„Darinkine niti“: Kako se sećanje prenosi iz slike u vez
Iz istorije u sadašnjost
Istorija nikada ne ostaje potpuno ista kada se prenese u umetnost. Činjenice mogu ostati nepromenjene, ali način na koji ih pamtimo zavisi od toga ko priču prenosi, u kom trenutku i kojim jezikom. Nekada je to grafika. Nekada slika. Nekada nit koja prolazi kroz tkaninu i, potez po potez, pokušava da poveže prošlost sa sadašnjošću.
Upravo na toj ideji počiva izložba „Darinkine niti“, koja će biti otvorena 15. septembra u Salonu Oto Bihalji Merin u Beogradu. Muzej naivne i marginalne umetnosti ovom postavkom u isti prostor dovodi dela Lazara Vujaklije i Save Sekulića iz muzejske zbirke i savremenu umetničku praksu Milice Dukić.
Polazna tačka je tragična sudbina Darinke Radović, heroine Narodnooslobodilačke borbe, i njenih kćeri Radmile i Stanke. Međutim, izložba ne pokušava samo da ponovi istorijsku priču. Ona ispituje šta se sa njom događa kada prolazi kroz različite umetničke interpretacije i različita vremena.
Kustosi izložbe su Danica Đorđević Janković i Vladimir Kokoruš, a postavka će biti otvorena do 30. septembra.
Jedna priča, tri umetnička vremena
Darinkina tragedija tokom druge polovine 20. veka postala je snažan simbol žrtve, otpora i moralne snage. Umetnici su joj se vraćali ne samo kao istorijskom događaju, već kao priči koja je mogla da govori o mnogo širim pitanjima stradanja, dostojanstva i ljudskog izbora.
Lazar Vujaklija 1969. godine u grafičkoj mapi „Zapis o Darinki“ istorijsko svedočanstvo prevodi u redukovan i simbolički likovni jezik. Umesto potrebe da događaj ilustruje doslovno, on od njega gradi vizuelni zapis koji funkcioniše između dokumenta i poezije.
Kod Save Sekulića priča o Darinki, Radmili i Stanki dodatno se udaljava od neposrednog istorijskog trenutka. Njihova tragedija postaje univerzalnija slika stradanja i dostojanstva. Istorijske ličnosti prestaju da pripadaju samo jednom događaju i počinju da nose simboličku težinu koja može da komunicira i sa publikom koja više nema neposredan odnos prema vremenu u kojem se tragedija dogodila.
Decenijama kasnije, Milica Dukić ulazi u taj već formirani vizuelni i istorijski sloj iz potpuno drugačije pozicije.
Ona ne pokušava da rekonstruiše Vujakliju niti da ponovi Sekulića.
Umesto toga pita šta danas možemo da uradimo sa nasleđenim sećanjem.
Kada istorija prestane da bude samo podatak
Kolektivno pamćenje nije isto što i istorija.
Istorija pokušava da utvrdi šta se dogodilo. Datume, mesta, aktere, dokumente i okolnosti.
Pamćenje funkcioniše drugačije.
Ono bira slike.
Simbol.
Lice.
Priču koju će jedna generacija preneti sledećoj.
Zato umetnost može imati tako snažnu ulogu u načinu na koji društvo pamti prošlost. Događaj koji postoji u arhivu može biti istorijski precizno dokumentovan, ali umetničko delo može da mu da emocionalni oblik koji ostaje prisutan decenijama.
Vujaklijin „Zapis o Darinki“ i Sekulićevi radovi deo su upravo takvog procesa.
Njihova dela nisu neutralni istorijski izvori.
Ona su interpretacije.
Ali upravo kroz interpretaciju Darinkina priča dobija život koji traje duže od jednog istorijskog trenutka.
Ko je Darinka kada je gleda nova generacija?
Tu nastaje centralna napetost „Darinkinih niti“.
Šta se događa kada umetnica koja pripada potpuno drugom vremenu preuzme priču koju je već oblikovala prethodna generacija?
Milica Dukić polazi od motiva i vizuelnih slojeva Vujaklijinog „Zapisa o Darinki“, ali ih prenosi u tekstil.
Taj izbor nije slučajan.
Tekstil u sebi nosi nešto što grafika ili slika nemaju na isti način.
Dodir.
Trajanje.
Rad ruke.
Ponavljanje.
Nit koja mora mnogo puta da prođe kroz istu površinu pre nego što nastane slika.
Vez i tafting zato ne služe samo kao nove tehnike kojima će biti prikazana stara priča. Oni postaju način razmišljanja o pamćenju.
Jer sećanje se takođe gradi ponavljanjem.
Priča mora više puta da bude ispričana da bi ostala prisutna.
Nit kao metafora pamćenja
Naziv „Darinkine niti“ otvara više mogućih čitanja.
Nit povezuje dve tačke.
Može biti tanka i krhka, ali može i da drži čitavu površinu na okupu.
Može da se prekine.
Može da se nastavi.
Može da se preplete sa drugom.
U tom smislu veoma lako postaje metafora načina na koji pamtimo.
Između 1940 ih, Vujaklijinog rada iz 1969. godine, Sekulićevih interpretacija i umetničke prakse Milice Dukić postoji vremenska udaljenost. Ali upravo je umetnost ono što između tih trenutaka razvlači nit.
Svaka nova interpretacija nešto zadržava, nešto menja i nešto dodaje.
Tako kolektivno pamćenje zapravo i funkcioniše.
Nijedna generacija ne dobija prošlost potpuno netaknutu.
Dobija ono što su prethodne generacije odlučile da sačuvaju.
Vujaklija i snaga redukcije
Lazar Vujaklija u „Zapisu o Darinki“ ne pokušava da gledaoce preoptereti detaljima.
Njegov jezik je redukovan i simboličan.
Takav pristup omogućava istorijskom događaju da izađe iz dokumentarnog okvira i postane vizuelna struktura.
U umetnosti redukcija često govori više od gomilanja.
Kada se ukloni višak, ostaje ono što autor smatra najvažnijim.
Linija.
Figura.
Odnos.
Simbol.
Tišina između elemenata.
Darinkina priča kod Vujaklije tako ne funkcioniše samo kao konkretan događaj iz Narodnooslobodilačke borbe. Postaje nešto što se može čitati i kao priča o otporu, stradanju i granicama ljudske izdržljivosti.
Upravo zato njegovo delo decenijama kasnije može postati polazna tačka za novu umetnicu.
Dobra umetnička interpretacija ne zatvara priču.
Ostavlja dovoljno prostora da neko drugi nastavi razgovor.
Sava Sekulić i udaljavanje od istorijskog trenutka
Kod Save Sekulića distanca postaje još izraženija.
On priču o Darinki, Radmili i Stanki izmešta iz neposrednog istorijskog konteksta i približava je univerzalnijem jeziku stradanja.
To je važan trenutak u procesu kolektivnog pamćenja.
Kada određeni događaj prestane da pripada samo ljudima koji ga se neposredno sećaju, mora da pronađe novi način da komunicira.
Ako ostane vezan isključivo za istorijsku činjenicu, postoji opasnost da nova generacija prema njemu razvije samo akademski odnos.
Znaće šta se dogodilo.
Ali možda neće osećati zašto je važno.
Umetnost pokušava da premosti upravo tu distancu.
Sekulić ne vraća događaj u život kroz dokumentarnu preciznost.
On njegovu emocionalnu i moralnu težinu prenosi u sliku.
Milica Dukić i telo koje učestvuje u pamćenju
Savremena intervencija Milice Dukić dodatno komplikuje tu priču jer uvodi fizički rad kao jedan od ključnih elemenata.
Vez nije brz proces.
Tafting takođe zahteva ponavljanje, ritam i neposredan odnos tela prema materijalu.
Umetničko delo nastaje kroz veliki broj malih pokreta.
Telo umetnice postaje deo procesa pamćenja.
Ruka ponavlja gest.
Nit prolazi kroz površinu.
Motiv se postepeno pojavljuje.
Ta fizička dimenzija posebno je važna kada govorimo o istoriji koja se često doživljava kroz tekstove, datume i fotografije.
Odjednom prošlost nije samo nešto što čitamo.
Postaje nešto što se izrađuje.
Ženski rad i istorija
Tekstil nosi i još jednu kulturnu dimenziju.
Vez je tradicionalno često bio povezan sa ženskim radom, privatnim prostorom i veštinama koje su se prenosile generacijama. Upravo zato njegova upotreba u savremenoj umetnosti može otvoriti pitanja vrednosti rada koji je istorijski često ostajao izvan dominantnog umetničkog kanona.
Kada se istorijska priča o Darinki i njenim kćerima prenese u vez, taj medij dobija dodatnu simboličku težinu.
Ženska istorija susreće tradicionalno žensku tehniku.
Ali u galerijskom prostoru vez više nije samo dekorativni ili zanatski rad.
Postaje nosilac istorijskog narativa.
Time se menja i način na koji posmatramo samu tehniku.
Ono što je nekada moglo biti svrstano u domen kućnog rada dobija status savremenog umetničkog i političkog jezika.
Izložba koja neće biti ista prvog i poslednjeg dana
Jedan od najzanimljivijih elemenata „Darinkinih niti“ jeste činjenica da postavka neće biti potpuno završena na dan otvaranja.
Tokom trajanja izložbe biće organizovane participativne radionice veza i taftinga. Posetioci će učestvovati u stvaranju kolaborativnog rada koji će nastajati u realnom vremenu.
To znači da će se izložba menjati.
Neko ko je poseti prvih dana neće videti potpuno istu postavku kao osoba koja dođe pred zatvaranje.
Svaka nova ruka dodaće trag.
Svaki učesnik uneće sopstvenu interpretaciju.
Proces postaje deo umetničkog rada.
A to savršeno odgovara temi pamćenja.
Jer ni kolektivno sećanje nikada nije završeno.
Šta se događa kada publika dodirne istoriju
U klasičnoj muzejskoj postavci odnos je jednostavan.
Delo je završeno.
Posetilac gleda.
Dodirivanje je uglavnom zabranjeno.
„Darinkine niti“ u participativnom delu menjaju tu logiku.
Publika više nije samo posmatrač.
Postaje učesnik.
Neko ko dolazi sa sopstvenim znanjem ili potpunim neznanjem o Darinkinoj priči dobija mogućnost da ostavi fizički trag na zajedničkoj površini.
Takav čin ima zanimljivu simboliku.
Ne možemo promeniti ono što se dogodilo.
Ali možemo učestvovati u načinu na koji će događaj biti zapamćen.
Svaka generacija upravo to i radi.
Različite ruke na istoj površini
Kolaborativni rad posebno je važan jer će ga stvarati više ljudi.
Neće postojati jedan potpuno kontrolisan rukopis.
Neko će biti precizniji.
Neko nesigurniji.
Neko će prvi put raditi vez ili tafting.
Različiti tragovi ostaće jedan pored drugog.
Kada se spoje, neće nužno napraviti savršeno homogenu površinu.
I upravo je u tome stvar.
Kolektivno pamćenje nikada nije homogeno.
Ljudi istu prošlost pamte drugačije.
Porodice imaju svoja sećanja.
Institucije svoja.
Umetnici svoja.
Politički sistemi takođe pokušavaju da proizvedu određene verzije prošlosti.
Na kraju se sve te niti prepliću.
Šta se izgubi, a šta dobije prenošenjem
Svaki put kada se jedna istorijska priča prenese u novi medij, nešto se promeni.
Fotografija nije isto što i grafika.
Grafika nije isto što i slika.
Slika nije isto što i vez.
Dokument nije isto što i umetničko delo.
Ali promena ne mora da znači izdaju originalnog događaja.
Može da bude način njegovog opstanka.
Ako želimo da se priče prenose generacijama, njihov oblik mora ponekad da se promeni.
Nova publika ne dolazi sa istim iskustvom kao prethodna.
Ona ima drugačiji vizuelni jezik.
Drugačiji politički kontekst.
Drugačiji odnos prema istoriji.
Umetnost može da pronađe način da staru priču ponovo učini prisutnom bez pretvaranja da živimo u istom vremenu.
Muzej kao prostor živog nasleđa
Dovođenjem dela Vujaklije i Sekulića iz muzejske zbirke u dijalog sa praksom Milice Dukić, Muzej naivne i marginalne umetnosti radi nešto važno.
Zbirka prestaje da bude arhiv završene istorije.
Radovi koji se čuvaju decenijama ponovo ulaze u aktivan umetnički razgovor.
To je možda jedna od najvažnijih funkcija muzeja.
Ne samo sačuvati predmet.
Već omogućiti da predmet nastavi da proizvodi nova značenja.
Kada se staro delo postavi pored savremene umetničke intervencije, ne menja se samo naš pogled na novo.
Menja se i način na koji gledamo staro.
Vujaklija danas više nije isti Vujaklija kakav je bio 1969. godine.
Ne zato što se rad promenio.
Promenio se svet oko njega.
Katalog kao još jedna nit
Izložbu prati i katalog sa tekstovima kustosa Danice Đorđević Janković i Vladimira Kokoruša, koji će biti dostupan već na otvaranju.
U projektu koji se bavi prenošenjem pamćenja, katalog dobija dodatnu funkciju.
Izložba će se 30. septembra zatvoriti.
Radovi će napustiti isti prostor.
Kolaborativni proces će biti završen.
Ali tekst ostaje.
Dokumentacija ostaje.
Fotografije ostaju.
Tako nastaje još jedna nit između sadašnjeg trenutka i nekog budućeg čitanja izložbe.
Možda će joj se neko vratiti za deset ili dvadeset godina i tumačiti je potpuno drugačije.
To bi, zapravo, bilo sasvim u skladu sa njenom osnovnom idejom.
Kako pamtiti bez pretvaranja prošlosti u spomenik
Jedan od najvećih izazova kulture sećanja jeste pronaći ravnotežu između poštovanja i živog odnosa prema prošlosti.
Ako istoriju potpuno zamrznemo, ona postaje spomenik.
Možemo mu odati počast.
Ali sve teže sa njim razgovaramo.
Ako je, sa druge strane, previše slobodno menjamo, rizikujemo da izgubimo događaj koji je bio polazna tačka.
„Darinkine niti“ pokušavaju da pronađu prostor između.
Darinkina priča ostaje prisutna.
Ali nije zatvorena.
Vujaklija je prevodi u jedan vizuelni jezik.
Sekulić u drugi.
Milica Dukić ulazi iz savremenog trenutka sa tekstilom.
Publika zatim dobija mogućnost da ostavi sopstvenu nit.
Istorija tako postaje proces prenosa.
Pamćenje kao nešto što radimo, a ne nešto što imamo
Možda je upravo to najzanimljivija ideja ove izložbe.
Često govorimo o kolektivnom pamćenju kao da je ono neka vrsta skladišta.
Kao da društvo jednostavno poseduje određena sećanja.
Ali pamćenje zahteva rad.
Priče se moraju pričati.
Dela čuvati.
Arhive otvarati.
Spomenici tumačiti.
Istorija ponovo čitati.
Ako se to ne radi, sećanje polako nestaje.
U tom smislu vez postaje gotovo savršena metafora.
Nit sama po sebi ne pravi sliku.
Potrebno je provući je kroz površinu.
Pa ponovo.
I ponovo.
Sve dok se ne pojavi oblik.
Izložba „Darinkine niti“ biće otvorena od 15. do 30. septembra u Salonu Oto Bihalji Merin u Beogradu.
Pred publikom neće biti samo priča o Darinki Radović, Radmili i Stanki.
Biće to i priča o tome šta mi danas radimo sa pričama koje smo nasledili.
Da li ih samo čuvamo?
Da li ih prepričavamo?
Da li ih menjamo?
I koliko novih niti moramo da dodamo da se veza sa prošlošću ne bi prekinula?
Photo credit: Milica Dukić, Leni von Geleva
