Bitef je tamo gde se okupimo
ne:Bitef na 60 scena širom Beograda
Šta ostaje od festivala kada mu oduzmemo veliku salu, institucionalnu strukturu, zvaničnu adresu i uobičajeni festivalski protokol?
Možda upravo ono najvažnije.
Umetnik. Publika. Prostor. Ideja zbog koje su se okupili.
Drugi ne:Bitef polazi upravo od toga. Pod sloganom „Bitef je tamo gde se okupimo“, 20. septembra Beograd će dobiti 60 malih scena raspoređenih širom grada. Od podneva do 18 časova umetnost će izlaziti iz tradicionalnih pozorišnih prostora i ulaziti u nezavisne kulturne centre, knjižare, kafiće, poslastičarnice, stanove i druga mesta koja će na nekoliko sati postati deo jedne velike, rasute pozornice.
Ulaz na svih 60 lokacija biće besplatan, a publika neće dobiti jedan pravac kojim mora da ide. Dobijaće mapu.
Od tog trenutka svako pravi sopstveni ne.
Jedan festival, 60 mogućih ruta
Ideja ovogodišnjeg izdanja gotovo da liči na pozorišnu verziju istraživanja grada.
Svaku od 60 scena kuriraće po jedan lokalni kulturni radnik ili umetnik, nominovan unutar zajednice, koji će predstaviti autora, kolektiv ili delo povezano sa šest decenija istorije Bitefa.
Program neće činiti samo predstave. Najavljeni su posebno osmišljeni performansi, izložbe, radionice, razgovori i susreti sa umetnicima i kulturnim radnicima.
Publika će, prateći mapu i satnicu koja će biti objavljena na sajtu ne, sama odlučivati gde ide, koliko ostaje i šta će propustiti.
A nešto će morati da propusti.
U tome možda leži i deo lepote čitavog koncepta.
Neće postojati jedna idealna verzija festivala koju svi treba da vide. Dvoje ljudi mogu 20. septembra otići na ne i doživeti gotovo potpuno različite festivale.
Jedno može provesti popodne u knjižarama i nezavisnim kulturnim prostorima. Drugo može završiti u nečijem stanu, zatim u kafiću, pa na razgovoru sa umetnikom kojeg godinama prati.
Grad postaje program.
Kretanje između scena postaje njegov deo.
Bitef kao ideja, a ne samo institucija
Ne:Bitef nije nastao iz potrebe da Beograd dobije još jedan pozorišni festival.
Nastao je iz krize Bitefa.
Prvo izdanje održano je u decembru 2025. godine, nakon što zvanično festivalsko izdanje te godine nije realizovano. Deo kulturne scene tada se samoorganizovao oko programa koji je predstavljen kao odgovor na odluke vezane za prethodno predloženu selekciju i spor oko umetničke autonomije festivala.
Organizatori ne te događaje opisuju kao cenzuru i deo šireg pritiska na kulturni sektor. Iz tog konteksta nastala je ideja festivala koji neće pokušati da imitira institucionalni Bitef, već da postavi mnogo temeljnije pitanje.
Kome festival zapravo pripada?
Instituciji koja nosi njegovo ime?
Ljudima koji ga organizuju?
Umetnicima koji na njemu nastupaju?
Gradu koji ga finansira?
Ili publici i kulturnoj zajednici koja ga decenijama održava relevantnim?
Ne:Bitef svoj odgovor daje samim načinom na koji postoji.
Festival je tamo gde se ljudi okupe oko njega.
Šest decenija istorije ne može stati u jednu zgradu
Bitef je tokom svoje istorije bio mnogo više od redovnog termina u kulturnom kalendaru Beograda.
Njegov značaj nastao je iz spremnosti da domaću publiku suočava sa novim pozorišnim jezicima, eksperimentom, političkim teatrom i praksama koje u trenutku kada se pojave često nisu ni jednostavne ni udobne.
Avangarda nije dekoracija koju festival može da stavi na plakat.
Ona podrazumeva rizik.
Ponekad estetski.
Ponekad društveni.
Ponekad institucionalni.
Zbog toga ovogodišnja forma ne:Bitefa ima zanimljivu vezu sa istorijom festivala na koju se poziva.
Umesto da napravi jedan centralni događaj posvećen prošlosti Bitefa, ona tu prošlost razbija na 60 fragmenata i pušta ih kroz grad.
Šezdeset scena za šest decenija.
Šezdeset različitih pogleda na ono što je Bitef bio, šta danas predstavlja i šta bi mogao da bude.
Kada pozorište izađe iz pozorišta
Stan kao scena nije isto što i velika pozorišna sala.
Ni knjižara nije galerija.
Kafić nije festivalski centar.
Poslastičarnica sigurno nije mesto koje prvo zamišljamo kada razmišljamo o međunarodnom teatarskom festivalu.
Upravo zato izbor tih prostora ima smisla.
Pozorištu, u svojoj najosnovnijoj formi, nije potrebna institucija da bi postojalo. Potrebni su neko ko izvodi i neko ko gleda.
Sve između može da se menja.
Kada predstavu iz velike sale premestimo u prostor u kojem publika izvođaču može da vidi svaki pokret lica, menja se i sama priroda gledanja.
Kada razgovor o predstavi smestimo za sto za kojim se inače pije kafa, smanjuje se distanca između umetnika i publike.
Kada nečiji stan postane scena, privatni prostor dobija javnu funkciju.
Ne:Bitef tu jednostavnu pozorišnu činjenicu pretvara u koncept čitavog festivala.
Godina u kojoj se Bitef našao između dve priče
Ovo izdanje događa se u posebno složenom trenutku.
Zvanični Bitef ove godine održava svoje 59. izdanje, ali uz potpuno promenjen program u odnosu na prvobitno predstavljenu selekciju.
Šest od sedam prvobitno najavljenih predstava odustalo je od učešća. Deo umetnika i ansambala svoje odluke javno je povezivao sa solidarnošću prema kolegama u Srbiji i nezadovoljstvom stanjem umetničkih sloboda i načinom na koji je rešavana prošlogodišnja kriza.
Organizatori zvaničnog Bitefa, sa druge strane, nastavili su pripreme festivala sa novom selekcijom.
Ta situacija čini ovogodišnji septembar posebno neobičnim.
Ne postoji samo jedan odgovor na pitanje šta je danas Bitef.
Postoji zvanični festival.
Postoji njegova istorija.
Postoji grupa ljudi koja se okupila oko ne.
Postoji međunarodna scena koja je kroz povlačenja iz programa poslala sopstvene poruke.
I postoji publika koja će na kraju odlučiti gde želi da bude.
Možda je upravo zbog toga slogan „Bitef je tamo gde se okupimo“ mnogo više od dobre festivalske rečenice.
Šta znači solidarnost kada prestane da bude samo reč?
Kulturna scena vrlo često govori o solidarnosti.
Mnogo je zanimljivije videti kako ona izgleda kada nešto košta.
Kada umetnik odbije nastup.
Kada kulturni radnik ustupi prostor.
Kada neko besplatno učestvuje u programu.
Kada publika odluči da se pojavi.
Kada ljudi koji možda nemaju veliku instituciju iza sebe ipak naprave događaj.
Ne:Bitef upravo iz takvih postupaka pokušava da izgradi svoj identitet.
Zato ovogodišnjih 60 lokacija nisu zanimljive samo zbog broja.
Svaka od njih predstavlja nekoga ko je pristao da tog dana postane deo zajedničke mreže.
Festival tako nema jedan centar.
Ima ih 60.
Možda ih zapravo ima i više, jer svaki posetilac koji se kreće između njih postaje veza koja ih spaja.
Bitefovska šetnja kroz grad
Postoji nešto privlačno u ideji da festival gledamo hodajući.
Beograd tada prestaje da bude samo mesto u kojem se program održava i postaje aktivni učesnik.
Od jedne scene do druge postoje ulice, prevoz, razgovori, slučajni susreti i vreme koje provodimo pokušavajući da odlučimo šta ćemo gledati sledeće.
Grad postaje hodnik između predstava.
Publika više ne sedi čitav dan u jednom festivalskom centru.
Kreće se.
Traži.
Ponekad možda zaluta.
Uđe u prostor u koji nikada ranije nije ušla.
Otkrije knjižaru za koju nije znala.
Nezavisni kulturni centar pored kojeg je stotinu puta prošla.
Kafić koji na nekoliko sati postane mesto umetničkog razgovora.
U tom smislu 20. septembar može da funkcioniše kao mali alternativni atlas Beograda.
Ne samo mapa umetnosti.
Mapa mesta na kojima danas još uvek postoji potreba za okupljanjem oko kulture.
U 19 časova grad se ponovo sastavlja
Nakon šest sati rasutog programa, svi putevi trebalo bi da vode prema jednom mestu.
Od 19 časova učesnici i publika okupiće se u Centru za kulturnu dekontaminaciju.
Posle festivala koji je tokom dana namerno razbijen na desetine delova, završnica ponovo okuplja zajednicu u istom prostoru.
Planirani su performans, razgovori i susreti sa domaćim i međunarodnim umetnicima, kao i ljudima koji su tokom različitih perioda bili povezani sa Bitefom.
Tema neće biti samo prošlost.
Biće otvoreno i pitanje budućnosti.
To je možda važnije.
Jer slavljenje istorije institucije ima ograničenu vrednost ako niko ne postavlja pitanje šta sa njom dalje radimo.
Šest decenija tradicije ne garantuje sledeću deceniju.
O njoj se ponovo odlučuje.
Ne:Bitef ne pokušava da sakrije svoju političku poziciju
Bilo bi pogrešno ovaj događaj predstaviti kao neutralan kulturni program.
Ne:Bitef sebe otvoreno definiše kroz otpor, građansku neposlušnost, samoorganizovanje i solidarnost.
Njegovi organizatori aktuelnu situaciju u kulturi opisuju izrazito kritički i svoju akciju posmatraju kao odgovor na ono što smatraju političkim i institucionalnim pritiscima.
Publika može deliti takvu interpretaciju u potpunosti, delimično ili uopšte ne.
Ali ono što festivalu ne:Bitef može da se ospori jeste jasna pozicija.
On ne pokušava da bude samo zamena za program kojeg nema.
Pokušava da pokaže drugačiji model kulturnog organizovanja.
Horizontalan.
Rasut.
Besplatan.
Zasnovan na ljudima i prostorima koji dobrovoljno ulaze u zajedničku priču.
Takav model verovatno ne može, niti treba, trajno da zameni veliku javnu kulturnu instituciju.
Ali može da pokaže šta se događa kada zajednica odluči da ne čeka da institucija reši problem umesto nje.
Prvi ne:Bitef pokazao je da festival može nastati gotovo preko noći
Decembarsko izdanje iz 2025. godine bilo je svojevrstan test te ideje.
Nastalo je u veoma kratkom periodu, kroz samoorganizovanje umetnika, kulturnih radnika, publike i drugih učesnika, uz snažnu podršku dela studentske zajednice.
Ono što je izgledalo kao privremena reakcija sada dobija nastavak.
Drugo izdanje više nije samo odgovor na jedan trenutak.
Počinje da dobija sopstvenu formu.
To je važna promena.
Protestni događaj može da nastane iz revolta.
Festival mora da izgradi program, publiku, ritam i identitet.
Ne:Bitef sada pokušava upravo to.
I čini zanimljiv potez time što ne bira da postane kopija tradicionalnog festivala.
Umesto jedne velike scene bira 60 malih.
Umesto centralizovanog programa bira mrežu.
Umesto jedne publike bira 60 privremenih zajednica koje će se tek uveče ponovo sastati.
Šta uopšte znači čuvati tradiciju avangarde?
Postoji zanimljiv paradoks u svakom festivalu koji traje dovoljno dugo da postane institucija.
Avangarda vremenom postane tradicija.
A tradicija onda mora da pronađe način da ponovo bude avangardna.
Ako Bitefovu istoriju zaista želimo da posmatramo kroz eksperiment, slobodu izražavanja i pomeranje granica, onda njeno čuvanje ne može da znači samo ponavljanje poznatog festivalskog modela.
Ponekad čuvati duh nečega znači promeniti njegov oblik.
Ne:Bitef upravo na tome gradi svoju legitimaciju.
Ne tvrdi da je institucija.
Sam naziv govori suprotno.
To „ne“ postalo je prostor u kojem se postavlja pitanje šta sve Bitef može da bude kada više nije vezan isključivo za svoje tradicionalne strukture.
Odgovor ćemo 20. septembra tražiti na 60 adresa.
Festival možda počinje tek kada se neko pojavi
Možemo nacrtati mapu.
Napraviti program.
Pozvati umetnike.
Otvoriti prostor.
Ali nijedan od tih elemenata sam po sebi ne pravi festival.
Potreban je neko sa druge strane.
Neko ko će doći.
Sesti.
Gledati.
Postaviti pitanje.
Preći sa jedne lokacije na drugu.
Sresti nekoga.
Ostati duže nego što je planirao.
U tom smislu slogan drugog ne:Bitefa možda je i njegova najpreciznija definicija.
„Bitef je tamo gde se okupimo.“
Dvadesetog septembra to neće biti samo jedna sala niti jedna adresa u Beogradu. Biće stanovi, knjižare, kulturni centri, kafići, poslastičarnice i drugi prostori koje će umetnost privremeno povezati u jednu mrežu.
U 19 časova ta mreža će se sastati u Centru za kulturnu dekontaminaciju.
A između podneva i tog trenutka, svako će napraviti svoju verziju festivala.
Možda će se baš u toj rasutosti najbolje videti šta je ostalo posle šest decenija Bitefa.
Ne samo predstave, nagrade, selekcije i istorijski programi.
Već navika da se ljudi okupe kada veruju da umetnost još uvek ima nešto važno da kaže.
Photo credit: Nata Korenovskaia
