Gorgona prvi put u Srbiji
Istorijski rad vraća Mangelosa u središte priče o našoj umetnosti
Ponekad je potrebno da umetničko delo pređe hiljade kilometara da bismo ponovo pogledali sopstvenu istoriju.
Na izložbi „25 godina Nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos“, koja će biti otvorena 4. septembra u 19 časova u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, publika će prvi put u Srbiji imati priliku da vidi istorijski rad grupe Gorgona nastao na osnovu Mangelosovog rada „Iže“. Delo se nalazi u kolekciji Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, a njegovo predstavljanje u Beogradu predstavlja retku priliku za neposredan susret sa umetničkim nasleđem koje je odavno dobilo međunarodno priznanje, ali je u domaćem kontekstu ostalo neobično teško dostupno.
Osim dela koja se čuvaju u zbirci Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Mangelosov rad kod nas gotovo da nije moguće videti. Upravo zato ova izložba prevazilazi okvir jubileja jedne nagrade. Ona postavlja mnogo šire pitanje o tome kako pamtimo sopstvenu umetničku istoriju i kako se događa da autora koji pripada samom temelju jugoslovenske konceptualne umetnosti bolje poznaju velike međunarodne institucije nego deo publike u sredini iz koje je potekao.
Kustosi izložbe su Ivana Bašičević Antić i Miroslav Karić, a postavka će biti otvorena do 30. septembra.
Čovek sa dve biografije
Dimitrije Bašičević Mangelos jedna je od onih figura koje je gotovo nemoguće objasniti jednom profesijom.
Tokom približno dve decenije javno je delovao kao istoričar umetnosti, kritičar i kustos. Bio je deo institucionalnog sistema, pisao o umetnosti, organizovao izložbe, oblikovao kulturnu scenu i podržavao autore čiji rad tada još nije imao široko prihvatanje.
Istovremeno je postojala druga biografija.
Privatna.
Skrivenija.
Pod pseudonimom Mangelos, preuzetim prema selu u blizini rodnog Šida, Bašičević je stvarao umetnički opus koji će tek kasnije biti prepoznat kao jedan od najradikalnijih sa ovih prostora.
Ta dvostrukost njegovu ličnost čini gotovo idealnom za priču o konceptualnoj umetnosti.
Čovek koji je tokom dana proučavao i institucionalno predstavljao umetnost, paralelno je stvarao radove koji su dovodili u pitanje samu ideju šta umetničko delo mora da bude.
Kada slika prestane da bude slika
Mangelos je veoma rano počeo da napušta tradicionalnu predstavu umetničkog dela.
Umesto slike, pojavljuje se reč.
Umesto klasične kompozicije, teza.
Umesto prizora, mišljenje.
Njegovi manifesti, crne tablice, rukom ispisivani tekstovi i globusi sa različitim zapisima danas deluju potpuno prirodno unutar istorije konceptualne umetnosti. Ali u vremenu kada su nastajali, takav pristup predstavljao je radikalan raskid sa očekivanjima sredine.
Mangelos je shvatio nešto što će decenijama kasnije postati gotovo uobičajena pretpostavka savremene umetnosti: umetničko delo ne mora prvenstveno da prikazuje.
Može da misli.
Može da postavlja pitanje.
Može da izgleda kao tekst.
Može da funkcioniše kao teorija.
Može čak da ospori sopstveni status umetnosti.
Upravo zato njegov opus danas nije zanimljiv samo kao istorijska kuriozitetska pojava. Mnoga pitanja kojima se bavio postala su standardni jezik savremene umetnosti.
On ih je postavljao mnogo ranije.
Gorgona kao umetnost odbijanja
Posebno mesto u Mangelosovoj biografiji zauzima grupa Gorgona, koja je delovala od 1959. do 1966. godine.
Gorgona nije bila klasična umetnička grupa sa manifestom koji bi jasno definisao jedinstveni stil. Njena radikalnost nalazila se upravo u odbijanju takve vrste određenja.
Okupljeni umetnici, kritičari i istoričari umetnosti preispitivali su autorstvo, umetnički predmet, izlaganje, komunikaciju i granice između umetnosti i svakodnevnog života. Njihovo delovanje danas se smatra jednim od najznačajnijih antiumetničkih i proto konceptualnih fenomena u evropskoj umetnosti tog perioda.
Zato premijerno prikazivanje istorijskog rada Gorgone u Srbiji nosi posebnu težinu.
Nije reč samo o retkom predmetu koji stiže iz međunarodne muzejske kolekcije.
Pred publikom se pojavljuje trag jednog trenutka u kojem su umetnici sa ovog prostora istovremeno sa međunarodnim neoavangardnim kretanjima radikalno preispitivali šta umetnost uopšte može da bude.
U MoMA, ali gotovo nevidljiv kod kuće
Mangelosovi radovi danas se nalaze u zbirkama nekih od najznačajnijih međunarodnih muzeja, uključujući Muzej moderne umetnosti u Njujorku.
To priznanje, međutim, u neobičnom je kontrastu sa njegovom vidljivošću u Srbiji.
Jedan od razloga svakako leži u geografiji njegove profesionalne biografije.
Bašičević je studirao, doktorirao i najveći deo profesionalnog života proveo u Zagrebu, gde je radio kao kustos i gde je preminuo. Zato je njegova figura mnogo čvršće upisana u istoriju hrvatske i jugoslovenske umetničke scene nego u širu domaću percepciju umetnosti u Srbiji.
Ali njegova veza sa ovim prostorom nije samo biografska fusnota.
Rođen je u okolini Šida.
Pseudonim po kojem ga danas poznaje međunarodna umetnička javnost vezan je za selo Mangelos u Sremu.
Još važnije, njegov stručni rad direktno je povezan sa jednim od najvažnijih slikara srpske moderne.
Čovek koji je prvi ozbiljno pisao o Savi Šumanoviću
Dimitrije Bašičević autor je prve stručne monografije o Savi Šumanoviću.
Ta činjenica posebno jasno pokazuje koliko je teško njegovu biografiju svesti na jednostavne nacionalne ili geografske granice.
Kao istoričar umetnosti, Bašičević je postavio važne temelje stručnog proučavanja Šumanovićevog stvaralaštva. Time njegova veza sa ovdašnjom umetničkom istorijom nije samo pitanje mesta rođenja, već i konkretnog profesionalnog doprinosa razumevanju jednog od ključnih autora dvadesetog veka.
Postoji, međutim, i druga vrsta veze.
Možda još važnija za priču o Nagradi koja danas nosi njegovo ime.
Mangelos je umeo da podrži mlade umetnike onda kada njihov rad još nije imao institucionalnu sigurnost.
Podrška onda kada je mogla nešto da košta
Istaknuti beogradski umetnik Zoran Popović, kao i umetnici povezani sa grupom „Šestorica“ u Zagrebu, u Mangelosu su pronašli podršku u vremenu kada su konceptualna umetnost, performans, telo, tekst i dokument još uvek mogli biti posmatrani kao nešto što ne pripada legitimnom umetničkom prostoru.
Danas to može izgledati gotovo neverovatno.
Savremene galerije pune su tekstualnih radova, dokumentacije performansa, video instalacija i konceptualnih praksi.
Ali takav jezik nije oduvek bio prihvaćen.
Neko je morao prvi da kaže da umetničko delo ne mora izgledati onako kako institucija očekuje.
Neko je morao da stane iza autora dok njihova imena još nisu bila potvrđena istorijom umetnosti.
Upravo takva podrška mladim umetnicima možda najbolje objašnjava zašto nagrada namenjena novim generacijama danas nosi Mangelosovo ime.
Nove tendencije i trenutak kada je region gledao unapred
Mangelosov umetnički rad ne može se odvojiti od njegovog kustoskog i institucionalnog angažmana.
Kao kustos Galerije suvremene umjetnosti u Zagrebu bio je među pokretačima Novih tendencija, međunarodnih izložbi i simpozijuma održavanih između 1961. i 1973. godine.
Bio je to jedan od trenutaka kada se jugoslovenska umetnička scena nije jednostavno priključivala onome što se već događalo u velikim centrima.
Učestvovala je u definisanju novih pravaca.
Nove tendencije povezivale su umetnost sa naukom, matematikom, tehnologijom i kasnije kompjuterskim mišljenjem. U Zagrebu su se susretali međunarodni umetnici i teoretičari zainteresovani za optička istraživanja, programiranu umetnost i nove modele odnosa između umetnika, dela i publike.
Danas, kada je odnos umetnosti i tehnologije ponovo jedna od centralnih tema, taj istorijski period deluje gotovo proročki.
Pitanja algoritma, sistema, mašine i autorstva sa kojima se danas suočavamo nisu nastala pojavom generativne veštačke inteligencije.
Njihova istorija mnogo je duža.
Mangelos je bio deo generacije koja je veoma rano razumela da se umetnost mora menjati zajedno sa načinom na koji društvo proizvodi znanje.
Kustos koji je otvarao vrata novim medijima
Njegov institucionalni rad tu se nije završavao.
Vodio je Galeriju primitivne umetnosti, a kasnije i Centar za film, fotografiju i televiziju.
Ponovo se pojavljuje ista osobina.
Interesovanje za ono što još nije sasvim prihvaćeno.
Film, fotografija i televizija danas su potpuno legitimni umetnički mediji. U periodu kada ih je Mangelos institucionalno promovisao, njihov položaj nije bio toliko samorazumljiv.
Kroz celu njegovu profesionalnu biografiju zato se provlači ista vrsta nemira.
Ne prihvatiti postojeće granice zdravo za gotovo.
Nagrada koja je nasledila Mangelosov nemir
Od 2002. godine Nagrada Dimitrije Bašičević Mangelos namenjena je mladim umetnicima i umetnicama čiji rad pokazuje spremnost da preispituje postojeće modele umetničke prakse.
Dvadeset pet godina njenog postojanja sada je povod za veliku zajedničku izložbu dosadašnjih laureata.
Posmatrani zajedno, njihovi radovi ne predstavljaju samo pregled pojedinačnih karijera.
Oni grade mapu promena na umetničkoj sceni.
Tokom četvrt veka menjali su se mediji, političke okolnosti, institucije, tehnologije i način na koji umetnost komunicira sa publikom.
Menjala su se i pitanja.
Ali ideja da umetnik ne bi trebalo da se zadovolji već ponuđenim odgovorima ostala je centralna.
To je možda najpreciznija veza između savremenih dobitnika i čoveka čije ime nagrada nosi.
Šta znači nagraditi umetnika na početku karijere
Postoji velika razlika između nagrade koja potvrđuje istorijski priznatu karijeru i nagrade koja dolazi dok je ta karijera još neizvesna.
U drugom slučaju priznanje nije samo potvrda.
Može da postane mogućnost.
Vidljivost.
Nova saradnja.
Boravak u drugoj sredini.
Kontakt sa institucijama i kustosima.
Prilika da se sledeći rad uopšte napravi.
Takva vrsta podrške bliska je Mangelosovom sopstvenom odnosu prema novim umetničkim praksama.
On nije čekao da vreme potvrdi njihovu važnost.
Podržavao ih je dok su još bile osporavane.
Zato jubilarna izložba ne funkcioniše samo kao proslava prethodnih dvadeset pet godina.
Ona postavlja pitanje šta znači podržavati umetnički rizik danas.
Kada 25 generacija uđe u istu galeriju
Okupljanje radova dosadašnjih dobitnika i dobitnica omogućava nešto što pojedinačna izložba ne može.
Videti generacije jednu pored druge.
Ne kao linearan razvoj u kojem svaka sledeća praksa zamenjuje prethodnu, već kao mrežu ideja koje se dodiruju, sukobljavaju, nestaju i ponovo pojavljuju.
Šta je bilo radikalno početkom dvehiljaditih?
Šta je umetnike zanimalo deset godina kasnije?
Kako su digitalni mediji promenili njihov rad?
Kako su političke i društvene promene ušle u galerijski prostor?
Šta danas znači konceptualna umetnost u trenutku kada je konceptualni jezik već deo institucije?
Upravo takav pregled može pokazati da umetnička scena nikada nije stabilna celina.
Ona stalno pregovara sa samom sobom.
Mangelos bi verovatno upravo to i želeo
U središtu Mangelosovog rada nalazilo se preispitivanje.
Umetnosti.
Znanja.
Jezika.
Progresa.
Autoriteta.
Pa na kraju i samog umetnika.
Zato možda i nije moguće napraviti izložbu koja bi ga adekvatno slavila tako što bi ga jednostavno pretvorila u nedodirljivi autoritet.
To bi bilo gotovo suprotno njegovoj logici.
Mnogo je zanimljivije koristiti njegovo nasleđe kao povod za nova pitanja.
Kako danas nastaje umetnička vrednost?
Ko odlučuje šta će ući u muzej?
Ko ostaje izvan istorije?
Koliko je vremena potrebno da nešto što deluje marginalno postane kanon?
I da li umetnost gubi deo svoje kritičke snage onda kada institucije konačno nauče da je prihvate?
Povratak koji je više od povratka jednog dela
Zato dolazak istorijskog rada grupe Gorgona u Beograd nije važan samo zbog njegove muzejske vrednosti.
Njegovo premijerno prikazivanje u Srbiji simbolički zatvara jedan neobičan krug.
Rad povezan sa umetnikom rođenim u Sremu, koji je profesionalno delovao u Zagrebu, postao deo međunarodne istorije umetnosti i završio u kolekciji jednog od najznačajnijih muzeja sveta, vraća se pred publiku sredine u kojoj je sam Mangelos i dalje nedovoljno prisutan.
Takav povratak nije samo kulturni događaj.
On je podsetnik koliko umetnička istorija ovog regiona odbija jednostavne granice.
Beograd, Zagreb, Šid, Ljubljana, Novi Sad ili Sarajevo nisu postojali kao izolovana ostrva unutar umetničkog života dvadesetog veka.
Ideje su se kretale.
Ljudi su sarađivali.
Scene su uticale jedna na drugu.
Mangelosova biografija možda je jedan od najboljih dokaza za to.
Prilika da ga konačno vidimo
Izložba „25 godina Nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos“ biće otvorena 4. septembra u 19 časova u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, a publika će moći da je pogleda do 30. septembra 2026. godine.
Pored istorijskog rada Gorgone, postavka okuplja dela dosadašnjih laureata Nagrade, stvarajući pregled četvrt veka umetničkih praksi koje su, svaka u svom trenutku, pokušavale da pomere granicu onoga što je već bilo poznato.
Možda je teško zamisliti bolji način da se obeleži nagrada koja nosi Mangelosovo ime.
Ne tako što će se prošlost staviti pod staklo.
Već tako što će biti postavljena pored umetnosti koja je došla posle nje.
Jer Mangelosova najvažnija lekcija možda nikada nije bila odgovor na pitanje šta umetnost jeste.
Bila je upornost da to pitanje nikada ne prestanemo da postavljamo.
Photo credit: Vladimir Nikolić
