmu. Postala je digitalna informacija koju je moguće beskonačno transformisati.
Upravo u tom prostoru nastaje njegovo savremeno interesovanje za postfotografiju i digitalnu grafiku.
Kada iskustva iz različitih medija završe u istom kadru
Zajednički rad Malić i Crnobrnje posebno je zanimljiv kada se njihove biografije posmatraju kao dva potpuno različita načina učenja gledanja.
Jedno iskustvo dolazi iz skulpture, predmeta i materijala.
Drugo iz televizije, filma, montaže i kadra.
U ODA projektu oba završavaju na istoj ravni.
Na slici.
Ali iza te slike ostaju tragovi ranijih disciplina. U pojedinim kompozicijama moguće je razmišljati o odnosu masa gotovo kao kod skulpture. U drugim je izražen osećaj kadra ili montažne logike. Negde je ključna tekstura, drugde ritam, kontrast ili sudar dve vizuelne informacije.
Rezultat nije pokušaj da jedno iskustvo pobedi drugo.
Zanimljivost upravo nastaje iz trenja među njima.
Više od 300 mogućih svetova
Obim izložbe dodatno je ambiciozan. Više od 300 unikatnih radova pokazuje da ODA nije nastala kao jedan eksperiment koji je zatim pretvoren u izložbu.
Reč je o procesu koji traje godinama.
Svako novo spajanje fotografija predstavlja novu mogućnost. Neke kombinacije verovatno funkcionišu odmah, druge zahtevaju intervenciju, promenu ili odustajanje. Upravo kroz ponavljanje nastaje jezik.
Posle nekoliko radova postoji postupak.
Posle nekoliko stotina počinje da postoji čitav sistem.
„Beskonačna svetlost“ zato publici pruža priliku da ne posmatra samo pojedinačne slike, već i razvoj jedne zajedničke umetničke prakse.
Kako dva autora kroz godine uče da gledaju zajedno?
Gde se njihove individualne estetike preklapaju?
I da li je nakon dovoljno dugog zajedničkog rada još uopšte moguće precizno utvrditi ko je uneo koji deo konačne slike?
Možda je najbolji znak uspešnog dvojskog autorstva upravo trenutak kada to pitanje izgubi značaj.
Od „Bauka“ do „Beskonačne svetlosti“
ODA projekat već je imao više javnih predstavljanja. Među njima se izdvaja izložba „Bauk kruži Evropom“ iz 2020. godine, dok su Sandra Malić i Stanko Crnobrnja 2023. dobili Plaketu Majske izložbe za rad „Agenda 2030“.
„Beskonačna svetlost“ sada donosi znatno širi pogled na njihov zajednički opus.
Naslov izložbe može se čitati na nekoliko nivoa. Fotografija sama po sebi postoji zahvaljujući svetlosti. Bez nje nema slike. Ali jednom zabeležena svetlost u digitalnom prostoru više nije ograničena samo na trenutak u kojem je fotografija nastala.
Može da bude kopirana.
Promenjena.
Spojena sa drugom.
Ponovo interpretirana.
U tom smislu svetlost zaista dobija neku vrstu drugog, potencijalno beskonačnog života.
Umetnost koja nastaje između dvoje ljudi
Možda najvažnija tema „Beskonačne svetlosti“ ipak nije fotografija.
Nije čak ni digitalni kolaž.
To je saradnja.
Savremena kultura veoma je vezana za individualnost autora, prepoznatljiv stil i potrebu da kreativni rad bude jasno potpisan. ODA uvodi drugačiju logiku.
Autorstvo ovde nije posedovanje.
Ono je pregovaranje.
Davanje sopstvene slike drugoj osobi podrazumeva prihvatanje mogućnosti da će ona postati nešto što nismo mogli da predvidimo. Istovremeno, intervencija u tuđi rad zahteva svest da originalni pogled ne treba uništiti, već sa njim uspostaviti odnos.
Zbog toga je svaki završeni rad istovremeno i mali dokument saradnje.
Dokaz da dve različite ideje ne moraju jedna drugu da ponište kako bi zajedno napravile nešto novo.
„Beskonačna svetlost“ Sandre Malić i Stanka Crnobrnje biće otvorena 7. septembra u 19 časova u Galeriji Grafički kolektiv u Beogradu, a publika će izložbu moći da pogleda do 25. septembra.
Više od 300 radova ponudiće isto toliko mogućnosti za pitanje koje stoji u središtu čitavog projekta: šta se dogodi kada prestanemo da insistiramo na jednom pogledu?
Možda tada, između dve slike, počnemo da vidimo nešto što nijedan autor pojedinačno nije mogao da fotografiše.
Photo credit: Sandra Malic i Stanko Crnobrnja
