Festival autorskog filma otvara Zlatna palma
„Fjord“ Kristijana Munđijua stiže u Beograd
Postoje filmovi koji se završe kada se upale svetla u bioskopskoj sali. I postoje oni drugi, zbog kojih razgovor zapravo počinje tek kada izađemo na ulicu.
Festival autorskog filma već više od tri decenije bira upravo takve filmove.
Njegovo 32. izdanje biće održano od 20. do 27. novembra, a ovogodišnji FAF otvoriće jedan od najvažnijih evropskih filmova godine. „Fjord“, novo ostvarenje rumunskog reditelja Kristijana Munđijua i dobitnik Zlatne palme na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Kanu, biće prikazan 20. novembra u 19 časova u Velikoj sali mts Dvorane.
Već izbor filma za otvaranje prilično precizno najavljuje kakav razgovor FAF želi da vodi sa svojom publikom.
Porodica. Vera. Vaspitanje. Društvena kontrola. Roditeljska prava. Odgovornost prema detetu. Granica između privatnog života i trenutka u kojem zajednica smatra da ima pravo, ili obavezu, da interveniše.
Munđiju u „Fjordu“ ponovo ulazi upravo tamo gde stvari prestaju da budu jednostavne.
A Festival autorskog filma teško da je mogao da poželi prikladniji početak.
Festival koji već 32 godine veruje publici
Kada je Festival autorskog filma osnovan 1994. godine, njegova uloga u Beogradu bila je drugačija nego danas.
U vremenu mnogo zatvorenijih kulturnih granica FAF je bio svojevrstan prozor prema svetskoj kinematografiji, mesto na kojem je publika mogla da otkrije autore, poetike i filmove do kojih se u redovnoj bioskopskoj distribuciji često teško dolazilo.
Tri decenije kasnije način na koji gledamo film potpuno se promenio.
Imamo streaming platforme. Festivale pratimo gotovo u realnom vremenu. O filmu iz Kana možemo čitati nekoliko minuta nakon premijere. Do kinematografija sa drugog kraja sveta stižemo iz sopstvene dnevne sobe.
Ipak, potreba za festivalom nije nestala.
Možda je samo promenila oblik.
Kada nam je gotovo sve dostupno, problem više nije samo kako pronaći film. Problem je kako među hiljadama naslova pronaći onaj koji vredi pogledati.
Tu festival postaje selektor, vodič i prostor razgovora.
FAF tokom poslednjih godina istovremeno sve snažnije otvara vrata domaćem i regionalnom filmu, kao i novoj generaciji autora, čuvajući ono što mu je od početka bilo važno: ideju da autorski film treba da ima prostor u kojem neće morati da se prilagođava najbezbednijim očekivanjima tržišta.
„Fjord“ počinje kao priča o porodici, a završava mnogo šire
U centru novog Munđijuovog filma nalazi se porodica Georgiju.
Pobožni par povezan sa rumunskim i norveškim poreklom, koji igraju Sebastijan Sten i Renate Reinsve, doseljava se u selo smešteno kraj udaljenog fjorda.
U početku sve izgleda kao mogućnost novog života.
Porodica se zbližava sa komšijama. Njihova deca razvijaju prijateljstvo uprkos razlikama u načinu na koji su vaspitavana i obrazovana. Mala zajednica funkcioniše sve dok se ne pojavi sumnja da se Georgijuovi prema svojoj deci ponašaju na način koji bi mogao da bude problematičan.
Od tog trenutka privatni porodični prostor prestaje da bude privatan.
Počinju sumnje.
Procene.
Osude.
Pitanja.
Zajednica posmatra.
Javnost presuđuje.
A ono što je do tada izgledalo kao razlika u vrednostima postaje sukob oko mnogo ozbiljnijeg pitanja: ko određuje gde se završava pravo roditelja da odgajaju sopstveno dete prema svojim uverenjima?
Ko ima pravo da odlučuje šta je dobro za dete?
To pitanje nema jednostavan odgovor.
Upravo zato je idealno za film Kristijana Munđijua.
Postoje situacije u kojima intervencija društva očigledno štiti dete. Ali postoji i čitava siva zona u kojoj se sudaraju različite kulture, religija, zakoni, porodične tradicije i savremene predstave o roditeljstvu.
Šta je strogo vaspitanje?
Šta je neprihvatljivo ponašanje?
Koliko država sme da ulazi u porodicu?
U kom trenutku mora?
Koliko lako zajednica od zabrinutosti prelazi u osudu?
I šta se događa kada veoma složena privatna situacija dospe pred javnost koja zahteva jednostavnog krivca?
„Fjord“ te dileme smešta u zajednicu u kojoj različiti modeli života postoje veoma blizu jedan drugom.
Baš zato konflikt postaje veći od jedne porodice.
Film počinje da govori o Evropi koja se svakodnevno suočava sa pitanjem koliko različitosti zaista može da prihvati onda kada različitost prestane da bude apstraktna vrednost i postane nešto sa čim živimo vrata do vrata.
Munđiju nikada nije bio zainteresovan za lake presude
Publika koja poznaje filmove Kristijana Munđijua zna da od njega uglavnom ne treba očekivati uredno raspoređene heroje i negativce.
Njegov film često počinje situacijom za koju mislimo da razumemo, a zatim nas primorava da sopstveni zaključak preispitamo nekoliko puta.
To je deo razloga zbog kojeg je postao jedno od ključnih imena savremene rumunske kinematografije.
Munđiju je međunarodni proboj ostvario filmom „4 meseca, 3 nedelje i 2 dana“, koji mu je 2007. doneo Zlatnu palmu u Kanu.
Gotovo dve decenije kasnije „Fjord“ mu je doneo drugu.
Takav rezultat ga svrstava među autore čiji odnos sa Kanom odavno prevazilazi jedan veliki uspeh.
Ali nagrada je možda najmanje zanimljiva ako je posmatramo samo kao trofej.
Važnije je što Munđiju i dalje pravi filmove kojima veliki festival daje najvišu nagradu upravo zato što ne nude publici jednostavan izlaz.
Druga Zlatna palma i povratak u centar evropskog filma
Osvojiti Zlatnu palmu jednom dovoljno je da film i reditelj zauvek postanu deo istorije Kana.
Osvojiti je drugi put nešto je sasvim drugo.
„Fjord“ je Munđijua ponovo doveo na sam vrh jednog od najvažnijih filmskih festivala na svetu i potvrdio da autor koji je bio presudan za međunarodni uspon novog rumunskog filma i dalje ima potrebu da menja perspektivu iz koje posmatra evropsko društvo.
Njegovi filmovi često ulaze u sisteme koje dobro poznajemo.
Porodicu.
Školu.
Religiju.
Institucije.
Male zajednice.
Moral.
A onda pokazuju koliko su njihova pravila nestabilna kada se pred nama pojavi slučaj koji se ne uklapa savršeno ni u jednu unapred pripremljenu kategoriju.
„Fjord“ nastavlja tu liniju.
Ovog puta pitanje nije samo ko je u pravu.
Mnogo je neprijatnije.
Šta ako svaka strana veruje da štiti dete?
Sebastijan Sten i Renate Reinsve u centru sukoba
Dodatnu pažnju filmu donosi glumački par Sebastijan Sten i Renate Reinsve.
Sten je tokom karijere izgradio neobično širok raspon uloga, od velikih holivudskih produkcija do filmova izrazito autorskog senzibiliteta, dok je Renate Reinsve postala jedno od prepoznatljivih lica savremenog evropskog filma.
U „Fjordu“ njihov zadatak nije mali.
Moraju da igraju roditelje koji istovremeno postoje u sopstvenom sistemu vrednosti i pod pogledom zajednice koja taj sistem počinje da dovodi u pitanje.
To znači da svaki postupak može da bude pročitan na dva načina.
Kao briga ili kontrola.
Kao vera ili rigidnost.
Kao roditeljska odgovornost ili prelazak granice.
U toj neizvesnosti film dobija svoju najveću snagu.
Ako nam odmah kaže kome treba da verujemo, dilema nestaje.
Munđiju je zainteresovan upravo za ono što se događa pre konačne presude.
Privatni život u vremenu javnog suda
Postoji još jedan razlog zbog kojeg „Fjord“ deluje kao izrazito savremen film.
Danas je potrebno veoma malo da privatni događaj postane javna stvar.
Jedan snimak.
Jedna objava.
Jedna optužba.
Jedna verzija događaja.
Nakon toga dolazi kolektivno zauzimanje strana.
Često pre nego što znamo šta se zapravo dogodilo.
„Fjord“ se nalazi upravo na mestu susreta intimnog porodičnog problema i spoljnog sveta koji želi odgovor.
To nije samo priča o roditeljstvu.
To je priča o načinu na koji savremene zajednice formiraju sud.
Koliko nam činjenica treba da bismo nekoga osudili?
Koliko smo spremni da prihvatimo vrednosti koje nisu naše?
Postoje li vrednosti koje ne treba tolerisati?
Ko određuje tu granicu?
Film ne mora da ponudi odgovor da bi pitanje bilo važno.
Ponekad je dovoljno da nas natera da primetimo koliko brzo sami odgovaramo.
Zašto je baš „Fjord“ pravi film za otvaranje FAF
Festival autorskog filma u svom identitetu već dugo nosi ideju filma kao prostora slobode i promišljanja stvarnosti.
„Fjord“ se u takvu tradiciju uklapa gotovo prirodno.
To nije naslov koji na otvaranje dolazi samo zato što sa sobom nosi Zlatnu palmu.
Dolazi i sa temama koje zahtevaju razgovor.
Posle filma poput ovog teško je izaći iz sale i razgovarati samo o fotografiji ili glumačkim ulogama.
Počinju druga pitanja.
Šta bih ja uradio?
Ko je prešao granicu?
Da li bih verovao roditeljima?
Da li bih verovao institucijama?
Da li jedna kultura ima pravo da sopstvene vrednosti postavi kao univerzalne?
I gde je dete u svim tim raspravama odraslih?
Upravo takvi razgovori čine festivalsko gledanje filma drugačijim od nasumičnog puštanja naslova kod kuće.
Sala na nekoliko sati postane mala zajednica.
A zatim ta zajednica izađe napolje sa različitim odgovorima.
Autorski film u vremenu kada algoritam bira sledeći naslov
FAF danas postoji u potpuno drugačijem medijskom svetu od onog iz 1994.
Tada je morao da otvara prozor.
Danas možda mora da spreči da ga algoritam zatvori.
Streaming servisi uglavnom veoma dobro uče šta nam se dopada, a zatim nam nude još toga.
Ako gledamo određenu vrstu filma, dobijamo sledeću sličnu.
Ako volimo jednog autora, sistem nam pronalazi drugog dovoljno bliskog.
To je praktično.
Ali umetnost često postaje najzanimljivija baš onda kada nas suoči sa nečim što nismo tražili.
Festival još uvek može da uradi upravo to.
Da nas uvede u salu zbog imena koje poznajemo, a zatim nekoliko dana kasnije pošalje na film autora za kojeg nikada nismo čuli.
Da spoji nagrađivani evropski film sa novom domaćom produkcijom.
Da pronađe novu generaciju autora pre nego što oni postanu deo šireg kulturnog razgovora.
To je funkcija koju nijedna velika digitalna biblioteka filmova ne može potpuno da zameni.
Prostor za domaći i regionalni film postaje sve važniji
Jedna od značajnih promena FAF tokom poslednjih godina jeste sve vidljivije mesto domaćih i regionalnih autora.
To nije odstupanje od njegove početne misije.
Naprotiv.
Ako je nekada zadatak bio da Beograd približi najvažnijim tokovima svetskog autorskog filma, danas je podjednako važno omogućiti autorima iz Srbije i regiona da budu posmatrani kao deo iste filmske mape.
Ne kao dodatak međunarodnom programu.
Kao njegova ravnopravna komponenta.
Posebno je važan prostor za nove autore.
Prvi ili drugi film možda nema težinu Zlatne palme, poznatu glumačku ekipu ili međunarodnu distribuciju, ali festival upravo tu može da napravi razliku.
Velika imena dovode publiku.
Nova imena daju festivalu budućnost.
Kada bioskopska sala ponovo postane mesto rasprave
Tokom prethodnih godina FAF beleži rast interesovanja publike, što govori nešto važno o navodnoj smrti bioskopa.
Ljudi očigledno i dalje žele zajedničko iskustvo gledanja filma.
Ali možda žele još nešto.
Žele kontekst.
Žele selekciju.
Žele razgovor.
Žele osećaj da projekcija predstavlja događaj, a ne još jedan naslov koji može da čeka nekoliko nedelja na listi za gledanje.
Festival tu bioskopu vraća njegovu društvenu funkciju.
Sedimo sa nepoznatim ljudima u mraku.
Istovremeno gledamo isti film.
Reagujemo različito.
A onda iz sale izlazimo kao publika koja ima o čemu da razgovara.
Za autorski film to je možda prirodno okruženje.
Od 20. do 27. novembra Beograd ponovo gleda drugačije
Kompletan program 32. Festivala autorskog filma tek treba da pokaže kakvu će filmsku mapu ovog novembra FAF nacrtati pred publikom.
Ali prvi naslov već postavlja visoka očekivanja.
„Fjord“ Kristijana Munđijua otvoriće Festival 20. novembra u 19 časova u Velikoj sali mts Dvorane.
Ulaznice za svečano otvaranje dostupne su od 4. septembra na blagajni mts Dvorane i putem njenog sistema za onlajn prodaju.
Zatim sledi sedam dana autorskog filma.
I verovatno mnogo pitanja.
U vremenu kada se od javnog prostora često očekuju brzi odgovori i još brže zauzimanje strane, film može da ponudi nešto što postaje sve ređe.
Dva sata neizvesnosti.
Mogućnost da razumemo čoveka sa kojim se ne slažemo.
Prostor u kojem možemo da promenimo mišljenje pre nego što se svetla ponovo upale.
Festival autorskog filma već 32 izdanja brani upravo takvu vrstu prostora.
A ove godine njegova vrata otvara „Fjord“, film koji nas podseća da između toga da budemo sigurni da smo u pravu i toga da zaista razumemo šta se dogodilo ponekad postoji čitav okean.
Ili, u ovom slučaju, jedan fjord.
Photo credit: Tudor Panduru
