Bog je sišao među ljude i ime mu je Nik Kejv

It’s a sad song, but you’re a sad-looking bunch of people.

Za Nik Kejva sam prvi put čula pre nekih desetak godina kada mi je drug pustio spot pesme „Where the wild roses grow“, duet sa Kajli Minog. To je za mene u tom trenutku bilo otkrovenje srazmerno osećaju kada beba napravi prve korake. Dugo sam tu pesmu čuvala od preteranog slušanja kako je ne bih istrošila i ona je godinama titnjala u meni kao neka tajna koju treba da čuvam.

Ali tu zapravo ne počinje moja spoznaja Nik Kejva kao autora. Čak se nisam upustila ni u bilo kakvo dalje istraživanje. Sve vreme mi je delovalo kao nešto hermetično, nedostižno i kao nešto čemu nisam u potpunosti dorasla. Možda mi je onih pola sata koliko sam uhvatila da ga slušam na Exitu pre dve godine dokazalo da znatiželja nadjačava svaki strah od nepoznatog. Čvrsto verujem da nam svaka stvar dolazi u određenom vremenskom životnom razdoblju. Možda na taj način učim i borim se sa svojim svojim strahom od propuštanja i kašnjenja. Kejvovski rečeno – and I’m just waiting now for my time to come. Tu sam, na koncertu, and this is the moment.

Dolazak gotovo tri sata ranije i zauzimanje pozicije i veoma strpljivo iščekivanje početka, jer znamo da čekamo nešto veličanstveno. U nekom momentu na nebeskom kraljevstvu kroz tamne oblake se pomaljao Sunčev smiraj, a blagi vetar najavljivao je buru emocija koja će uslediti. Koncertnom ugođaju kojem smo prisustvovali mogu prvenstveno sestri da zahvalim. Iako prvobitno karta nije bila namenjena meni, ali ’no što kažu – nije kome je rečeno, nego kome suđeno je. Zahvalna što sam mogla da vidim i osetim svaku emociju na Kejvovom licu, što je svaki znoj sa čela označavao neizmerno davanje duše publici, ranjivost koja se manifestovala kroz suze veličine zrna graška koje su mu se slivale niz lice, susret sa prodornim plavim očima, osvrtanje na detalje poput njegovog prefinjenog odela i pogled na ogrlicu sa natpisom imena svoje supruge Susie, kao i mogućnost da mogu da ga dodirnem, a sam dodir bio je susret sa nečim božanskim, a istovremeno i toliko ljudskim.

Na bini 68-godišnjak sa dečačkim poletom, spreman da nam pruži svaki atom svoje energije i da nam isto tako i uzme, kako bi mogao da nam vrati. Mi pružamo ruke ka našem Bogu i on nas uzdiže u visine, kako bismo na trenutak mogli da osetimo sakralno i uzvišeno blaženstvo, a da pročišćenje osetimo na tlu, na zemlji. Svi mi koji smo te večeri prisustvovali tom nezaboravnom istorijskom trenutku doživeli smo transcendentalno iskustvo koje prevazilazi okvire samih naših bivstvovanja. Nik Kejv je čovek koji je uspeo da svoju patnju, bol i stradanja pretvori u impozantna umetnička dela, nesebično deleći sa ostalima. Svakim novim izvođenjem pesme „Skeleton tree” ili „Hollywood” on se iznova suočava sa svojim gubitkom. Pred takvom dirljivom poetskom simbiozom reči koja je interpretirana glasom koji varira od usklika do jecaja, muzikom sačinjenom gotovo od religijskih nota, možemo samo da ustuknemo i zadrhtimo. Uz stihove everybody is always losing someone nepoznata devojka me hvata za ruku i ona zna da ja znam, kao što i ja znam da ona zna da je tuga svakom od nas svojstvena, neodvojiva od naših bića i da nas spoznaja i razumevanje nje ujedinjuje. To veče srca su nam gorela u grudima i koja god naša nadanja, želje i strahovi bili, verovali u Boga ili ne, makar na tren, a verujem i na više, verovali smo ljubav. Osećali smo privilegovanost, počastvovanost i važnost što smo tu, što postojimo na ovom zemaljskom svodu, i što prisustvujemo svetom trenutku koji je već prošlost.

Bili smo deca, spremni za ljubav, u kosmosu su postojali Saturnovi prstenovi, a mi smo putovali vozom dugog stradanja da bismo prošetali Džubili ulicom i stigli do Holivuda, divlji bog nas je čuvao, mi smo jurili svetle konje slušajući pesme jecanja, da bismo shvatili da je sve(t) u našim rukama.

Autorka teksta: Aleksandra Nikodijević – kolumnistkinja BOLD magazina

Pratite i podržite Aleksandrin rad:

• Instagram: niko.kao.a
• Facebook: aleksandra.nikodijevic.71
• LinkedIn: aleksandra-nikodijević
• www.hocupozoriste.rs – aleksandra-nikodijevic

Photo credit: Nemanja Đorđević