Svetlana Mihajlović i Todor Valov dobitnici „Malog princa“
Život posvećen pozorištu za najmlađu publiku
Deca možda neće znati ime reditelja predstave koju su gledala sa šest godina. Možda se neće sećati ni glumice koja je držala lutku, scenografa koji je osmislio čitav svet pred njima ili dramaturga koji je pronašao prave reči. Ali vrlo često pamte osećaj.
Prvi mrak u pozorišnoj sali. Svetlo koje se pali na sceni. Lik koji odjednom progovara. Strah od Snežne kraljice. Smeh koji izaziva Pinokio. Trenutak kada nekoliko komada drveta, tkanine i svetla pred detetom postanu potpuno stvaran svet.
Upravo ljudima koji takve trenutke stvaraju Međunarodni festival pozorišta za decu Subotica već godinama odaje posebno priznanje.
Ovogodišnju Nagradu za životno delo „Mali princ“, namenjenu stvaraocima koji su ostavili izuzetan trag u razvoju kulture i scenske umetnosti za decu, dobiće glumica Svetlana Mihajlović u kategoriji domaćih stvaralaca i bugarski reditelj Todor Valov u kategoriji inostranih stvaralaca.
Nagrada „Oton Tomanić“, koja se dodeljuje za teatrološko promišljanje pozorišta za decu i mlade, pripada norveškom dramaturgu, glumcu, istraživaču i univerzitetskom profesoru Gunaru Hornu.
Priznanja će biti uručena u okviru 33. Međunarodnog festivala pozorišta za decu Subotica, koji će se održati od 20. do 25. septembra u organizaciji Otvorenog univerziteta Subotica.
Četrdeset godina između glumice i deteta u publici
Svetlana Mihajlović rođena je 1961. godine u Vranju, a već četiri decenije pripada sceni Pozorišta lutaka Niš.
Četrdeset godina u jednom pozorištu gotovo je čitav profesionalni život.
Ali kada je reč o pozorištu za decu, vreme se može meriti i drugačije.
Generacijama.
Deca koja su Mihajlović gledala na početku njene karijere danas možda dovode sopstvenu decu u pozorište. Likovi koje je igrala postaju deo porodičnog sećanja na prve susrete sa scenom.
Tokom karijere sarađivala je sa brojnim značajnim rediteljima, među kojima su Miroslav Ujević, Živomir Joković, Srboljub Stanković, Mima Janković, Nikita Milivojević, Kokan Mladenović, Vladimir Lazić, Ivan Pilni i Borislav Mrkšić.
Posebno mesto u njenoj biografiji zauzima saradnja sa glumcem i rediteljem Zoranom Lozančićem.
U njegovim predstavama nastale su neke od uloga koje su obeležile njen rad, od Mucka u „Tri praseta“ i Lepotice u „Lepotici i zveri“, preko Doroti u „Čarobnjaku iz Oza“ i Crne kraljice u „Alisi u zemlji čuda“, do Nanerl u „Mocartu“, Lisice u „Malom princu“, Snežne kraljice i Lisice u „Pinokiju“.
To je repertoar koji istovremeno pripada književnoj klasici, bajci, lutkarskoj tradiciji i kolektivnoj imaginaciji detinjstva.
Glumiti za dete nije lakša verzija glume
Postoji čudna navika da se umetnost namenjena deci ponekad tretira kao jednostavnija verzija umetnosti za odrasle.
Kao da je lakše igrati pred detetom.
U stvarnosti može biti upravo suprotno.
Dete nema kulturnu konvenciju koja mu govori da mora pristojno da sedi i poštuje predstavu čak i kada mu je dosadna.
Ako nešto ne funkcioniše, dete će to pokazati.
Okrenuće se.
Počeće da priča.
Izgubiće pažnju.
A kada poveruje svetu koji vidi na sceni, poverovaće mu potpuno.
Zato glumac u pozorištu za decu mora da bude precizan, iskren i spreman da se publici obrati bez potcenjivanja.
Svetlana Mihajlović upravo je kroz četiri decenije pokazala koliko takva umetnost zahteva ozbiljnost.
Njene uloge nagrađivane su na najvažnijim domaćim i regionalnim festivalima lutkarskog i dečjeg teatra, od susreta profesionalnih pozorišta lutaka Srbije do festivala u Kotoru, Banjoj Luci i Subotici.
„Trnova Ružica“ i druga strana njenog rada
Mihajlović nije ostala samo u prostoru glume.
Posebno je ponosna na svoj tekst „Trnova Ružica“, koji je u Pozorištu lutaka Niš postavio reditelj Vladimir Lazić.
Predstava je već osvojila priznanja, među kojima su i nagrade na festivalu FEDU u Sarajevu.
Taj prelazak iz glumačke interpretacije u pisanje otvara još jednu dimenziju njenog odnosa prema pozorištu za decu.
Posle decenija provedenih u tuđim tekstovima i likovima, iskustvo sa scene postaje osnova za stvaranje sopstvene priče.
I možda je upravo takva vrsta kontinuiteta najlepši argument za nagradu za životno delo.
Ne samo trajanje.
Već stalna potreba da se i nakon toliko godina nađe novi način da se razgovara sa publikom.
Todor Valov i režija koja lutku ne posmatra kao ograničenje
Drugi ovogodišnji laureat „Malog princa“, Todor Valov, rođen je 1966. godine u Varni.
Karijeru lutkarskog reditelja započeo je predstavom prema bajci Donalda Biseta „Dobro jutro, laku noć“, a već 1998. godine dobio je nacionalno priznanje za režiju.
Ta nagrada otvorila mu je put ka Centralnom Stoličen teatru u Sofiji, ali njegova karijera vrlo brzo je prevazišla granice Bugarske.
Tokom narednih decenija radio je u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Rumuniji, Crnoj Gori i Nemačkoj, gradeći opus koji se kreće kroz različite teatarske sredine, jezike i tradicije.
Za publiku i profesionalce u Srbiji posebno su važne dve njegove predstave.
„Labudovo jezero“, nastalo u Pozorištu za decu i mlade Kragujevac, i „Par cipela“, realizovana u Dečjem pozorištu Subotica.
Kada „Labudovo jezero“ postane lutkarsko
Naslov „Labudovo jezero“ gotovo automatski priziva balet.
Valov je, međutim, tu dobro poznatu priču preveo u jezik lutkarskog teatra.
UNIMA Srbije proglasila je predstavu najboljom lutkarskom predstavom 2013. godine.
Takva adaptacija pokazuje jednu od ključnih mogućnosti lutkarskog pozorišta.
Lutka nije ograničena zakonima ljudskog tela.
Može da leti.
Da se transformiše.
Da bude nekoliko puta veća ili manja od čoveka.
Da nestane.
Da postane životinja.
Da umre i ponovo se pojavi.
U rukama dobrog reditelja fizička ograničenja pozorišta pretvaraju se u prednost.
Zato lutkarski teatar može da izgradi vizuelne svetove koje klasično dramsko pozorište teško može da ponovi.
Valov je tokom svoje karijere upravo taj potencijal koristio kao osnovu sopstvenog izraza.
„Par cipela“ i festivalsko veče za pamćenje
Još jedno posebno mesto u njegovoj karijeri zauzima predstava „Par cipela“ Dečjeg pozorišta Subotica.
Valov posebno pamti Festival „Zvezdarište“ 2015. godine, kada je ova predstava osvojila priznanja u svim kategorijama koje je festival dodeljivao.
Od GRAND PRIX priznanja do pojedinačnih glumačkih i autorskih nagrada.
Takav festivalski rezultat je redak.
Ne govori samo o uspešnoj režiji.
Govori o trenutku kada čitav ansambl, vizuelni identitet, gluma, dramaturgija i rediteljska koncepcija funkcionišu kao celina.
Među velikim brojem priznanja koje je osvojio tokom karijere, Valov posebno izdvaja i bugarsku nacionalnu nagradu „IKAR“, koju je 2020. dobio za predstavu „Pinokio“ Teatra Ruse.
Još jedna velika priča dečje književnosti.
I još jedan dokaz da klasici opstaju upravo zato što svaka generacija umetnika pronalazi način da ih ispriča drugačije.
Zašto se pozorište za decu stalno vraća istim pričama?
„Pinokio“.
„Mali princ“.
„Čarobnjak iz Oza“.
„Alisa u zemlji čuda“.
„Snežna kraljica“.
Neke od tih priča stare su više od jednog veka, ali se stalno vraćaju na pozornice.
Zašto?
Verovatno zato što najbolje priče za decu nikada nisu samo za decu.
Govore o odrastanju.
Strahu.
Usamljenosti.
Odgovornosti.
Smrti.
Prijateljstvu.
Potrebi da budemo voljeni.
Prvim velikim razočaranjima.
Dete ih čita na jednom nivou.
Odrasla osoba na drugom.
A dobar pozorišni umetnik mora da pronađe prostor u kojem oba pogleda mogu da postoje istovremeno.
Tu se susreću karijere Svetlane Mihajlović i Todora Valova.
Jedna kroz glumu.
Druga kroz režiju.
Oboje već decenijama pokušavaju da ozbiljne stvari kažu publici kojoj se ne sme govoriti neozbiljno.
Gunar Horn i pitanje kako mislimo pozorište za mlade
Treći ovogodišnji laureat dolazi iz drugačijeg dela pozorišnog sveta.
Norvežanin Gunar Horn dobiće Nagradu „Oton Tomanić“ za doprinos teatrološkom promišljanju pozorišta za decu i mlade.
Horn je dramaturg, glumac, univerzitetski profesor i istraživač, a tokom višedecenijske karijere povezuje umetničku praksu, obrazovanje i teoriju.
Autor je više knjiga posvećenih drami i pozorištu, među kojima su „Pozorište za mladu publiku“, „Sam sa publikom“ i „Drama i društvo“.
Tokom 2024. godine bio je jedan od urednika publikacije „Theatre Mediation Handbook“.
Na Univerzitetu u Agderu godinama je predavao dramu i pozorište na osnovnim i master studijama, a devet godina obavljao je funkciju dekana Fakulteta lepih umetnosti.
Dugogodišnji je član Upravnog odbora ASSITEJ Norveška, dok je od 2019. do 2024. rukovodio programom pozorišne medijacije unutar evropskog projekta Connect Up, koji je okupio profesionalne partnere iz deset zemalja.
Zašto nam je potrebna teorija pozorišta za decu?
Predstava postoji na sceni.
Zašto je onda potrebno pisati knjige o njoj?
Zato što pozorište za mladu publiku ne postoji u vakuumu.
Treba razmišljati o tome kako govorimo deci.
Kako predstavljamo teške teme.
Kako umetnost ulazi u obrazovanje.
Kako stvaramo publiku.
Koliko dete ima pravo na sopstvenu interpretaciju.
Da li predstava treba da podučava ili samo da otvara prostor za razmišljanje.
Kako izgleda razgovor nakon predstave.
Upravo tu se nalazi značaj teorijskog i pedagoškog rada ljudi poput Gunara Horna.
Umetničko iskustvo dobija širi kontekst.
Pozorište prestaje da bude samo događaj između početka i kraja predstave.
Postaje deo obrazovanja, društva i odrastanja.
„Mali princ“ kao nagrada koja pamti one koji su oblikovali detinjstva
Nagrada „Mali princ“ dodeljuje se od 2000. godine.
Lista prethodnih laureata pokazuje koliko široko Festival razume stvaralaštvo za decu.
Među dobitnicima su bili glumica Branka Veselinović, kompozitor Zoran Hristić, muzičar i televizijski autor Minja Subota, reditelj Timoti Džon Bajford, Branko Milićević Kockica i pesnik Ljubivoje Ršumović.
Prošle godine priznanje su dobili kineska spisateljica i dramaturškinja Feng Li u kategoriji inostranih stvaralaca i grafički dizajner i vizuelni umetnik Zdravko Mićanović među domaćim laureatima.
Različite profesije, ali zajednička publika.
Dete.
To možda najbolje govori o tome koliko je kultura za najmlađe veća od jedne umetničke discipline.
Ona obuhvata pozorište, televiziju, muziku, književnost, vizuelnu umetnost i obrazovanje.
Sve ono što može postati prvi susret deteta sa kulturom.
Zašto su prvi susreti toliko važni
Odrasla publika sama bira da ode u pozorište.
Dete vrlo često ne bira.
Dovode ga roditelji.
Vaspitači.
Nastavnici.
Možda ne zna šta je predstava niti zašto se svetla gase.
Upravo zato prvi susret može imati ogromnu težinu.
Ako je iskustvo uzbudljivo, pozorište može postati nešto čemu će se dete vraćati čitavog života.
Ako ga publika doživi kao dosadnu obavezu, možda će proći godine pre nego što ponovo poželi da sedne u salu.
Stvaraoci za decu zato ne oblikuju samo pojedinačne predstave.
Oni oblikuju buduću publiku.
U tom smislu četrdeset godina Svetlane Mihajlović ili međunarodna karijera Todora Valova imaju efekat koji je gotovo nemoguće precizno izmeriti.
Koliko je dece zahvaljujući njihovim predstavama prvi put zavolelo pozorište?
Na to ne postoji statistika.
Ali postoje generacije.
Trinaest predstava iz sveta stiže u Suboticu
Ovogodišnje, 33. izdanje Međunarodnog festivala pozorišta za decu Subotica trajaće od 20. do 25. septembra.
Publiku očekuje 13 predstava iz različitih zemalja, namenjenih mališanima i školarcima različitih uzrasta.
Festival je godinama prvenstveno vezan za lutkarsko pozorište, ali je njegov program postepeno otvaran i prema drugim oblicima scenskog izraza.
To je važno jer se i samo pozorište za decu menja.
Lutka više ne mora da bude skrivena iza paravana.
Glumac i predmet mogu ravnopravno deliti scenu.
Video, ples, muzika i savremene tehnologije mogu postati deo predstave.
Granice između pozorišnih formi postaju poroznije.
Dete koje sedi u publici za te kategorije uglavnom i ne mari.
Njega zanima samo jedno.
Da li veruje onome što vidi?
Subotica kao jedna od važnih tačaka dečjeg teatra
Tokom više od tri decenije Međunarodni festival pozorišta za decu izgradio je poziciju jedne od značajnijih manifestacija ovog tipa u regionu.
Subotica tako svakog septembra postaje mesto susreta umetnika koji rade za najmlađu publiku.
Reditelja.
Glumaca.
Lutkara.
Teatrologa.
Pedagoga.
Kritičara.
Ljudi iz različitih zemalja koji možda koriste različite jezike, ali dele slična pitanja.
Kako danas razgovarati sa detetom?
Koje priče su mu potrebne?
Kako ga iznenaditi u vremenu u kojem je svakodnevno okruženo ekranima i neverovatnom količinom vizuelnih sadržaja?
Upravo zbog poslednjeg pitanja živo pozorište danas možda ima još veću vrednost.
Na sceni nema opcije da se preskoči sadržaj.
Nema pauziranja.
Nema skrolovanja.
Postoje ljudi koji su u istoj prostoriji i nešto se događa samo jednom.
Pred nama.
Umetnost koja ne govori detetu odozgo
Najbolje pozorište za decu verovatno nikada ne pokušava da bude odraslije od svoje publike.
Ne objašnjava sve.
Ne moralizuje.
Ne pretpostavlja da dete neće razumeti složene emocije.
Deca možda nemaju rečnik odraslih, ali veoma dobro poznaju strah, nepravdu, ljubomoru, tugu, prijateljstvo, usamljenost i ljubav.
Pozorište samo pronalazi formu kroz koju o tim osećanjima može da se govori.
Ponekad je ta forma lutka.
Ponekad bajka.
Ponekad lisica koja razgovara sa Malim princom.
Iza tog sveta stoje ljudi poput Svetlane Mihajlović i Todora Valova.
Ljudi čija imena dete možda neće zapamtiti.
Ali će možda godinama pamtiti trenutak koji su mu napravili.
Zato Nagrada „Mali princ“ nije samo priznanje za dugu karijeru.
Ona je priznanje za hiljade prvih susreta sa umetnošću.
Za trenutke u kojima se svetla ugase, zavesa otvori i dete makar na sat vremena poveruje da je sve što se događa pred njim stvarno.
A možda je upravo sposobnost da nekome sačuvamo tu vrstu verovanja jedno od najlepših životnih dela koje umetnik može da ostavi iza sebe.
Photo credit: Privatne arhive, University of Agder
