Žarko Bašeski donosi „Korporealnost“
u Muzej savremene umetnosti
Postoje skulpture koje posmatramo i one pred kojima iznenada postajemo svesni sopstvenog tela. Radovi Žarka Bašeskog pripadaju ovoj drugoj vrsti. Monumentalni, hiperrealistični i gotovo uznemirujuće prisutni, oni brišu sigurnu granicu između posmatrača i umetničkog dela.
Samostalna izložba „Žarko Bašeski: Korporealnost“ biće otvorena 2. oktobra u 18 časova, u prizemlju Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Sali Protić. Beogradska publika moći će da je pogleda do 9. novembra.
Izložba je nastala u saradnji Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Nacionalne galerije Severne Makedonije u Skoplju, a kustoskinje postavke su Zlata Vučetić i Maja Krstevska.
Telo koje nije samo telo
U umetnosti Žarka Bašeskog ljudska figura nije tek motiv, niti demonstracija gotovo zastrašujuće preciznosti. Telo je prostor u kojem se susreću biologija, tehnologija, društveni pritisci, identitet i intimno iskustvo.
Bašeski ljudsku figuru uvećava, izmešta i postavlja u odnose koji menjaju način na koji doživljavamo prostor. Zbog toga njegove skulpture ne ostaju zatvorene u sopstvenoj formi. One utiču na ambijent u kojem se nalaze, ali i na telo posmatrača koji im prilazi.
Hiperrealizam je ovde mnogo više od optičke varke. Anatomija, koža, kosa i pogled stvaraju snažan utisak fizičkog prisustva, ali preciznost izrade samo je početak. Iza nje se otvaraju pitanja o tome kako vidimo sebe, koliko poznajemo sopstveno telo i šta od čoveka ostaje u svetu koji ga neprestano meri, oblikuje i preobražava.
Sam umetnik ističe da su čovek i ljudsko telo, u svim oblicima postojanja, od stvarnog do imaginarnog, suština njegove skulpture.
„Radio sam portret u mega dimenzijama i, na neki način, približio se čoveku sa sociološkog i psihološkog aspekta. A ljudsko telo došlo je kao rezultat dotadašnjih razmišljanja“, objašnjava Bašeski.
Hiperrealizam koji ne dopušta distancu
Bašeskijeve skulpture često su veće od čoveka, ali njihova monumentalnost ne služi spektaklu radi spektakla. Promena razmere menja odnos snaga. Posmatrač više nije onaj koji bezbedno obilazi umetničko delo. Pred figurom koja nadvisuje prostor, on postaje manji, ranjiviji i svesniji sopstvenog prisustva.
Upravo se u toj promeni perspektive nalazi jedna od najvećih snaga njegovog rada. Skulptura izgleda poznato, gotovo živo, ali istovremeno ostaje dovoljno neobična da izazove nelagodu. Prepoznajemo telo, a ipak ne možemo sasvim da ga smestimo u svakodnevno iskustvo.
Bašeski u radu koristi poliestersku smolu, polimerni mermer, silikon i prirodnu kosu. Zahvaljujući tim materijalima, njegove figure dobijaju izraženu taktilnost i fizičku uverljivost. Ipak, cilj nije da umetničko delo postane kopija čoveka. Važnije je ono što se događa u trenutku kada posmatrač na trenutak zaboravi da se nalazi pred skulpturom.
Od Venecije do Beograda
Međunarodnu pažnju Bašeski je privukao i nastupom na 54. Bijenalu u Veneciji 2011. godine, gde je predstavljao Republiku Makedoniju instalacijom „Leap“. Rad je činilo trojstvo hiperrealističnih skulptura istog čoveka prikazanog u različitim situacijama.
Njegov opus predstavljen je i na međunarodnoj izložbi „50 Years of Hyperrealistic Sculpture“, održanoj u značajnim institucijama poput Nacionalne galerije Australije u Kanberi, Muzeja lepih umetnosti u Bilbau, Muzeja savremene umetnosti u Monterreju i Kunsthala u Roterdamu.
Tokom međunarodne karijere njegovi radovi izlagani su u kontekstu dela autora kao što su Ron Mueck, Antony Gormley, Duane Hanson, John DeAndrea, Joseph Beuys, Maurizio Cattelan, Berlinde De Bruyckere, Christian Boltanski i Tracey Emin.
Bašeski je izlagao u Parizu, Njujorku, Veneciji, Nemačkoj, Rumuniji, Sloveniji, Bugarskoj i Crnoj Gori. Među njegovim novijim predstavljanjima nalaze se izložbe „The Shape of a Man“ u Novom Sadu i „Ecce Homo Macedonicus“ u Ohridu, obe održane 2024. godine, kao i izložbe u Makedonskoj akademiji nauka i umetnosti u Skoplju i Nacionalnoj galeriji Kosova u Prištini.
Umetnik između muzeja i javnog prostora
Žarko Bašeski rođen je 1957. godine u Prilepu. Vajar je i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Skoplju, a njegovo stvaralaštvo već decenijama ostaje usmereno na ljudsko iskustvo i načine na koje se ono može prevesti u skulpturalnu formu.
Pored galerijskog i muzejskog rada, autor je monumentalnih skulptura u javnom prostoru Severne Makedonije, među kojima su statua Aleksandra Velikog u Prilepu i konjičke statue Goce Delčeva i Dame Grueva u centru Skoplja.
Izložba „Korporealnost“ zato nije samo predstavljanje jednog prepoznatljivog vajarskog rukopisa. Ona otvara prostor za susret sa telom koje je istovremeno poznato i strano, moćno i ranjivo, stvarno i konstruisano.
Pred Bašeskijevim figurama teško je ostati samo posmatrač. Njihova veličina, pogled i fizička prisutnost vraćaju pažnju na nas same. Možda je upravo tu njihova najveća snaga: dok mi gledamo skulpturu, imamo utisak da i ona posmatra nas.
Photo credit: Stanko Nedelkoski
