Marko Babijanović: Izlazak iz zone komfora

Marko Babijanović pripada onim muzičarima koji ne prave zvuk da bi popunili prostor, već da bi u njemu ostavili trag. Njegova priča ide od topline Tavankuta do energije Novog Sada, od akustične intimnosti do benda kao druge porodice, od spontanih sessiona do ozbiljnog promišljanja o tome šta danas znači ostati svoj u muzici. U intervjuu za BOLD, Marko otvara teme greške, emocije, stvaranja, publike i pritisaka savremene scene, tiho, iskreno i bez potrebe da se uklopi po svaku cenu.

Na tvom profilu stoji rečenica: „Cuando las palabras fallan, la música habla.“
Kad su tebi reči poslednji put „pale“, a muzika morala da preuzme razgovor?

Uglavnom je to rečenica koja se dešavala u momentima kad u životu postane teško, nekako je muzika uvek za mene bila viši lek, kad god mi je bilo potrebno da zacelim neki unutrašnji osećaj, dobro je došao bilo koji vid muzike.

Rođen si u Donjem Tavankutu, a danas živiš u Novom Sadu. Šta ti je Tavankut ostavio u uhu: tišinu, ritam, tvrdoglavost, melodiju ili osećaj da uvek moraš sam da napraviš prostor?

Pre svega mi je Tavankut ostavio osećaj topline doma i sigurnosti, i dan danas pored porodice, mnogo prijatelja me vuče u njega. Kada bih ga merio u muzici, kako je uticao na mene onda bi to definitivno bio ritam jer sam kroz njega sageadio ceo svoj ritam u životu.

Novi Sad je grad scena i krugova. Kako si se „upisao“ u grad: preko ljudi, mesta, svirki ili preko rada u tišini dok se ne desi pravi momenat?

Novi Sad me je uvek privlačio jer sam od starijih drugara slušao njihova iskustva i uvek sam imao želju da mu se približim. Na prvu sam zavoleo grad i energiju, nisam imao problem da mu se suprostavim. I dalje ne mogu reći da sam se “upisao” ali delom sam ostavio trag, mislim da je moj pristup ljudima kroz svirke i posao najviše zaslužan tome pa tek onda moj kvalitet kao muzičar. Definitivno je trag ostavljen kroz kretanje u poslu muzike.

Često taguješ Magnus bend i Atelje 108.
Šta ti te dve adrese znače: bend kao zajednica i atelje kao laboratorija ili obrnuto?

Bend je za mene uvek bio zamenica za porodicu, to su ljudi sa kojima jedem, spavam, putujem, družim se i na kraju svega sviram. Mnogo mi je bitno da je zdrava atmosfera kao što i jeste i uvek sam gledao da budem okružen sa ljudima sličnog razmišljanja ne bi li se spasao stresa i problema. Magnus za mene predstavlja drugu porodicu!

Atelje108 je neki moj lični kreativni kutak gde sebi i kolegama dozvoljavam da bez granica “ispaljujemo” ideje. Atelje kao i sam po sebi dosta govori pa bih se zadržao na njemu, eto kao na ličnoj laboratoriji ideja, trudim se da kroz njega gajim neku autentičnost na svaki način.

Pokrenuo si “Sve i svašta session” i krenuo od neočekivanog izbora: Halid Muslimović – „Učini bar jedan pogrešan korak“, uz miks/master koji potpisuješ.
Zašto baš ta pesma kao start i šta tebe privlači u „pogrešnom koraku“?

Taj projekat je zapravo vrlo spontano nastao gde su sve kolege podržale pune entuzijazma. Sam odabir pesama se desio malo iz nužde jer nam je zafalilo materijala sa kojim bi sebw prestavili u “narodnijem” svetlu pa smo išli ovim putem, starije, lepše i kulturnije stvari, a sam ambijent nam je samo stavio tačku na ideju. U pogrešnom koraku me privlači novo iskustvo i nauk. Uvek sam voleo kritiku jer sam iz nje jedino mogao da naučim. Reči hvale su poželjne naravno, i to je deo koji gura napred ali mislim da bez pogrešnog koraka i bez kvalitetnih sugestija/kritika nema napred!

Kada radiš obrade, šta je za tebe nepisano pravilo: da sačuvaš emociju originala ili da ga „prevedeš“ u svoj jezik, pa makar ga ljudi ne prepoznali iz prve?

Definitivno volim da “osvežim”. Svestan sam posledica totalne promene pa ipak gledam da ostanem jednom nogom na sigurnom odnosno voðen originalom ali svaku krivinu ću iskoristiti i dodati svoj začin. Muzika je igra začina koji se zovu tonovi, treba samo osloboditi ideje.

U Instagram biografiji imaš i gitaru, ali iz postova se vidi da te zanima i zvuk kao zanat (jam/backing track sadržaj, rad na detalju).
Šta te više vozi: trenutak inspiracije ili sat-dva mikroskopskog rada dok sve ne legne?

Pa sve mi je to nekako usko povezano, volim i trenutak kada stvaram ali isto tako volim i trenutak kada obraðujem, ispunjen sam u oba slučaja.

Imaš iskustva sa akustičnim svirkama.
Ko si ti „više“: Marko bez struje (akustika) ili Marko sa zidom zvuka?

Sve sam to ja, kako se menja raspoloženje tako se menja i gitara. Kako sam previše u jednom tako mi zafali drugo i obratno, mada kad bih striktno birao mislim da bi akustika presudila jer ipak uvek biram prirodno.

Koji je tvoj idealan odnos forme i haosa: da pesma bude precizna kao nacrt ili da ostavi prostor da “pukne” na mestu gde je najživlja?

Muzika je živa stvar, mora da se mrda. Volim da čujem kad ljudi greše, to mi ostavi utisak živosti i prosto tu budem siguran da je neko živ radio na tome. A sa druge strane treba sve to i da bude na mestu. Na kraju, uvek biram emociju.

Ako bi morao da objasniš nekom ko nije muzičar, šta je najteži deo procesa: pisanje, sviranje, snimanje, miks ili onaj deo posle, kad pesmu pustiš u svet i ona više nije samo tvoja?

Obzirom da svaki taj proces ja obožavam, sve mi to ne pada teško. Ali kao i u svemu najteže je doneti odluku. Odluku koju frazu zadržati a koju baciti, isto tako i sa harmonijom, ritmom i ostalim delovima procesa. Nezahvalno je sve to ka nama kreatorima jer u istom momentu moramo da budemo u koži publike koja postavlja kriterijum a opet zadovoljavamo i svoje ideje. Odluka je definitivno najteži deo procesa.

U regionu se često romantizuje „underground“, a istovremeno svi žele publiku. Kako ti gledaš na to: da li ti je cilj da ostaneš tajna za one koji umeju da slušaju ili da te čuje što više ljudi, bez izvinjavanja?

Nikad muziku nisam posmatrao iz ugla jednog žanra, za mene je sve muzika i delim je na dobru i lošu pa tako iste ima u svakom žanru. Cilj mi je da što više ljudi čuju moje ideje i da prepoznaju neki moj detalj, svestan sam da nikad neću moći zadovoljiti sve pa baš zato zadovoljavam sebe pa ko se pronadje dobro mi došao. Treba u svemu gajiti sebe i ne prepustiti se nečemu da te promeni ka standardu. Za mene je prilagoðavanje uz svoj stil vrlo dobar recept za uspeh.

Pitanje za kraj: šta trenutno istražuješ kao problem (ne kao žanr), npr. kako zvuči nostalgija bez patetike, kako zvuči bes bez galame ili kako zvuči mir a da nije dosadan?

Zapravo, ova pitanja još nisam sebi postavio ali ću ih preispitati. Kao problem mi se ukazao AI sistem za pravljenje muzike a onda kao još veći alarm, sami ljudi koji se više oslanjaju na njega nego na svoju estetiku. To mi deluje kao problem industrije gde će se mali i srednji proizvoðači dosta ugasiti i zameniti. Možda je pravo rešenje da ga koristimo kao alat ali da mu ne dozvoljavamo potpunu kontrolu, ipak je estetika u našim rukama.

Pratite Markov rad:

Instagram: @markiisaa

Photo credit: Markova privatna arhiva