Devedeset godina od rođenja Dobrice Erića
Pesnik koji je od zavičaja napravio čitav svet
Postoje pisci koji svoj zavičaj nose kao biografsku činjenicu, a postoje i oni kod kojih zavičaj postane gotovo zaseban književni junak. Kod Dobrice Erića, Gruža nije bila samo mesto rođenja. Bila je jezik, boja, zvuk, pejzaž, uspomena, karakter i nepresušni izvor priča. Šume, livade, ptice, seoska dvorišta, godišnja doba i ljudi koje je sretao postali su deo jednog prepoznatljivog poetskog sveta koji je generacijama čitalaca približavao ideju doma.
Ove godine navršava se devet decenija od rođenja jednog od najprepoznatljivijih pesnika našeg podneblja. Dobrica Erić rođen je 22. avgusta 1936. godine u selu Donja Crnuća, u Gornjoj Gruži, nedaleko od Gornjeg Milanovca. Pisao je poeziju, prozu i dramske tekstove, stvarao za decu i odrasle, bavio se uredničkim i izdavačkim radom, a manje poznat deo njegovog stvaralaštva pripada i likovnoj umetnosti.
Ipak, bez obzira na formu, kroz njegov rad neprestano se vraćalo isto mesto.
Zavičaj.
Ne kao razglednica idealizovanog sela, već kao prostor iz kojeg se posmatra čitav život.
Pesnik rođen među pejzažima svojih budućih stihova
U priči o Dobrici Eriću gotovo simbolično zvuči podatak da je rođen u prirodi, na livadi uz reku Gružu. Kao da je pejzaž koji će decenijama kasnije ispunjavati njegove stihove bio prisutan već u njegovom prvom susretu sa svetom.
Prva četiri razreda škole završio je u Vraćevšnici, a životno iskustvo potom je sticao kroz različite poslove, zanate i umetničke forme. Njegovo obrazovanje nije sledilo klasičnu putanju književne karijere, ali će upravo neposredan kontakt sa životom postati jedna od najvećih prednosti njegovog pisanja.
Erićev svet nije nastajao iz akademske distance.
Nastajao je iz posmatranja.
Iz ritma sela, promene godišnjih doba, ljudskih karaktera, porodičnih odnosa, rada, umora, zaljubljivanja, odrastanja i sitnih radosti koje lako prolaze neprimećeno ako ne postoji neko ko ume da ih pretvori u stih.
Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine. Nakon nje usledilo je više od stotinu knjiga.
Takva bibliografija govori o izuzetnoj produktivnosti, ali broj knjiga sam po sebi nije ono što objašnjava Erićevo mesto u domaćoj kulturi. Mnogo je važnije koliko su njegove reči izašle iz knjiga i nastavile da žive među ljudima.
Šumadija kao književna geografija
Rodno selo, Gruža, Šumadija i Srbija pojavljuju se kao dominantni motivi Erićevog stvaralaštva.
Ali njegovo pisanje o zavičaju nije bilo geografsko nabrajanje.
Pejzaž kod njega poseduje emociju.
Ptice, šume, dolovi, voćnjaci i njive nisu samo scenografija iza ljudskih priča. Oni učestvuju u njima. Priroda ima sopstveni ritam, a čovek svoju puninu pronalazi tek kada nauči da taj ritam prepozna.
Upravo je zbog takvog odnosa prema prirodi Erić rano govorio o temama koje bismo danas povezali sa ekološkom svešću. Ljubav prema rodnom kraju za njega nije značila samo nostalgiju. Podrazumevala je i odgovornost prema prostoru koji nam je poveren.
Ako voliš reku, ne možeš biti ravnodušan prema njenom uništavanju.
Ako pevaš o šumi, moraš primetiti kada je više nema.
Ako selo opisuješ kao deo svog identiteta, njegova sudbina ne može ti biti nevažna.
U tom smislu Erićeva poezija o prirodi danas dobija još jedno čitanje. Ono što je nekada moglo izgledati kao pastoralni motiv sve više zvuči kao upozorenje da odnos između čoveka i prirode nije moguće beskonačno prekidati bez posledica.
Male stvari kao velika književna tema
Dobrica Erić poticao je iz skromne sredine, a upravo je svakodnevica ljudi sličnih onima među kojima je odrastao ostala duboko prisutna u njegovom radu.
Njegova poezija razume vrednost malih stvari.
Porodičnog stola.
Dvorišta.
Razgovora.
Bliskosti.
Detinjstva.
Mirisa zemlje.
Promene vremena.
Radosti koja nije spektakularna i zato se često pokaže trajnijom od velikih događaja.
Idilični prizori porodice i sela u njegovim delima ponekad mogu delovati kao pripadnici nekog jednostavnijeg vremena. Ali iza njihove razigranosti postoji ozbiljna ideja, da vrednost života ne mora uvek biti povezana sa veličinom, statusom ili uspehom.
Erićev čovek često je najpotpuniji upravo onda kada se nalazi među svojim ljudima i u prostoru koji razume.
To je možda jedan od razloga zbog kojeg su njegove pesme toliko lako pronalazile put do čitalaca.
Nisu zahtevale da čovek bude književni stručnjak da bi ih osetio.
Pesnik kojeg su upoznavale generacije dece
Posebno mesto u Erićevom opusu zauzima književnost namenjena deci.
Njegove pesme postale su deo školskih čitanki, lektira, zbornika i antologija, pa je za veliki broj ljudi prvi susret sa Dobricom Erićem došao upravo u učionici.
To je posebna vrsta književne besmrtnosti.
Dete možda ne zna ništa o književnim nagradama, poetikama ili kulturnoj istoriji. Ono jednostavno zapamti stih.
Ponovi ga.
Izgovori ga na priredbi.
Nauči ga napamet.
Godinama kasnije dovoljne su dve ili tri reči da se vrati čitav prizor iz detinjstva.
Malo je autora koji uspeju da istovremeno budu deo književne istorije i nečijeg privatnog sećanja na osnovnu školu.
Dobrica Erić jeste jedan od njih.
Ali Dobrica Erić nije pisao samo za decu
Popularnost njegove poezije za najmlađe ponekad zaklanja širinu ostatka njegovog opusa.
Među delima namenjenim odraslima posebno su poznate patriotske pesme posvećene otadžbini, narodu i istorijskom iskustvu. Međutim, iza tog prepoznatljivog dela stvaralaštva nalazi se i manje istražen korpus lirskih i erotskih pesama.
Upravo taj segment čeka ozbiljnije ponovno čitanje.
Veliki autori često tokom vremena postanu zarobljeni u nekoliko svojih najpoznatijih dela. Javnost ih prepoznaje po onome što je najčešće objavljivano, recitovano ili uvrštavano u školske programe, dok ostatak bibliografije ostaje u senci.
Kod Erića bi ponovno otkrivanje njegove ljubavne i erotske lirike moglo da pokaže autora kompleksnijeg od slike pesnika sela i rodoljublja koja ga najčešće prati.
Jer isti čovek koji ume da posmatra jutro nad Gružom može jednako pažljivo da posmatra ljubav, telo, čežnju i bliskost.
Od poezije do „Devojke iz grada“
Trag Dobrice Erića ne završava se na stranicama njegovih knjiga.
Njegove reči pronašle su put i do popularne muzike. Autor je teksta pesme „Devojka iz grada“, numere koja je tokom vremena postala jedno od prepoznatljivih dela narodne muzike.
Upravo takvi primeri najbolje pokazuju koliko je njegova poetika mogla prirodno da pređe iz književnosti u širu kulturu.
Pesma prestaje da pripada samo autoru kada je publika prisvoji.
Kada se peva decenijama.
Kada ljudi koji možda nikada nisu otvorili zbirku poezije znaju stih.
Granica između pesnika i tekstopisca tada prestaje da bude posebno važna. Ostaje samo sposobnost jezika da se zapamti.
A Erić je tu sposobnost posedovao u izobilju.
Pesnik koji je i crtao
Manje poznata strana Dobrice Erića jeste njegov rad u likovnoj umetnosti.
Crtao je i ilustrovao sopstvene knjige, ali i knjige svojih kolega, prijatelja i savremenika. Njegov specifičan potpis i crtež postali su još jedan kanal kroz koji je oblikovao sopstveni umetnički svet.
To nije neobično kada se posmatra priroda njegovog stvaralaštva.
Erićeve pesme već su izrazito vizuelne.
Čitajući ih, lako zamišljamo pejzaž, čoveka, drvo, kuću ili seoski put. Čini se gotovo logičnim da autor koji svet vidi tako slikovito u jednom trenutku poželi da ga zabeleži i linijom.
Pisac tada ne ilustruje samo tekst.
On pokazuje kako izgleda slika koja je postojala u njegovoj glavi dok je tekst nastajao.
Kulturni krug jedne epohe
Dobrica Erić nije stvarao izolovan od kulturne scene svog vremena.
Kao pisac, urednik, izdavač i aktivan učesnik kulturnog života Srbije sarađivao je i prijateljevao sa brojnim značajnim imenima, među kojima su Duško Radović, Desanka Maksimović, Pero Zubac, Minja Subota, Milić od Mačve i Dragan Lakićević.
Takva imena danas deluju gotovo kao mapa jednog kulturnog perioda.
Pisci, pesnici, slikari, televizijski autori i muzičari kretali su se unutar prostora u kojem je saradnja između različitih umetnosti bila mnogo prirodnija nego što ponekad zamišljamo.
Erićev opus upravo je proizvod takvog sveta.
Poezija može postati pesma.
Pesnik može biti ilustrator.
Književnost za decu može imati jednaku ozbiljnost kao stvaralaštvo namenjeno odraslima.
Umetnost ne mora uvek da zna u koju policu treba da bude smeštena.
Nagrade koje prate jednu dugu karijeru
Tokom života Dobrica Erić dobio je niz važnih književnih i kulturnih priznanja, među kojima su Mlado pokolenje, Goranov venac, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Neven, Oktobarska nagrada i Vukova nagrada.
Proglašen je i zaslužnim građaninom Beograda.
Njegovo ime nastavilo je da živi i u kraju koji je toliko često opevao. Srednja škola u Kniću nosi njegovo ime, dok se u selu Konjuša održava manifestacija „Dobričino praskozorje“.
Poslednjih godina objavljene su i tri monografije posvećene njegovom životu i stvaralaštvu.
Sve to govori da sećanje postoji.
Ali godišnjice uvek otvaraju i važnije pitanje od pukog prisećanja.
Šta radimo sa nasleđem koje smo dobili?
Potreba za novim čitanjem
Devedeseta godišnjica rođenja Dobrice Erića prilika je da se njegov rad ne posmatra samo nostalgično.
Nostalgija je prijatna, ali ume da bude nepravedna prema umetnicima.
Kada nekoga previše vežemo za sopstveno detinjstvo, školsku čitanku ili vreme koje smatramo prošlim, možemo prevideti ono što njegov rad ima da kaže sada.
Erićeva poezija o prirodi danas može biti čitana kroz ekološku perspektivu.
Njegovi stihovi o selu mogu biti posmatrani u trenutku kada sela nestaju, stanovništvo stari i čitavi krajevi ostaju bez ljudi.
Njegovo slavljenje malih životnih radosti može dobiti sasvim novo značenje u kulturi opsednutoj brzinom, produktivnošću i neprestanim dokazivanjem uspeha.
A ljubavni i erotski deo njegovog opusa tek može dobiti pažnju koju zaslužuje.
Veliko delo nije ono koje zauvek ostane isto.
Veliko delo dopušta novim generacijama da mu postavljaju nova pitanja.
Da li je vreme za kapitalno izdanje?
Izdavačka kuća Mascom, koja je još za Erićevog života štitila njegova autorska prava i to danas nastavlja u saradnji sa naslednicima, povodom jubileja ukazala je na potrebu za kapitalnim kritičkim izdanjem njegovih dela.
Ideja dobija posebnu težinu dok se polako približava stogodišnjica pesnikovog rođenja.
Više od stotinu knjiga, poezija za decu i odrasle, proza, drama, tekstovi pesama, ilustracije i manje istraženi delovi opusa predstavljaju dovoljno veliki korpus da ozbiljno sistematizovanje Erićevog stvaralaštva postane važan kulturni posao.
Kritičko izdanje ne bi bilo samo način da mu se oda počast.
Bilo bi alat za buduća čitanja.
Za istraživače.
Za škole.
Za biblioteke.
Za nove pesnike.
I za generaciju koja možda tek treba da otkrije da Dobrica Erić nije samo ime iz čitanke.
Pesnik rodne grude, ali ne samo svoje
Dobrica Erić preminuo je 2019. godine, ali zavičaj koji je gradio stihovima ostao je živ.
Možda je upravo to najzanimljiviji paradoks njegove poezije.
Pisao je o veoma konkretnim mestima, a uspevao da govori ljudima koji nikada nisu videli Gružu.
Pisao je o svom selu, a čitaoci su se sećali svog.
Pisao je o svojim šumama, a svako je mogao da zamisli drvo pod kojim je nekada sedeo.
Pisao je o svojoj kući, porodici i zemlji, ali su njegove najbolje slike prevazilazile geografiju.
Zato pesnik rodne grude nikada nije bio samo pesnik jedne grude.
Devedeset godina nakon njegovog rođenja možda nije najvažnije da Dobricu Erića samo slavimo.
Važnije je da ga ponovo čitamo.
Da pronađemo knjige koje nismo znali.
Da otvorimo pesme koje nisu završile u udžbenicima.
Da upoznamo crteže.
Da otkrijemo ljubavnu liriku.
Da čujemo šta njegove reči znače u vremenu koje izgleda potpuno drugačije od onog u kojem su nastale.
Jer zavičaj o kojem je pisao nije samo selo u Gruži.
To je ono mesto koje čovek nosi sa sobom čak i kada od njega ode.
A Dobrica Erić proveo je čitav stvaralački život pokušavajući da tom mestu pronađe prave reči.
Photo credit: Vladimir Zubac
