„Konačni izlaz“ Miljana Paunovića
Kada potraga za istinom postane najopasniji posao
Postoje profesije u kojima pogrešna odluka može da promeni karijeru. Postoje i one u kojima prava odluka može da promeni čitav život.
Novinarstvo, barem ono koje ozbiljno shvata sopstvenu odgovornost, često pripada ovoj drugoj grupi.
Upravo iz tog prostora između istine, moći, straha i lične odluke nastaje novi roman Miljana Paunovića „Konačni izlaz“, objavljen početkom avgusta u izdanju Nove Artije. Beogradska promocija knjige biće održana 9. septembra u 18 časova u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda.
O romanu će govoriti novinarka Tatjana Manojlović, direktor Nove Artije Vladica Milenković i sam autor.
Za Paunovića će ovo biti promocija koju je, kako kaže, čekao osam godina.
„Obećavam zanimljivo veče“, poručuje autor pred susret sa beogradskom publikom.
Ali iza te jednostavne najave nalazi se roman koji je nastajao tri godine i koji, prema njegovim rečima, nosi mnogo ličniju i profesionalno zahtevniju priču nego njegova prethodna dela.
Novinarka koja odlučuje da više ne posmatra sa strane
U središtu „Konačnog izlaza“ nalazi se Tamara Lazić, novinarka koja donosi odluku koja će promeniti njen život.
Ulazi u tajni projekat sa namerom da otkrije kriminalne i političke strukture koje godinama urušavaju sistem.
Priča počinje u Parizu tokom leta 2022. godine, a zatim se seli u Beograd i različite krajeve Srbije.
Kako istraga napreduje, Tamara ulazi u svet tajnih agenata, političara i tajkuna. Granica između profesionalnog zadatka i lične opasnosti postaje sve tanja, a situacija dobija dodatnu težinu nakon ubistva njenog kolege, novinara koji je bio na tragu otkrića koje je moglo da promeni mnogo više od jedne istrage.
Na prvi pogled, sve komponente klasičnog političkog trilera su tu.
Tajna.
Moć.
Zločin.
Istraga.
Ljudi koji imaju mnogo razloga da istina nikada ne izađe na površinu.
Ali „Konačni izlaz“ pokušava da ode korak dalje.
Šta se događa kada novinar postane junak sopstvenog straha?
U kriminalističkim pričama novinar često ima zahvalnu funkciju.
On postavlja pitanja.
Dolazi tamo gde drugi ne žele da dođe.
Povezuje tragove.
Ima pristup ljudima, dokumentima i informacijama.
Ali Paunović, koji je i sam novinar, svog glavnog lika ne posmatra samo kao mehanizam za pokretanje zapleta.
Tamara Lazić mora da živi sa posledicama svega što otkrije.
U tome se nalazi mnogo zanimljivije pitanje od samog odgovora na misteriju.
Koliko daleko čovek treba da ide zbog istine?
Da li profesionalna obaveza ima granicu?
Šta se događa kada istraživanje ugrozi prijateljstvo, sigurnost, porodicu ili život?
I može li novinar da ostane objektivan onda kada priča koju istražuje počne direktno da ga se tiče?
Takva pitanja politički triler pretvaraju u mnogo ličniji prostor.
Roman posvećen onima koji nisu pristali na ćutanje
Paunović kaže da je knjigu najpre posvetio novinarima koji su ostali dosledni sebi i profesionalnom etičkom i moralnom kodeksu.
Ali posveta se tu ne završava.
Roman je, prema njegovim rečima, namenjen i svim ljudima koji pokušavaju da sačuvaju vrednosti za koje smatraju da su tokom prethodnih godina i decenija potisnute.
Ta ideja predstavlja jednu od centralnih tačaka „Konačnog izlaza“.
Nije dovoljno znati šta je ispravno.
Treba biti spreman da zbog toga nešto rizikujemo.
U fikciji takva odluka može da proizvede uzbudljiv zaplet.
U stvarnom životu ona često dolazi bez muzike, dramaturgije i sigurnosti da će pravda na kraju pobediti.
Upravo zato novinar kao glavni junak ima dodatnu težinu.
Njegov zadatak nije da pobedi negativca.
Njegov posao je da sazna šta se dogodilo i to saopšti drugima.
Problem nastaje kada neko ne želi da ta priča bude ispričana.
Tri godine između Normandije i Donjeg Milanovca
„Konačni izlaz“ nastajao je tokom tri godine.
Paunović je roman počeo da piše u Francuskoj, u Normandiji, a završio ga u Donjem Milanovcu.
Geografska udaljenost između tih mesta zanimljivo se preslikava i na samu radnju, koja počinje u Parizu, a zatim se vraća u Srbiju.
Autor priznaje da je rad na novom romanu bio zahtevniji od prethodnih.
„Proces pisanja ovog romana trajao je duže nego što je to bilo sa prethodna dva, iz razloga što je priča kompleksnija, realnija, i što sam osećao veću odgovornost prema čitaocima nakon prva dva romana“, objašnjava Paunović.
Ta odgovornost imala je i dodatnu dimenziju.
Kada novinar piše roman o novinarstvu, nema mnogo prostora da profesiju koristi samo kao atraktivnu kulisu.
„Poslednje što sam želeo je da izneverim svoje koleginice i kolege“, kaže autor.
To možda objašnjava i zašto je „Konačni izlaz“ nastajao duže.
Politički triler koji želi da govori o sadašnjosti
Filolog Jelena Dilber u svojoj recenziji roman smešta u žanr koji Paunović već poznaje, ali ističe da „Konačni izlaz“ njegove granice proširuje.
Kriminalistička priča ovde se susreće sa istraživačkim novinarstvom, psihološkim elementima, društvenom kritikom i pitanjima istine, moći i lične odgovornosti.
Ubistvo zato nije samo misterija koju treba rešiti.
Mnogo je važnije šta ga je proizvelo.
Koji sistem.
Koji odnosi.
Koje ćutanje.
Koja prethodna odluka.
Kada se kriminalistički roman zadrži samo na pitanju ko je ubica, kraj uglavnom donosi olakšanje.
Krivac je pronađen.
Slučaj je zatvoren.
Ali politički triler funkcioniše drugačije.
Jedan čovek može da bude uhapšen, a sistem koji ga je proizveo da nastavi da postoji.
Upravo ta vrsta nelagodnosti može da priči pruži život i nakon poslednje stranice.
Istina nema cenu samo u metaforičkom smislu
Dilber u recenziji ističe da roman govori o „ljudima koji odbijaju da ćute i ceni koju istina obavezno i traži“.
Ta formulacija otvara jedan od najstarijih sukoba političkog trilera.
Istina protiv moći.
Na papiru deluje jednostavno.
Jedno je dobro.
Drugo je loše.
Ali u dobroj priči stvari moraju biti komplikovanije.
Ljudi koji odlučuju da progovore imaju strahove.
Kompromise.
Slabosti.
Porodice.
Ljude koje žele da zaštite.
Ljudi koji ćute takođe imaju razloge.
Nisu svi kukavice.
Neki pokušavaju da prežive.
Neki misle da neće promeniti ništa.
Neki su jednom pokušali i naučili koliko sistem može biti jači.
Zato hrabrost nije odsustvo straha.
Mnogo češće je odluka da se nešto uradi uprkos njemu.
Kada stvarnost počne da liči na triler
Jedan od najvećih izazova političkog trilera jeste činjenica da stvarnost često proizvodi zaplete koje bi u romanu neko mogao da proglasi preteranim.
Tajni dogovori.
Povezanost politike i kapitala.
Pritisci na medije.
Ubistva.
Nestanak dokaza.
Ljudi koji formalno nemaju nikakvu moć, a zapravo odlučuju o mnogo čemu.
Autor zato mora da pronađe ravnotežu.
Ako ode predaleko, čitalac prestaje da veruje priči.
Ako ostane previše blizu svakodnevici, triler gubi napetost.
Paunović „Konačni izlaz“ upravo zbog toga opisuje kao realniji i kompleksniji od svojih prethodnih knjiga.
Radnja možda pripada fikciji.
Ali pitanja koja otvara vrlo lako prepoznajemo.
Novinarstvo kao književni materijal
Postoji razlog zbog kojeg su novinari zahvalni književni junaci.
Njihova profesija prirodno proizvodi priču.
Neko nešto krije.
Novinar želi da sazna šta.
Svaki novi razgovor otvara novi trag.
Svaki dokument menja ono što smo do tada mislili da znamo.
Svaka informacija mora da bude proverena.
Ali ono što novinarstvo čini posebno zanimljivim za književnost jeste stalni sukob između činjenice i interpretacije.
Imati informaciju nije isto što i razumeti je.
Imati dokaz nije isto što i moći ga objaviti.
Znati istinu nije isto što i biti bezbedan nakon što je saopštiš.
Takva profesija već u sebi nosi dramaturgiju.
Paunović, kao novinar, taj svet poznaje iznutra.
Zato je posebno zanimljivo videti šta se događa kada profesionalno iskustvo uđe u fikciju.
Od „Sobe Tajni“ i „Tunela prošlosti“ do „Konačnog izlaza“
„Konačni izlaz“ treći je Paunovićev roman nakon knjiga „Soba Tajni“ i „Tuneli prošlosti“.
Autor tako ostaje vezan za triler kao žanr, ali prema oceni Jelene Dilber, novim romanom ide dalje od formule po kojoj su ga čitaoci već mogli prepoznati.
„Najnovijim, možda i najboljim svojim delom do sada, Paunović pokazuje kako novinar i pisac u jednom samo talentom i izvanrednim idejama može da stvori štivo koje se ne čita samo zbog zapleta nego i zbog pitanja koja se njim otvaraju“, navodi ona.
Upravo ta poslednja stvar predstavlja važan test za svaki triler.
Napetost tera čitaoca da okrene sledeću stranicu.
Ali pitanje je šta ostaje kada sazna kako se sve završilo.
Ako nakon zatvaranja knjige ostane samo odgovor na pitanje ko je šta uradio, priča je ispunila žanrovski zadatak.
Ako ostane nelagoda zbog pitanja koja nemaju lak odgovor, roman počinje da izlazi izvan njega.
Ko kontroliše priču, kontroliše mnogo više od informacije
U središtu političkog trilera gotovo uvek postoji borba za kontrolu nad informacijom.
Ko šta zna?
Ko može da objavi?
Ko će biti diskreditovan?
Kome će javnost poverovati?
U tom smislu novinarstvo nije samo potraga za činjenicama.
Ono je borba za mogućnost da određena verzija stvarnosti uopšte postane vidljiva.
Tamara Lazić zato ne ulazi samo u sukob sa kriminalnim i političkim strukturama.
Ulazi u sukob oko priče.
Ako ona uspe da je ispriča, svet će možda izgledati drugačije.
Ako je neko zaustavi, postojeća slika ostaje netaknuta.
Upravo zbog toga autoritarne strukture nikada nisu ravnodušne prema medijima.
Moć ne zavisi samo od onoga što radi.
Zavisi i od toga šta ljudi o tome znaju.
Promocija nakon osam godina čekanja
Beogradska publika će „Konačni izlaz“ moći bliže da upozna 9. septembra u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda.
Promocija počinje u 18 časova, a uz Miljana Paunovića o romanu će govoriti novinarka Tatjana Manojlović i Vladica Milenković iz Nove Artije.
Za autora ovaj susret ima poseban značaj.
Kaže da je na njega čekao osam godina.
Možda je zato zanimljivo što knjiga koja toliko insistira na vremenu, istini, strpljenju i istrajnosti dolazi pred publiku upravo nakon tako dugog ličnog čekanja.
Tri godine pisanja.
Od Normandije do Donjeg Milanovca.
Od Pariza iz romana do Beograda u kojem će čitaoci prvi put o njemu razgovarati sa autorom.
Da li zaista želimo da znamo istinu?
Na površini, pitanje političkog trilera je jednostavno.
Hoće li junakinja otkriti istinu?
Ali možda je mnogo zanimljivije nešto drugo.
Šta će uraditi kada je otkrije?
I šta ćemo mi uraditi sa njom kao čitaoci?
Živimo u vremenu u kojem nikada nismo imali pristup većoj količini informacija.
Istovremeno nikada nije bilo lakše sumnjati u svaku od njih.
Istina više nije samo pitanje činjenice.
Postala je pitanje poverenja.
Izvora.
Interesa.
Algoritma.
Političke pripadnosti.
Često ne odbacujemo neku informaciju zato što smo dokazali da je netačna.
Odbacujemo je zato što nam se ne dopada ono što bi njena istinitost značila.
Tu „Konačni izlaz“ dobija mogućnost da bude više od priče o jednoj novinarki.
Može da postane priča o društvu koje stalno zahteva istinu, ali nije uvek sigurno da želi da živi sa njenim posledicama.
Konačni izlaz možda ne postoji
Sam naslov romana nosi obećanje kraja.
Izlaza.
Tačke posle koje je sve gotovo.
Ali priče o moći retko funkcionišu tako.
Otkrivanjem jednog slučaja ne nestaje korupcija.
Objavljivanjem jednog teksta ne prestaje pritisak na novinare.
Jedna hrabra osoba ne može sama da popravi sistem.
Ali to ne znači da njen izbor nema smisla.
Možda pravi izlaz iz takvih sistema nije trenutak u kojem ih zauvek pobedimo.
Možda počinje onog trenutka kada odlučimo da više ne pristajemo na njihova pravila.
„Konačni izlaz“ Miljana Paunovića pred beogradsku publiku stiže 9. septembra.
A pitanje sa kojim će čitaoci verovatno izaći iz knjige mnogo je neprijatnije od pitanja ko je počinio zločin.
Koliko bismo daleko mi otišli kada bismo znali istinu?
Photo credit: Promo
