Teheran pre tišine, kada je persijski funk plesao

između tradicije i budućnosti

Postoje muzičke scene koje ne otkrivamo samo sluhom, već i nekom vrstom zakašnjenja. Kao da do nas stižu iz paralelnog vremena, iz grada koji je postojao, svetleo, pevao, snimao ploče, punio klubove i televizijske studije, a onda iznenada nestao iz globalne mape popularne kulture. Eksperimentalna iranska funk muzika sedamdesetih godina jedna je od tih scena. Ona ne zvuči kao fusnota iz istorije, već kao dokaz da su se u Teheranu pre revolucije dešavale muzičke eksplozije koje i danas deluju neobično sveže, hrabro i zavodljivo.

Sedamdesete u Iranu bile su trenutak sudara. Sa jedne strane stajala je jaka, duboka i poetska persijska muzička tradicija, sa svojim melodijskim ukrasima, ritmovima, emotivnim pevanjem i osećajem za dramu. Sa druge strane dolazili su funk, soul, psihodelični rok, disko, jazz i zapadna pop kultura. Taj susret nije bio puko kopiranje američkih i britanskih uzora. Najzanimljivije numere iz tog perioda zvuče upravo zato uzbudljivo jer odbijaju da budu imitacija. U njima bas linija hoda kao da je sišla sa crnog američkog funka, gitara se širi kroz psihodeličnu maglu, bubanj nosi plesni impuls, dok vokal ostaje vezan za persijsku emociju, za ornament, za melanholiju koja ne želi da se sakrije iza ritma.

To je muzika koja istovremeno pleše i pati.

U pesmama poput „Havar Havar“ Kourosha Yaghmaeija čuje se ta napetost između zapadne psihodelije i iranskog senzibiliteta. Yaghmaei, često nazivan jednim od ključnih imena iranskog psihodeličnog roka, nije samo prenosio zvuk gitarskih bendova tog vremena u lokalni kontekst. On je stvarao muziku u kojoj se pustinjski osećaj prostora, persijska melodika i električna gitara sreću kao da su oduvek pripadali istom jeziku. Njegov zvuk nije egzotičan ukras na zapadnoj formi, već zaseban svet, dovoljno poznat da nas uvuče, dovoljno stran da nas izbaci iz navike.

Upravo je ta neuhvatljivost najlepši deo iranskog funka sedamdesetih. Kada slušamo Golden Ring, Ramesh, Betti, Penahija, Googoosh, Shohreh, Mehrpouyu ili Shahram Shabpareha, ne ulazimo u uredno definisan žanr. Ulazimo u arhiv jednog društva koje je želelo da bude moderno, urbano, otvoreno, ali da ne izgubi sopstveni glas. Tu se čuje televizijska estetika velikih studija, miris vinila, noćni život Teherana, ali i neka čudna slutnja da se vreme ubrzava i da ta sloboda možda neće trajati dugo.

Zato ova muzika danas ima dvostruku težinu. Možemo je slušati kao groove, kao fantastičan izbor za kasnonoćnu plejlistu, kao otkriće za sve koji vole funk koji izlazi iz ustaljenih američkih i evropskih koordinata. Ali možemo je slušati i kao dokument. Ne suvoparni dokument, već emotivni zapis jednog vremena u kojem su studiji, izdavačke kuće, televizijski programi i pop zvezde stvarali scenu koja je bila mnogo raznovrsnija nego što se danas često pretpostavlja kada govorimo o Iranu.

Pre revolucije 1979. godine, iranska popularna muzika imala je snažan javni prostor. Postojale su izdavačke kuće, radijski i televizijski nastupi, filmska muzika, koncerti, velika imena i publika spremna da prihvati nove zvuke. Funk i soul nisu stizali u Iran kao daleki eho, već kao materijal koji lokalni muzičari mogu da saviju, preoblikuju i uklope u svoj jezik. Električni instrumenti doneli su novu teksturu. Orgulje, wah gitare, bogate bas linije i plesni aranžmani otvorili su prostor za eksperiment. Ono što je u Americi moglo biti klupski funk, u Iranu je postajalo nešto između pop melodrame, psihodelije, filmske muzike i urbane poezije.

Ramesh je jedan od najboljih primera te širine. U njenom glasu postoji elegancija klasične pevačice, ali aranžmani oko nje često klize ka funku, jazzu i disko senzibilitetu. Pesma „Ghesmat“ može se slušati kao nežna pop numera, ali i kao trag jedne scene u kojoj ženski vokali nisu bili samo ukras, već nosioci karaktera, stava i modernosti. Betti u numeri „Daram Ashegh Misham Ashegh“ donosi drugačiju vrstu topline, gotovo filmsku, sa melodijom koja se lako pamti, ali ne gubi čudnu, nostalgičnu atmosferu. To su pesme koje ne moraju da budu agresivno eksperimentalne da bi bile radikalne. Njihova hrabrost leži u spoju koji ne bi trebalo da funkcioniše, a funkcioniše savršeno.

Golden Ring sa numerom „Beauty“ otvara vrata garažnom i beat nasleđu, ali kroz iranski filter. Tu se oseća duh šezdesetih koji se preliva u sedamdesete, ritam koji želi da bude globalan, a ipak ostaje lokalno obojen. Penahijeva „Dance Music“ već samim naslovom deluje jednostavno, ali u njoj se krije cela ideja ovog teksta, ples kao forma oslobađanja, ples kao susret kultura, ples kao kratki predah pre istorijskog prekida.

A taj prekid je nemoguće ignorisati. Posle revolucije, mnogi umetnici su otišli, neki su ućutkani, neki zaboravljeni, a deo muzičke industrije prestao je da postoji u obliku u kojem je postojao ranije. Zbog toga današnje slušanje persijskog funka iz sedamdesetih nije samo retro zadovoljstvo. Ono je i mali čin vraćanja memorije. Svaka ponovno objavljena kompilacija, svaka digitalizovana ploča, svaka plejlista koju neko pronađe u tri ujutru, vraća glasove koji su predugo bili sklonjeni sa strane.

Najuzbudljivije je to što ova muzika ne traži od nas da je slušamo iz sažaljenja prema izgubljenom vremenu. Ona je predobra za to. Njeni ritmovi i dalje rade. Bas i dalje vuče telo. Gitare i dalje prljaju vazduh. Vokali i dalje nose onu vrstu čežnje koju nije potrebno prevoditi. Kada ne razumemo jezik, ostaje boja glasa. Ostaje intenzitet. Ostaje osećaj da je neko pevao iz prostora koji je istovremeno bio privatni i politički, ljubavni i društveni, intiman i istorijski.

Možda je zato eksperimentalna iranska funk muzika sedamdesetih toliko važna za rubriku „Zavrti ploču“. Ona nas podseća da duh vremena nikada ne živi samo u velikim centrima koje smo navikli da gledamo kao muzičke prestonice. Ne živi samo u Londonu, Njujorku, Detroitu, Lagosu ili Berlinu. Nekada se krije u Teheranu, u studiju koji više ne postoji, na ploči koju je neko sačuvao, u pesmi koju algoritam slučajno izbaci pred nas, a zatim nas natera da satima kopamo dalje.

Ova muzika je zvuk slobode pre nego što je sloboda postala uspomena. Zvuk modernosti koja nije želela da bude ničija kopija. Zvuk grada koji je plesao između istoka i zapada, između tradicije i električne budućnosti, između ljubavne pesme i političke senke.

Zato krenite od nekoliko pesama. „Havar Havar“ Kourosha Yaghmaeija, „Ghesmat“ koju peva Ramesh, „Daram Ashegh Misham Ashegh“ Betti, „Beauty“ Golden Ringa i „Dance Music“ Penahija. Ne morate znati mnogo o Iranu sedamdesetih da biste ih osetili. Dovoljno je da pustite prvu bas liniju i dozvolite da vas odvede u jedan Teheran koji nije nestao, već je samo čekao da ga neko ponovo zavrti.

Photo credit: Danielle Grosjean