„Mere tela“ su otvorene: Koliko normi nosimo u sopstvenom telu?
Koliko treba da spavamo, koliko da jedemo, koliko da vežbamo, koliko proteina da unesemo, koliko kilograma da imamo, koliko koraka da napravimo, koliko dugo da budemo produktivni, zdravi, funkcionalni i poželjni? Savremeni čovek nikada nije imao više podataka o sopstvenom telu, a istovremeno možda nikada nije bio toliko izložen očekivanjima o tome kakvo bi to telo trebalo da bude.
Upravo taj prostor između živog, promenljivog tela i sistema koji neprestano pokušavaju da ga izmere nalazi se u središtu izložbe „Mere tela“ umetnica Zorice Čolić i Tanje Juričan, otvorene 28. avgusta u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Izložba, čiji je kustos Miroslav Karić, može da se pogleda do 19. oktobra, a radovi dve umetnice kroz objekte, video i interaktivne instalacije otvaraju pitanja društvenih normi, kapitalizma, tehnologije, zdravlja, samokontrole i načina na koji spoljašnji sistemi postepeno postaju deo našeg najintimnijeg iskustva.
Drugim rečima, „Mere tela“ ne pitaju samo kako posmatramo svoje telo. Pitaju ko nas je tome naučio.
Kada preporuka prestane da bude neutralna
Na otvaranju izložbe Zorica Čolić podsetila je na svakodnevnu poplavu saveta i preporuka kojima smo okruženi. Koliko treba da jedemo, spavamo i vežbamo, koliko vitamina, proteina, kofeina ili lekova treba da unesemo.
Na prvi pogled, takve preporuke deluju kao proizvod nauke, medicine i dobronamerne brige o zdravlju. Čolić, međutim, skreće pažnju na činjenicu da nijedna od tih mera ne postoji potpuno izolovano od društva koje ih proizvodi.
„Te mere deluju neutralno ili čak pozitivno za nas, ali iza njih stoje složeni politički, ekonomski, kulturni i drugi odnosi koji oblikuju naše predstave o tome kako telo treba da izgleda, funkcioniše i kako da se oseća“, poručila je umetnica.
Tu počinje jedan od najvažnijih problema izložbe.
Jer čim određena mera postane poželjna, sve što od nje odstupa počinje da se čita kao nedostatak.
Telo više nije samo telo.
Postaje rezultat.
Telo kao projekat koji nikada nije završen
Savremena kultura veoma teško prihvata telo koje jednostavno postoji.
Ono bi trebalo stalno nešto da radi.
Da bude snažnije.
Zdravije.
Mlađe.
Odmornije.
Efikasnije.
Da se pravilno hrani, pravilno odmara, pravilno kreće, pravilno stari i, po mogućstvu, čitav proces uredno dokumentuje aplikacijom.
U takvom sistemu briga o sebi vrlo lako prerasta u beskonačan projekat popravljanja sebe.
Zorica Čolić upravo tu logiku pokušava da poremeti.
„Telo me ne zanima kao celina koju treba održavati, popravljati ili dovesti u ‘pravu’ formu. Ono je kod mene gotovo uvek fragmentarno, ne celo, ne sasvim humano i fragilno. To je zapravo jedino telo koje imamo“, rekla je povodom otvaranja.
Ta rečenica možda predstavlja jedan od ključeva za čitanje čitave izložbe.
Nasuprot idealnom telu, pojavljuje se stvarno.
Nesavršeno.
Promenljivo.
Ranjivo.
Telo koje nije završeni proizvod.
Problem sa samom rečju mera
Tanja Juričan se na otvaranju osvrnula upravo na naziv izložbe, nastao u razgovoru sa kustosom Miroslavom Karićem.
Već sama reč „mera“ izaziva određenu nelagodu.
Mera pripada svetu klasifikacije.
Granica.
Standardizacije.
Određivanja onoga što je previše i onoga što nije dovoljno.
Telo funkcioniše drugačije.
„Pojam ‘mere’ izaziva određeni otpor, jer pripada registru norme i klasifikacije. Nasuprot tome, telo je živo i promenljivo. Upravo njihov susret otvara napetost koja nije lako razrešiva“, istakla je Juričan.
I zaista, gotovo svaki pokušaj da se telo precizno normira nailazi na činjenicu da ljudi nisu isti.
Ista težina ne znači isto za svaku osobu.
Isti broj sati sna ne funkcioniše identično za svakoga.
Ista mera produktivnosti ne može se primeniti na svako telo, svako zdravstveno stanje i svaku životnu okolnost.
A ipak, društvo obožava proseke.
Jer prosekom je lakše upravljati.
Kapitalizam vrlo dobro poznaje naše nesigurnosti
U radovima Zorice Čolić telo je neraskidivo povezano sa savremenim kapitalizmom.
To nije samo telo koje postoji u ekonomskom sistemu. Ono je i tržište.
Industrija fitnesa, wellnessa, suplemenata, estetske medicine, kozmetike, aplikacija za praćenje zdravlja i različitih tehnoloških uređaja počiva na ideji da na nama gotovo uvek postoji nešto što može biti poboljšano.
Za svaki nedostatak postoji proizvod.
Za svaki strah postoji usluga.
Za svaki broj koji nam se ne dopada postoji obećanje da se može promeniti.
Granice tela pritom postaju sve manje jasne. Medicinska i tehnološka dostignuća mogu ga transformisati, popravljati ili proširivati. Uređaji prate njegove funkcije, algoritmi analiziraju njegove navike, a tržište proizvodi nove standarde prema kojima treba da ga procenjujemo.
Pitanje šta znači zdravo ili funkcionalno telo zato više nije samo medicinsko.
Postaje političko.
Ekonomsko.
Kulturno.
I veoma lično.
Kada tuđi standard postane naša želja
Možda je najuspešnija društvena norma ona koju više ne prepoznajemo kao društvenu.
U jednom trenutku ne pokušavamo da izgledamo na određeni način zato što nam je neko rekao da moramo.
Mi to zaista želimo.
Ne osećamo da nas neko kontroliše.
Kontrolišemo sami sebe.
Upravo tu se velika društvena pitanja prelamaju kroz male svakodnevne odluke.
Osećaj krivice zato što nismo trenirali.
Anksioznost zato što aplikacija kaže da smo loše spavali.
Nelagodnost pred ogledalom.
Potreba da izgledamo odmorno čak i kada nismo.
Strah od starenja.
Ponos kada ispunimo određeni broj koraka.
Ništa od toga samo po sebi nije nužno problematično.
Ali izložba nas tera da se zapitamo odakle naše potrebe zapravo dolaze.
Tanja Juričan i rituali kojima proizvodimo sigurnost
Dok se Čolić intenzivno bavi transformacijama i vrednovanjem tela, Tanja Juričan pažnju usmerava na ritualizovane postupke kojima društvo pokušava da uvede red u neizvesnost.
Njene instalacije i objekti istražuju ponašanja koja ponavljamo jer nam pružaju osećaj kontrole, predvidljivosti i zaštite.
Ljudi su oduvek pravili rituale.
Neki su religijski.
Neki porodični.
Neki institucionalni.
Neki toliko svakodnevni da ih više ni ne primećujemo.
Ustajemo na određeni način.
Organizujemo prostor.
Ponavljamo jezik koji smo nasledili.
Pridržavamo se pravila čak i kada ne znamo tačno zašto postoje.
Takve prakse mogu biti korisne jer nam pomažu da funkcionišemo u zajednici. Ali istovremeno mogu postati instrument disciplinovanja.
Nasleđujemo više od boje očiju
Juričan posebno istražuje transgeneracijski karakter društvenih praksi.
Od prethodnih generacija ne nasleđujemo samo genetske osobine.
Nasleđujemo i ponašanja.
Strahove.
Predstave o tome šta je pristojno.
Šta je zdravo.
Kako treba reagovati u određenoj situaciji.
Ko sme da pokaže slabost.
Šta znači biti dobar roditelj, partner, radnik ili građanin.
Takvi obrasci prenose se kroz porodicu, školu, institucije i jezik. Posle dovoljno vremena više ih ne doživljavamo kao nešto što nam je preneto.
Postaju deo ličnosti.
Upravo tu umetnica pronalazi vezu između društvene norme i individualnog ponašanja.
Sistem više ne mora stalno da izdaje naredbe ako smo ih već naučili napamet.
Zdrav, poslušan i produktivan čovek
Posebno provokativna tačka radova Tanje Juričan nalazi se u pitanju kakvu osobu društvo smatra poželjnom.
Zdravu.
Poslušnu.
Produktivnu.
Sposobnu da kontroliše svoje ponašanje.
Spremnu da se prilagodi.
Na prvi pogled, ništa od navedenog ne mora biti problem. Zdravlje je poželjno. Produktivnost može biti pozitivna. Društvena pravila omogućavaju zajednički život.
Problem nastaje kada odstupanje od norme počne da se tretira kao lični neuspeh.
Kada bolest postane krivica.
Kada odmor postane lenjost.
Kada neposlušnost automatski znači neodgovornost.
Kada čoveka počnemo da vrednujemo prvenstveno prema njegovoj sposobnosti da bude koristan.
„Mere tela“ upravo na tom mestu prelaze iz umetničkog pitanja u političko.
Društvo se na kraju vidi na telu
Veliki sistemi često zvuče apstraktno.
Kapitalizam.
Tehnologija.
Institucije.
Patrijarhat.
Medicina.
Tržište.
Porodica.
Ali svaki od tih sistema na kraju mora negde ostaviti trag.
Jedno od prvih mesta je telo.
Način na koji ga držimo.
Kako se oblačimo.
Šta krijemo.
Čega se stidimo.
Kada jedemo.
Kako spavamo.
Koliko radimo.
Koji bol smatramo normalnim.
Za koje simptome tražimo pomoć, a koje ignorišemo.
Svi veliki društveni obrasci u jednom trenutku postanu mala svakodnevna radnja.
Upravo u tim mikroiskustvima susreću se Čolić i Juričan.
Između tehnologije i kože
Savremeno telo više nije moguće lako odvojiti od tehnologije.
Telefon zna koliko smo se kretali.
Sat zna kakav nam je puls.
Aplikacija procenjuje san.
Algoritam preporučuje trening.
Društvena mreža pokazuje tela sa kojima treba da se uporedimo.
Granica između fizičkog i digitalnog iskustva postaje sve poroznija.
Tehnologija može da nam pomogne da bolje razumemo zdravlje, ali može da proizvede i novu vrstu opsesije merenjem.
Čovek počinje da veruje brojci više nego sopstvenom osećaju.
Možete se probuditi odmorni, a zatim pogledati aplikaciju koja vam kaže da ste spavali loše i odjednom se zaista osećati umorno.
Broj postaje autoritet.
Telo mora da mu se opravda.
Umetnost kao prostor u kojem mera prestaje da važi
Jedna od važnih stvari koje izložba može da uradi jeste da pitanja iz svakodnevice izdvoji iz njihovog uobičajenog konteksta.
U apoteci broj deluje medicinski.
U teretani deluje praktično.
Na telefonu deluje tehnološki.
U galeriji odjednom može da postane politički.
Upravo tu umetnost pokazuje jednu od svojih važnih funkcija.
Ne mora da nam kaže da prestanemo da merimo telo.
Ne mora da tvrdi da su medicinske preporuke pogrešne ili da tehnologija nužno šteti čoveku.
Može jednostavno da postavi pitanje koje inače nemamo vremena da postavimo.
Zašto ovo merim?
Ko je odredio granicu?
Šta će se dogoditi ako joj ne odgovaram?
Izložba koja postaje neprijatno ogledalo
„Mere tela“ možda neće svakom posetiocu biti prijatna izložba.
Ne zato što pokušava da šokira, već zato što govori o mehanizmima koje je mnogo lakše primećivati kod drugih nego kod sebe.
Vrlo brzo možemo prepoznati da reklame proizvode nesigurnost.
Teže je priznati da je neka naša duboko lična želja možda nastala upravo zahvaljujući toj nesigurnosti.
Lako je kritikovati društvo koje slavi produktivnost.
Mnogo je teže odmarati bez osećaja krivice.
Možemo razumeti da standard lepote nije univerzalan.
To ne znači da ćemo se automatski osloboditi nelagode pred sopstvenim ogledalom.
Tu izložba prestaje da govori o apstraktnom „društvu“.
Počinje da govori o nama.
Telo koje odbija da bude broj
Zorica Čolić i Tanja Juričan iz različitih umetničkih pravaca dolaze do slične tačke.
Telo ne može potpuno da se odvoji od društva.
Ali ne može ni potpuno da se svede na njegove kategorije.
Živo telo stalno remeti sistem.
Stari.
Razboljeva se.
Menja se.
Želi.
Odbija.
Umara se.
Oporavlja.
Ne reaguje uvek onako kako statistika očekuje.
Upravo ta nepredvidivost možda predstavlja njegovu najveću neposlušnost.
Mera želi stabilnost.
Telo ostaje promenljivo.
Do 19. oktobra u Salonu MSU
Izložba „Mere tela“ Zorice Čolić i Tanje Juričan otvorena je u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i može da se pogleda do 19. oktobra 2026. godine.
Ona ne nudi jednostavan izlaz iz sistema normi, niti pokušava da ubedi publiku da je svaki oblik samokontrole problem.
Umesto toga radi nešto zanimljivije.
Pokazuje koliko je teško pronaći granicu između brige i kontrole, između naše potrebe i tuđeg očekivanja, između onoga što biramo i onoga što smo naučili da želimo.
Možda zato najvažnije pitanje nakon izlaska iz galerije nije koje su prave mere tela.
Već zašto smo uopšte poverovali da telo mora da ima pravu meru.
Photo credit: Bojana Janjić
