„Do kraja dana“ Jelene Maksimović stiže u Veneciju
Ljubav, pobuna i generacija koja odrasta među podelama
Postoje filmske premijere koje predstavljaju početak festivalskog života jednog ostvarenja, a postoje i one koje istovremeno postanu događaj za čitavu kinematografiju iz koje film dolazi. Za debitantski igrani film Jelene Maksimović „Do kraja dana“ prvi susret sa publikom dogodiće se upravo na jednom od najvažnijih mesta svetskog filma.
Svetska premijera zakazana je za 10. septembar u 17 časova u Sali Darsena, u okviru 83. Venecijanskog filmskog festivala. Film je uvršten u zvanični takmičarski program Orizzonti i nalazi se među 18 dugometražnih ostvarenja koja se ove godine takmiče u selekciji posvećenoj savremenim autorskim tendencijama, novim filmskim jezicima i rediteljima čiji rad pokušava da proširi granice poznatih formi.
Mostra je otvorena 2. septembra na Lidu, a „Do kraja dana“ u Veneciju stiže kao međunarodna koprodukcija Srbije, Bugarske, Slovenije, Crne Gore, Nemačke i Hrvatske. Nakon premijere predviđene su još dve javne projekcije.
Za Jelenu Maksimović, koja iza sebe već ima zapažen rad kao montažerka i autorka dokumentarnih i eksperimentalnih projekata, ovo je prvi dugometražni igrani film.
I to prvi koji odmah odlazi u Veneciju.
Orizzonti kao prostor za film koji pokušava nešto drugačije
Orizzonti je tokom godina postao jedan od najvažnijih programa Venecijanskog filmskog festivala za otkrivanje novih autora i savremenih filmskih poetika.
To nije selekcija koja od filma očekuje da se uklopi u već proverenu formulu. Naprotiv, njen identitet počiva na potrazi za novim načinima pripovedanja, drugačijim vizuelnim jezicima i autorima spremnim da klasične žanrove koriste kao materijal koji se može menjati.
Upravo tu „Do kraja dana“ pronalazi prirodno mesto.
Film se kreće između melodrame, komedije i kriminalističkog žanra, ali Maksimović nijedan od tih obrazaca ne prihvata kao ograničenje. Žanr joj služi kao polazište za priču o generaciji kojoj su ljubavni, prijateljski i politički odnosi postali gotovo nemogući za potpuno razdvajanje.
„Do kraja dana je za mene priča o generaciji koja odrasta u vremenu velikih podela, u kojem su politički i lični izbori često nerazdvojni“, objašnjava rediteljka.
U toj jednoj rečenici nalazi se i osnovna napetost filma.
Šta se događa kada ono što osećamo više ne možemo da odvojimo od sveta u kojem živimo?
Može li ljubav da postoji izvan politike?
Političke podele često deluju kao nešto što pripada televizijskim studijima, parlamentima, protestima, izborima i naslovnim stranama.
Ali one retko ostaju tamo.
Ulaze u porodice.
Prijateljstva.
Partnerske odnose.
Razgovore za stolom.
Poruke koje odlučujemo da pošaljemo ili prećutimo.
U jednom trenutku politička razlika prestaje da bude apstraktno neslaganje i postaje pitanje poverenja.
Upravo u tom prostoru Maksimović smešta svoje junake.
„Kroz odnos glavnih junaka želela sam da govorim o mogućnosti prevazilaženja razlika i o ljubavi koja može da bude romantična, prijateljska i solidarna“, kaže ona.
To proširenje pojma ljubavi posebno je važno.
Jer film, barem prema autorskom iskazu, ne pokušava da svu emocionalnu težinu sveta prebaci na romantični odnos dvoje ljudi.
Ljubav postoji i kao prijateljstvo.
Kao solidarnost.
Kao odluka da nekoga ne ostavimo samog.
Možda upravo takvi odnosi postaju najvažniji onda kada društvo počne da insistira na tome da svi moramo izabrati stranu.
Mladost koja nema luksuz da bude apolitična
Svaka generacija voli da misli da odrasta u posebno komplikovanom vremenu.
Ali postoje periodi u kojima politički i društveni pritisci zaista toliko prodru u svakodnevni život da neutralnost postaje gotovo nemoguća.
„Do kraja dana“ nastao je iz potrebe Jelene Maksimović da govori upravo o mladima koji odrastaju unutar rigidnih društvenih obrazaca i velikih podela.
Njihova mladost zato nije romantična teritorija oslobođena odgovornosti.
Ona je puna kontradikcija.
Želje za slobodom i straha od posledica.
Potrebe da se pripada i potrebe da se pobegne.
Zaljubljivanja i političkih odluka.
Humora i opasnosti.
„Film je ispričan u jednom dahu mladosti, sa svim njenim kontradikcijama, strahovima i nadom“, kaže Maksimović.
Upravo „jedan dah“ možda najbolje opisuje ono što ovakva priča želi da uhvati.
Mladost retko izgleda uredno dok je živimo.
Tek kasnije pokušavamo da joj damo strukturu.
Melodrama, komedija i kriminal kao isti život
Spajanje melodrame, komedije i kriminalističkog filma na prvi pogled može delovati kao sudar različitih tonova.
Ali život mladog čoveka često upravo tako izgleda.
Ne postoji uredna granica između ozbiljnog i smešnog.
Najgori dan može sadržati trenutak apsurdnog humora.
Ljubavna priča može se odvijati unutar političkog haosa.
Situacija koja počne bezazleno može postati opasna.
Maksimović zato koristi žanrovske konvencije, ali ih ne tretira kao zatvorene fioke.
Melodrama omogućava intenzitet odnosa.
Komedija daje prostor apsurdu.
Kriminalistički elementi uvode opasnost, ritam i osećaj da odluke imaju posledice.
Kada se sve spoji, dobijamo svet u kojem mladost ne postoji odvojeno od društvene stvarnosti.
Venecija kao trenutak vidljivosti srpskog filma
Za autorku, sama selekcija u programu Orizzonti ima značaj koji prevazilazi individualni uspeh jednog filma.
„Sama činjenica da smo selektovani u kategoriji Orizzonti nas je obradovala, jer mislimo da je veoma važno da se poveća vidljivost srpskih filmova na velikim festivalima, pogotovo kad uzmemo u obzir sadašnju situaciju u kojoj se kultura u našoj zemlji nalazi“, ističe Maksimović.
Veliki festivali nisu samo mesta na kojima se dele nagrade.
Oni su tačke na kojima film dobija međunarodni život.
Tu se susreće sa selektorima drugih festivala, distributerima, kritičarima, producentima i publikom koja možda nikada ranije nije gledala film iz Srbije.
Za male kinematografije takva vidljivost ima posebnu težinu.
Film koji uđe u Veneciju ne dobija automatski dugu međunarodnu karijeru.
Ali dobija mogućnost da je započne.
Povratak srpske rediteljke na venecijansku scenu
Najava filma donosi i podatak koji njegovu selekciju čini posebno zanimljivom u istorijskom kontekstu.
Pre Jelene Maksimović, poslednja srpska rediteljka čiji je dugometražni film prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu bila je Soja Jovanović 1966. godine.
Šezdeset godina kasnije, film srpske rediteljke ponovo stiže na Mostru, sada u jedan od njenih zvaničnih takmičarskih programa.
Takve istorijske paralele ne bi trebalo pretvarati u teret koji jedan film mora da nosi.
„Do kraja dana“ pre svega treba posmatrati kao autorsko delo koje ulazi u konkurenciju sa savremenim filmovima iz različitih delova sveta.
Ali činjenica da se između dva takva trenutka nalazi šest decenija ipak dovoljno govori o tome koliko je prisustvo rediteljki iz Srbije na najvećim svetskim festivalima bilo retko.
Zato premijera 10. septembra nosi i dodatni simbolički sloj.
Deset glumaca u svetu koji ne nudi jednostavne izbore
Uloge u filmu tumače Lena Trifunović, Andrija Krivokapić, Irina Hotomski, Stefan Tarabić, Miodrag Dragičević, Nataša Čakardić, Raško Milatović, Marko Džudović, Aleksandar Milošević i Milica Institucija.
Scenario potpisuju Jelena Maksimović, Ivan Salatić i Olga Dimitrijević.
Već sama kombinacija autora scenarija nagoveštava film zainteresovan za društveni kontekst koliko i za intimne odnose svojih junaka.
Direktor fotografije je Paul Spengemann, scenografiju potpisuje Livija Mikić, a kostim Milica Kolarić i Barbi Drmota. Film je montirao Jan Klemsche. Muziku su radili Vladimir Živković i Ace Vaptsarov, dok su za zvuk zaduženi Vladimir Živković i Julij Zornik.
Iza jednog debitantskog filma tako stoji velika regionalna i evropska autorska ekipa.
Što nas dovodi do još jednog važnog sloja ove priče.
Film koji je šest zemalja napravilo zajedno
„Do kraja dana“ realizovan je kao koprodukcija šest evropskih zemalja.
Vodeći producent je beogradski Taurunum Film, na čelu sa producentkinjom Jelenom Angelovski, dok su partneri PREMIERstudio Plus iz Bugarske, Staragara iz Slovenije, Meander Film iz Crne Gore, Kelek Film iz Nemačke i Dinaridi Film iz Hrvatske.
Takva struktura nije neuobičajena za savremeni evropski autorski film.
Naprotiv.
Za mnoge kinematografije regiona međunarodna koprodukcija postala je jedan od ključnih načina da ambiciozni projekti uopšte mogu biti realizovani.
Ali iza finansijske konstrukcije postoji i druga vrednost.
Film počinje da pripada širem kulturnom prostoru još pre nego što stigne do publike.
Ljudi iz šest zemalja rade na istoj priči.
Produkcijska iskustva se povezuju.
Filmske scene koje su politički razdvojene ponovo ulaze u profesionalni razgovor.
U slučaju filma koji govori o prevazilaženju razlika i mogućnosti solidarnosti, ta produkcijska činjenica dobija gotovo nenamernu simboliku.
Ko odlučuje o nagradama u programu Orizzonti
O ovogodišnjim priznanjima u programu Orizzonti odlučivaće međunarodni žiri kojim predsedava francuska rediteljka, glumica i scenaristkinja Valérie Donzelli.
Uz nju će filmove ocenjivati američki filmski distributer Peter Becker, hongkonško američka rediteljka Elizabeth Lo, meksički reditelj i scenarista David Pablos i italijanska glumica Barbara Ronchi.
Žiri će dodeliti priznanja za najbolji film, režiju, scenario, glumicu i glumca, kao i specijalnu nagradu žirija i priznanje za najbolji kratkometražni film.
Ali za „Do kraja dana“ najvažniji trenutak prethodiće svim odlukama žirija.
Prvi susret sa publikom.
Jer film koji je godinama postojao kroz scenario, razvoj, finansiranje, snimanje, montažu i beskonačan niz odluka 10. septembra konačno prestaje da pripada samo ljudima koji su ga pravili.
Počinje da pripada i gledaocima.
Šta ostaje do kraja dana
Naslov filma u sebi već nosi osećaj ograničenog vremena.
Do kraja dana nešto mora da se dogodi.
Nešto mora biti odlučeno.
Izgovoreno.
Prekinuto.
Sačuvano.
Takva vremenska kompresija prirodno odgovara priči o mladosti.
U dvadesetim godinama jedan dan ponekad zaista može izgledati kao ceo život.
Prijateljstvo može da se promeni za nekoliko sati.
Politička odluka može da odredi odnos.
Zaljubljivanje može da učini sve ostalo privremeno nevažnim.
A strah može odjednom da vrati realnost.
Maksimović upravo u toj nestabilnosti traži prostor za nadu.
Ne nadu kao naivno uverenje da će velike društvene podele nestati zbog jedne ljubavne priče.
Već kao mogućnost da čovek, čak i unutar tih podela, pronađe način da drugog ne svede samo na stranu kojoj pripada.
Možda je upravo to danas radikalnije nego što zvuči.
Od Lida do Beograda
Nakon svetske premijere u Veneciji i narednih festivalskih projekcija, „Do kraja dana“ očekuje i susret sa domaćom publikom.
Beogradska premijera planirana je na Festivalu autorskog filma krajem godine.
Do tada će film već imati svoju prvu međunarodnu istoriju.
Kritike.
Reakcije publike.
Možda nove festivalske pozive.
Možda i nagrade.
Ali priča o filmu Jelene Maksimović već pre prve projekcije ima nešto što se ne može lako zanemariti.
Debitantsko ostvarenje jedne srpske rediteljke ulazi među 18 filmova zvanične konkurencije Orizzonti na Venecijanskom filmskom festivalu.
I tamo donosi priču o mladim ljudima koji pokušavaju da vole, ostanu slobodni i pronađu jedni druge u društvu koje ih neprestano tera da se dele.
Svetla u Sali Darsena ugasiće se 10. septembra.
A onda će, konačno, početi njihov dan.
Photo credit: Nikola Stojanović
